Израелска водена опсада Палестинаца

Неоконистичка доминација над америчким спољнополитичким естаблишментом искључила је озбиљну дебату о израелској гушеној контроли палестинских водних ресурса и шта то значи за будућност тог гетоизираног становништва, како објашњава Чак Спини.

Аутор Цхуцк Спиннеи

Приступ води је једно од најосновнијих и најмање дискутованих питања која подржавају израелско-палестински сукоб (као и понављајући образац сукоба Израела са Сиријом и Либаном). Контрола водних ресурса Западне обале је блиско повезана са растућим обрасцем израелских насеља на Западној обали и, ако се не контролише, неизбежна израелска анексија Област Ц (60 процената) Западне обале (чиме се формализује Газификација подручја А и Б). Водни ресурси су такође блиско уткани у образац разарања у израелској опсади гета Газе.

Већина Американаца и даље није свесна централног значаја воде у овом сукобу. Ипак, праведно и правично решење овог питања је неопходан, али не и довољан услов за окончање израелско-палестинског сукоба под условима који не сеју семе за будући сукоб.

Параметри питања воде у долини реке Јордан су дуго разумевали, ако их игноришу, амерички креатори политике (видети 1955 Џонстонов план и Јохнстон План Ревиситед). Заиста, у свом тренутном контексту, ови параметри сежу до 3. фебруар 1919. Ционистички предлог на Мировну конференцију у Версају за јеврејски национални дом (потражите реч за „воду“ и размислите о импликацијама истакнутог текста).

Уопштено говорећи, историја приступа води у овом региону сеже до зоре цивилизације и стварања пољопривреде. Систем одводњавања реке Јордан (заједно са системима површинских вода Либана) заједно са водоносним слојевима у висоравнима Западне обале (и Либана) повезује два крила Плодног полумесеца који се протеже од система реке Нил на западу до реке Тигрис и Еуфрат система на Истоку.

Није случајно што је локација једног од најстаријих градова на свету, палестинског кантона Јерихон, у великој мери одређена његовим приступом бунарима и изворима у центру ове везе.

Први пут сам се заинтересовао за ово питање у 2001 (и урадио накнадну, опсежнију анализу 2003 ovde). Од 2001. године, питање воде се заоштрава сваке године, али му се и даље готово не обраћа пажња у мејнстрим медијима.

У прилогу анализа од Камиле Корадин у Алџазири је одлично ажурирање овог питања које се стално погоршава. Линкови у њеном извештају су посебно важни извори информација. Позивам читаоце да прочитају линкове као и њен есеј.

Чак Спини је бивши војни аналитичар Пентагона који је био познат по „Спинијевом извештају“, који је критиковао Пентагонову расипну потрагу за скупим и сложеним системима наоружања.

Израел: Вода као средство за доминацију Палестинцима

Израел намерно пориче Палестинцима контролу над њиховим изворима воде и поставља терен за доминацију воде.

Аутор: Цамилла Цоррадин, Алџазира, 20. јун 2016

http://www.aljazeera.com/news/2016/06/israel-water-tool-dominate-palestinians-160619062531348.html

Окупирана Западна обала – Како температуре расту и летњи месеци се приближавају, и ове године, хиљаде Палестинаца на окупираној Западној обали су лишене својих основних потреба – приступа води – како наводи израелска национална компанија за воду Мекорот ограничен водоснабдевање села и градова на северу Западне обале.

Иако је изузетно забрињавајуће због утицаја на живот и здравље погођених десетина хиљада Палестинаца, ово није нимало изненађење.

Откако је окупирао Западну обалу 1967. године, Израел је узео у руке палестинске водне ресурсе кроз дискриминаторне споразуми о подели воде који је спречио Палестинце да одржавају или развијају своју водну инфраструктуру кроз свој нелегални режим планирања и дозвола. Као резултат тога, хиљаде Палестинаца нису у могућности да приступе довољним залихама воде и постали су зависни од воде од Израела.

Надовезујући се на мит о региону са недостатком воде – Рамала јесте више падавина него Лондон – Израел је намерно ускратио Палестинцима контролу над њиховим водним ресурсима и успешно поставио терен за доминацију над водом, дајући себи додатно оруђе за вршење своје хегемоније над окупираним становништвом и територијом.

Палестинска вода средства на Западној обали не би било мало – они укључују реку Јордан, која тече дуж источне границе Западне обале, и планински водоносник испод Западне обале и Израела. Оба водна ресурса су прекогранична – што значи да би их, према међународном праву, требало да деле на правичан и разуман начин између Израела и Палестине.

Ипак, откако је Израел преузео Западну обалу 1967. године, Израел је остао у скоро потпуној контроли над палестинским водним ресурсима на Западној обали.

Израел у потпуности спречава Палестинце да приступе Јордан Ривер и користећи своју воду. Што се тиче планинског водоносника, 1995 Осло ИИ привремени споразум – који је такође дефинисао аранжмане о подели воде између Палестине и Израела – дошао је да консолидује израелску контролу која је била на снази од 1967.

Израелу је одобрен приступ преко 71 посто воде у водоноснику, док је Палестинцима одобрено само 17 посто. Док је споразум требало да траје само пет година, 20 година касније и даље је на снази.

Разговори о споразуму о подели воде препуштени су дуго очекиваним преговорима о коначном статусу.

Док се палестинско становништво Западне обале од тада скоро удвостручило, издвајања су остала ограничена на нивоима из 1995. године. Данас Палестинци имају приступ мање воде него што им је дато већ неправедним споразумима из Осла: 13 одсто, док Израел захвата преосталих 87.

Заиста, како је истакла Светска банка у својој 2009 извештај о сектору воде у Палестини, због режима двоструких израелских дозвола, Палестинци нису били у могућности да одржавају и развијају своју водну инфраструктуру.

У палестинским бунарима где је ниво воде опао, на пример, израелска ограничења бушења, продубљивања и рехабилитације учинила су бунаре неупотребљивим, а нивои палестинских захвата воде су опали.

С једне стране, палестински пројекти за воду широм Западне обале требају одобрење од стране Заједничког одбора за воду (ЈВЦ), гдје Израел има де факто право вета. ЈВЦ је одобрио само 56 посто палестинских пројеката који се односе на воду и канализацију (против близу Стопа одобравања од 100 посто за израелске пројекте), а само једна трећина њих би заиста могла бити спроведена.

Забринути због асиметрије у функционисању ЈВЦ-а, Палестинци одбијају да седе у комитету од 2010. године.

Поред одобрења ЈВЦ-а, сви пројекти у зони Ц такође захтевају дозволу Израелске цивилне администрације (ИЦА), коју је познато тешко добити. Као пријавио од стране Канцеларије Уједињених нација за координацију хуманитарних послова (ОЦХА), ИЦА је одбила између 2010. и 2014. 98.5 одсто палестинских захтева за грађевинску дозволу за пројекте у области Ц.

Израел је већ од почетка 50. године срушио преко 2016 водоводних и санитарних објеката (више него у целој 2015.) под образложењем да немају израелске дозволе.

Израелове потраживања да је слаба инфраструктура за воду узрок искључења воде на Западној обали не признају да је лоша инфраструктура директан резултат израелског режима дозвола на Западној обали.

Недостатак воде и других основних услуга као резултат израелске политике створио је окружење принуде које Палестинцима често не оставља другог избора осим да напусте своје заједнице у зони Ц, дозвољавајући Израелу преузимање земље и даље ширење његових насеља.

Али, као што су недавни догађаји показали, ни подручја А и Б нису сигурна уточишта. Због недостатка довољних водних ресурса, Палестина у великој мери зависи од воде купљене од Мекорота (18.5 процената у 2014). Иронично, ово је вода коју Израел узима од правог палестинског удела – што им је ускраћено – пре него што им је поново прода.

Ово је Израелу дало додатну контролу над палестинским приступом води. Чим се повећа потражња за водом у врелим пролећним и летњим месецима, снабдевање насеља је привилеговано у односу на палестинска подручја на Западној обали.

Сваке године водоснабдевање палестинских градова и села је одрезати данима – ако не и недељама – током којих су Палестинци приморани да купују воду камионима по пет пута већој цени воде из мреже – као и да смање своју ионако ниску потрошњу.

Потрошња воде Бројке говоре: Док Израелци имају приступ око 240 литара воде по особи дневно, а насељеницима преко 300, Палестинцима на Западној обали остаје 73 литра - знатно испод минималног стандарда Свјетске здравствене организације од 100.

ОЦХА извештава да у области Ц, где 180 палестинских заједница није прикључено на водоводну мрежу, а 122 имају везу без или нередовног снабдевања као резултат израелских ограничења, потрошња воде може пасти на 20 литара воде по особи дневно као људи морају да купују скупу воду из камиона.

Овде угрожена домаћинства троше и до једне петине своје плате на воду.

На пример, док људи у палестинској заједници ал-Хадидија у северној долини Јордана имају приступ само 20 литара воде по особи дневно – досељеници у суседном насељу Ро'и уживају у 460 литара воде по особи само за кућну употребу, базен и цветајућу пољопривреду.

Израел, као окупаторска сила, има обавезу према међународном хуманитарном праву да осигура достојанство и добробит становништва под својом контролом.

Ово укључује обавезе у вези са пружањем и приступом хуманитарној помоћи и основним услугама, укључујући воду и канализацију.

Не само да Израел не успева да обезбеди такве основне потребе. Његова дискриминаторна политика воде такође доказује да Израел користи воду као оруђе да доминира над Палестинцима, да користи своју моћ и казни читаво становништво намерно лишавајући своје становнике најосновнијих права.

Камила Корадин се залаже за палестинска права на воду са коалицијом невладиних организација ЕВАСХ.