Званичници Стејт департмента Хокиш и званичници Вашингтона жељни су председништва Хилари Клинтон, рачунајући на слободније руке у употреби америчке војне силе широм света, али та будућност није тако јасна, каже Мајкл Бренер.
Аутор Мицхаел Бреннер
Да ли је Хилари Клинтон ратни хушкач? Па, запис показује да је она свакако јастреб – неко ко снажно верује у корисност војне силе и спреман је да је употреби.
Постоји много доказа у прилог овој тврдњи. Њене акције као сенатора и државног секретара, као и њени говори и изјаве у кампањи дају слику будућег председника који гледа на свет у смислу злокобног окружења претњи, који верује да су суштински амерички интереси доведени у питање широм света, који је чврст заговорник превентивне интервенције (нпр. Сирија, Либија) као и превентивне или одбрамбене основе, који је посвећен одржавању наводних ривала попут Кине или Русије у подређеном положају.
Председнички кандидат демократа Хилари Клинтон.
Овај комплекс ставова ставља знатну количину плаве воде између ње и Барака Обаме. Заиста, рано у својој кампањи она је критиковала Белу кућу због њене сувише уздржане политике према Сирији Башару ел Асаду, руском Владимиру Путину и кинеском Си Ђинпингу. Променила је курс тек када је постало очигледно да треба да се повеже са Обамином рекордом суочена са неочекиваном Сандерсовом побуном.
Познате су конкретне критике упућене ХРЦ-у од оних који је сматрају превише јастребовом. Они укључују њен глас за рат у Ираку; њено навијање за Глобални рат против тероризма у свим његовим аспектима; њена сарадња са фракцијом предвођеном Робертом Гејтсом да гурне председника Обаму у велику авганистанску ескалацију; њено залагање за директну војну акцију у Либији за свргавање Муамера Гадафија иу Сирији за свргавање Асада; њен непоколебљив став према обуздавању Ирана чак и након нуклеарног споразума; и њен ратоборни језик када је Путина назвао још једним „Хитлером“ након што је Русија заузела Крим.
Велико спољнополитичко обраћање Хилари Клинтон у Савету за спољне послове појачало је утисак тврдолинијаша који размишља првенствено у смислу равнотеже моћи и њеног распоређивања. Поред тога, њена пуна подршка акцијама израелског премијера Бењамина Нетањахуа није оставила простора за удовољавање забринутости оних реалиста који виде да Сједињене Државе наносе непотребну штету себи кроз своју неквалификовану подршку свему што Израел чини.
Похвала од Неоцонс
Није случајно што је изазвала дивљење Роберта Кејгана и других неоконзервативних светила који је замишљају као председницу која саосећа са њиховом смелом, мишићавом концепцијом америчке спољне политике. Спајање неокона и либералних интервенциониста који су се снажно залагали за либијску интервенцију (Саманта Пауер, Ен-Мари Слотер, Сузан Рајс) који сада промовишу помоћ Саудијцима и Савету за сарадњу у Заливу у Јемену, и улазак у Сирију укључује број људи који су радили за Клинтонову у Стејт департменту и/или заузимају истакнуто место међу њеним садашњим саветницима.
Истакнути неоконтелектуалац Роберт Каган. (Фото: Мариусз Кубик, хттп://ввв.мариусзкубик.пл)
Изванредан пример је Викторија Нуланд – Клинтонов портпарол у државној, а сада помоћник државног секретара за Европу – која је агресивно предводила антируски крсташки рат. Раније је била главни заменик саветника за спољну политику потпредседника Дика Чејнија.
Нуланд је у Обамину администрацију довео Стробе Талбот, који је био њен шеф у Брукингсу и сматрао ју је својом штићеницом. Сам Талбот, који је био заменик државног секретара током друге администрације Била Клинтона, прогресивно се кретао ка јастребовом крају континуума спољнополитичког естаблишмента (додуше, прилично кратког опсега ових дана). Повезаност истакнутог неоконзервата Роберта Кејгана, Нуландиног мужа у Брукингсу, можда је учврстила договор.
Неки од бранилаца Хилари Клинтон тврде да се њени јастребови ставови морају схватити у политичком контексту. Њене председничке амбиције, објашњавају, налагале су јој да пронађе начин да превазиђе обавезе које је имала по питањима националне безбедности као наводно либерална демократа, као наследница династије Клинтон која је наглашавала изградњу мостова сарадње у спољним односима – барем како то виде републикански критичари, и као жена.
То је постао императив после 9. септембра. Дакле, видели смо серију потеза у виду гласова и реторике осмишљених тако да она изгледа тврдо. Отуда, много публицирано пријатељство са Џоном Мекејном на сенаторским излетима у далека места са чудним звученим именима наглашено извештајима о томе да се она поклапа са својим мачо колегом у испијању чашица вотке.
Треба имати на уму да спољна политика никада није била главна брига ЈЉП. Сигурно не национална безбедност. Био је то низ домаћих питања који су јој привукли пажњу и у које је била упућена. Њене припреме су озбиљно започеле тек када је 2008. поставила циљ да победи на номинацији Демократске странке.
Убеђење или сврсисходност?
Разумно је закључити да је оно што је почело као вежба политичке сврсисходности прерасло у истинско уверење – барем што се опште предиспозиције тиче. Нема доказа да је ХРЦ формулисао свеобухватну стратегију за САД у свету, а још мање теоријски модел о томе шта су међународни послови.
Помоћница државног секретара за Европу и Евроазију Викторија Нуланд на конференцији за новинаре у Амбасади САД у Кијеву, Украјина, 7. фебруара 2014. (фотографија америчког Стејт департмента)
У исто време, међутим, постоји много разлога да се верује да њена оштра реторика и предлози политике изражавају њене ставове – ма колико они били магловити. Њених неколико конкретних предлога било је напола и нереално: идеја о спровођењу „безбедне зоне“ у северној Сирији је пример за то. Све што би могао да постигне је стварање безбедне базе за Ал Каиду/Ал Нусру и њихове салафистичке партнере, уз висок ризик од сусрета са руским војним снагама које делују у тој области.
Да ли то значи да би председавање ХРЦ-а аутоматски значило слање америчких трупа у Сирију? Интензивирани војни напори против ИСИС-а у Ираку? Убацивање америчких снага у Либију? Даља провокација Русије у Источној Европи укључујући позив Украјини да се придружи НАТО-у као што је први понудио Џорџ Буш?
Прерано је давати потврдан одговор на та питања. Јингоистичка реторика је лака када сте напољу. Када сте ви тај који заправо треба да доноси одлуке о распоређивању војске и да предвиди суочавање са непредвидивим последицама, свако ће се кретати са дозом опреза.
Вјероватније је да ће Хилари Клинтон упасти у рат него да га прорачунато започне – из више разлога. Прво, нема очигледних места за масовну интервенцију са копненим трупама, нема примамљивог Ирака око 2003. Иран је био високо на листи неоконзерваторских хитова, али нуклеарни споразум уклања оно што је могло бити оправдање. Ирак (опет) и Сирија су такође теоретски кандидати. Ко је, међутим, непријатељ и која би била сврха?
ИСИС очигледно; али сада се обуздава и полако деградира. Америчке чизме на терену једноставно би осигурале отворени герилски рат. Што се тиче Ал Каиде/Ал Нусре у Сирији, на њу се не гледа као на непријатеља, већ на прећутног савезника унутар „умереног“ кампа.
Ту је Асад. Са Русијом на терену, међутим, и недостатком западног консензуса или изгледа за доношење резолуције Савета безбедности Уједињених нација, инвазија која би заменила режим Баас са салафистима Исламске државе и/или Ал Каиде не би могла бити рационализована чак и уз узнемиреност Кагана и Саманте Пауер. Поред тога, ово је задатак који Пентагоновци не желе – за разлику од ЦИА. На крају крајева, потрошили смо огромне количине крви и блага да имунизујемо Авганистан против присуства терориста много мањег од онога што сада постоји у Сирији – безуспешно.
Либија је једино место где би могле бити послате значајне америчке снаге. Аргумент за то би био Авганистан редук. Ипак, у одсуству догађаја налик на 9/11, то би било тешко продати америчкој јавности.
Шансе да дође до рата због погрешног прорачуна су веће. Обамина завештања његовом наследнику су Сједињене Државе насукане у минском пољу на Блиском истоку, лишене пријатеља или дипломатског ГПС-а. Хилари, наравно, сноси велики део одговорности за стварање ове опасне топографије и за преовлађујуће хиперактивне навике америчке политике – потенцијално смртоносну комбинацију.
Као прво, одржавање стања високе напетости са Ираном ствара могућности за инциденте у Персијском заливу. Такође, америчке и иранске снаге у Ираку се мешају попут нафте и воде. Дакле, постоји извесна могућност да релативно мањи сусрети ескалирају у озбиљну борбу распиривањем политичке ватре међу лудацима на обе стране.
Играње са утакмицама у Украјини
Друга запаљива ситуација је Украјина. Тамо је наратив о Русији као агресору који је паклено склон да поврати своје источноевропско царство довео до серије провокативних војних потеза Вашингтона преко НАТО-а који стварају још један хладни рат. Снага ултранационалиста у Кијеву, охрабрена њиховим присташама у Обаминој администрацији и ватрена реторика америчких војних команданата, умањили су прилику за решење сукоба у источној Украјини, оличено у Минску ИИ.
Руски председник Владимир Путин обраћа се окупљенима 9. маја 2014. на прослављању 69. годишњице победе над нацистичком Немачком и 70. годишњице ослобођења кримског лучког града Севастопоља од нациста. (фотографија руске владе)
Параноја је захватила балтичке државе и Пољску – поново уз активно подржавање „ратне партије“ у Вашингтону. Хилари Клинтон је чартер чланица те групе. Док неко може бити сигуран да она није размислила о импликацијама, и може се уверити Путинова трезвеност, недостатак разборитог размишљања чини ову ситуацију најопаснијом.
Затим, ту је фактор рачуна. Он је џокер у чопору. Знамо да се Хилари редовно консултује са њим о свим питањима од последица. Он је њен вишенаменски повереник. Неизбежно је да ће он деловати као еминенција грис у Белој кући. Дакле, кључно питање је улога коју ће он играти и савет који ће понудити. Постоји добар разлог да се верује да ће он послужити да ублажи Хиларине ратнохушкачке тенденције – какве су оне.
На крају крајева, оно за чим Бил Клинтон жуди у овој фази свог живота је да се врати у Белу кућу где може да шуља по вољи и шапуће својој жени на уво. Он ужива у тој историјски јединственој позицији. Он ужива да буде на паради. Важан је статус – а не радња.
У сваком случају, он има мало уверења о најистакнутијим спољнополитичким питањима. Стога ће његов инстинкт бити да избегне телефонске позиве у 3:00 ујутро, тешке кризе и ризике које они носе. Смели поступци који захтевају храброст и храброст никада нису били његова јача страна. Попут Обаме, он није бачен у херојски калуп.
Требало би да будемо захвални на томе.
Мајкл Бренер је професор међународних послова на Универзитету у Питсбургу. [емаил заштићен]
Да ли је она заиста та која даје налог за велики прасак? Волим спољну политику САД, посебно када је цела планета повезана са НСА. Дакле, на крају дана, то никада неће бити председник САД већ Велика четворка која на крају контролише амерички Фед, као и значајне делове западних корпорација. Они су међу главним господарима Универзума – или оно што је Адам Смит, још 1776. године, назвао „господари човечанства“. Транспарентност? Они су још мање транспарентни од Билдерберга. И желе да све тако и остане. Зато имамо НСА.
Професор Мајкл Бренер:
Сигурно сте себи поставили сизифовски задатак. А ви то још више отежавате улепшавањем Клинтонових ратних хушкача. Подсећа ме на Платона у Републици: он ће изнети аргументе да је моралан чак иу тешким ситуацијама, и свакако повећава потешкоћу, на пример, дајући наводној врлиној особи Гигесов прстен.
Задатак који сте себи доделили је заиста сизифовски И мислим да не можете стићи стену на врх планине и тамо је задржати.
(1) Изгледа да желите да верујемо да та спољна политика никада није била истакнута брига ХРЦ-а, што подразумева да је то њена примарна брига сада. Њене припреме [о спољној политици] су озбиљно почеле када је 2008. године ставила на циљ да освоји номинацију демократа. АЛИ САД јој је спољна политика главна брига. Током осам година припрема - довољно да то постане њена главна брига, била је државни секретар и била је уроњена у спољну политику и њене импликације. Оно што је сада тачно за њу: спољна политика је главна брига и централна политичка позиција за њену кандидатуру и на крају за њу као ПОТУС.
(2) „Нема доказа да је ХРЦ формулисао свеобухватну стратегију за САД у свету, а још мање теоријски модел о томе шта су међународни послови. Мислим да то није истина. Ево једноставне изјаве Клинтонове спољне политике: ИЗРАЕЛ НА ПРВОМ МЕСТУ, ХЕГЕМОНИЈА САД ЈЕДНАКО НА ПРВОМ МЕСТУ, А ИЗРАЕЛСКИ НЕПРИЈАТЕЉИ СУ НАШИ НЕПРИЈАТЕЉИ. Тај принцип је чак јаснији од Обаминог и вероватно јаснији од принципа њеног мужа и јаснији од Буша ИИ.
(3) Постављате спољнополитичка питања о Клинтоновом председништву: „Да ли то значи да би председништво ХРЦ-а аутоматски значило слање америчких трупа у Сирију? Интензивирани војни напори против ИСИС-а у Ираку? Убацивање америчке силе у Либију?"
Настављате: „Преурањено је давати потврдан одговор на та питања. Јингоистичка реторика је лака када сте напољу.”
Разлог зашто на ваша питања није лако одговорити је зато што су то погрешна питања. Размотрите следећа питања која имају јасне одговоре. Да ли би ПОТУС Клинтон:
• Наставити војно изазивати Русију?
• Кренути ка дипломатији са Русијом?
• Наставити изазивати Кину у Јужном кинеском мору?
• Инсистирати на одржавању најмоћније војске на свету
• Одржавати и примјењивати принцип хегемоније?
Знамо одговор на ова конкретна питања, а Клинтонова се испољава као дивљи неоконзерватор рата.
(4) „Више је вероватно да ће Хилари Клинтон упасти у рат него да га прорачунато започне” ЈИКЕС! НИЈЕДАН ВОЂА НЕЋЕ НАМЕРНО ДА ПОЧИЊЕ НУКЛЕАРНИ ВОРТХ. РАЗЛИЧИТИ ПРЕДСЕДНИЦИ ПОВЕЋУЈУ ИЛИ СМАЊУЈУ ВЕРОВАТНОЋУ ДРУГОГ светског рата. ПОД ПОТУСОМ КЛИНТОНОМ САТ КОЈА ЋЕ СЕ ПРИЛИЖИТИ ПОНОЋИ.
(5) Пишете: „Обамино завештање његовом наследнику су Сједињене Државе насукане у минском пољу на Блиском истоку, лишене пријатеља или дипломатског ГПС-а“ Из било којих разлога, потпуно превиђате да „Хилари има кључног пријатеља на Блиском истоку ко јој тамо обезбеђује ГПС?
Закључак: Урадили сте одличан посао постављајући проблем и питао сам се како бисте покушали да се попнете на ту планину. Ни Сизиф ни ти ниси могао. То није изненађујуће, али сте покушали са старим факултетом.
Свака част Бобу Ван Ноју, прогнаном са главног града, Озу и Тајном агенту за одличне коментаре. Лепо је бити део овог тима коментатора.
Проблем је што је њена реторика већ сама себе сатерала у ћошак. Жице свуда око ње.
То се дешава када је прави непријатељ унутра, а не „тамо негде“. Једнако је вероватно да ће фашизам доћи у сукњи.
Дакле, можемо гласати за Хилари у нади да ће нас Билл спасити?
Извините, али нада није план.
Избегавајте телефонске позиве у 3 ујутро?
То је оно што је урадио када се Бенгази догодио.
Док сте на Балтику:
араноја хара балтичким државама и Пољском – поново уз активно подржавање „ратне партије“ у Вашингтону. Хилари Клинтон је чартер чланица те групе. Иако неко може бити сигуран да она није размислила о импликацијама, и може се уверити Путинова трезвеност, недостатак разборитог размишљања чини ову ситуацију најопаснијом.”
Ово звучи као опасан неоконструкторски троп да ће, ако приморате Русију на ивицу нуклеарног рата, на основу једног случаја кубанске кризе, они одустати.
Па, надам се да ће одустати јер је Хилари више пута рекла да неће.
Видите, чврста је, и спремна је да нас све побије да би то доказала.
Дакле, у закључку, Хилари је безобзирна неоконзерваторска хушкачица рата, али можда нас Билл може спасити.
Добар покушај. Гласајте за Бернија или Трампа ако желите да ваша деца виде пунолетство. Гласајте за Хилари ако мислите да је нада одржива стратегија за опстанак.
Запамтите: Руси не одустају. Предузимају противмере које вас стављају на веома опасно место.
„Смела, мишићава концепција америчке спољне политике“? То је претерано љубазно, у мојој књизи. Мислим да би било тачније рећи „надражујућа, насилна концепција америчке спољне политике“.
Слажем се са господином Ван Нојем. Хиларино искуство у Либији требало би да буде основ да јој се суди за ратне злочине, а не да јој дају кључеве од Беле куће. Трамп је дао неке апсурдне изјаве које би служиле као црвено месо за добијање гласова од чланова десничарске странке у којој је изабрао да се кандидује за председника. Хиларино искуство у Либији, Сирији, Хондурасу и другде је криминално. Само зато што је и она корумпирана и можда и није тако лоша како прича, како изгледа аутор мисли, није разлог да ризикујете да јој дате моћ.
Оптужбе да је други кандидат фашиста, као што је наговестио Мојерсов сарадник, који се чини да је обичан лакеј из естаблишмента, бледе у поређењу са Хилариним стварним досијеом у Либији, Сирији, и њеном подршком правим фашистима у Украјини. Сетите се и џихадиста којима је помогла да спонзоришу да преузму Либију који су били ангажовани у правом геноциду над Африканцима подсахарске Африке које је Кадафи дозволио да се населе у Либији као плаћеници, чињеница је објављена чак и на ББЦ-у пре него што је то постало политички некоректно истицати. Било би смешно ако не и апсурдно када би преживели историчари након Хилариног армагедона истакли да је она започела нуклеарни рат да заштити џихадистичке насилнике у Сирији.
Хвала Мајклу Бренеру и Роберту Парију што су нас одржавали у току. Мајкл, мислим да је твоја процена о оба Клинтонова тачна, али морам да додам да је помисао на њих двојицу у Белој кући, за мене, потпуно неприхватљива. Била би то најгора од свих могућности... Хилари нас води у неоконзерваторски рај у спољној политици, а Бил је уперио свој криви прст у нас кроз медије, као нека врста поновно рођеног продавца змијске нафте. Ако то није било довољно, још више ћемо бити изложени Кагановима и Хенрију Кисинџеру као вероватно најозбиљнијим експертима за спољну политику свих времена. То изазива жељу да подржи Доналда Трампа. Хилари ми се не чини ни најмање прагматичном, заиста заплела у рат; Бојим се да би то прихватила!
Једина права разлика је у томе што председништво Клинтонове апсолутно значи више блискоисточних ратова, а Трампово председништво можда и не. Због тога републикански естаблишмент даје све од себе да осигура да Трамп изгуби, а то је оно што АИПАЦ (Израелски лоби) жели, осећајући да неко са његовим богатством и егом можда није тако савитљив као други.
Бил и Хилари су превише компромитовани да би били своји.
Трамп делује као лабав топ – али није постао милијардер неколико пута тако што је био глупо неспособан.
Слажем се. Она носи панталоне у том пару и увек је носила. Њена историја је јасно показала да ју је слушао, а не обрнуто. Жељна је рата, промене режима и показивања да је прави ратник. Она је Неокон на стероидима. Она ће прихватити ратну основу и штедњу за САД.