Ционизам је наметнуо идеолошку ортодоксију која настоји да Јевреје – и западне политичаре – затвори у беспоговорну подршку свему што Израел ради, али све више људи руши редове, примећује Лоренс Дејвидсон.
Аутор Лавренце Давидсон
Идеолошки покрети, били они верски или секуларни, су захтевни и прокрустовски покрети. Под идеолошким покретима мислим на оне који захтевају од својих присталица одлучно веровање у неки „дубоки скуп истина“ постављених од стране божанства, наводних непроменљивих историјских закона или неког другог једнако неоспорног извора. Од њихових следбеника, једном иницираних, или чак рођених у окриљу, очекује се да тамо остану и, како се каже, „задрже веру“.
Међутим, у културном, политичком и верском смислу не постоје вечне дубоке истине. Историја има абразивни квалитет који нарушава наша веровања у овог бога и тај закон. Иако би процесу могло бити потребно дуже или краће време да се манифестује, јучерашња вера ће у неком тренутку почети да звучи мање истинито. У неком тренутку следбеници почињу да опадају.
Израелски премијер Бењамин Нетањаху изнео је свој аргумент за војну офанзиву на Газу на састанку са генералним секретаром УН Бан Ки Муном 2014. (фотографија израелске владе)
Шта се дешава када идеолошки вођени лидери почну да губе своје следбенике? Па, они се јако узнемире јер они који би требало да афирмишу све за шта се покрет залаже сада сумњају. Такви сумњаоци су опасни за наводну праву веру и стога се обично решавају на један од два начина: (1) главни идеолози покушавају да маргинализују незадовољне тако што их оцрњују, а затим их избацују из окриља или (2) ако ми имају посла са тоталитарним типовима, неистомишљенике шаљу у гулаг или још горе.
Чини се да се ова врста расплета – губитак све већег броја традиционалних следбеника идеолошког покрета – дешава унутар ционистичке заједнице, посебно међу америчким Јеврејима.
Ционизам је идеолошки покрет који проповеда Богом дано право Јевреја да контролишу и населе читаву историјску Палестину. Од оснивања Израела 1948. ционисти су такође тврдили да „јеврејска држава“ представља сво светско јеврејство, тако да самосвесни Јевреји дугују оданост и Израелу и његовој преовлађујућој ционистичкој филозофији.
Међутим, у последњој деценији та верност се руши. У САД је примећена растућа „неповезаност“ између погледа и деловања идеолошки ригидних вођа главних америчких јеврејских организација (који и даље некритички подржавају Израел) и све отуђенијих јеврејско-америчких редова који су, барем до недавно, лидери су тврдили да представљају. Овај јаз је више пута документован од стране неколико извора у распону од, Анкете истраживачког центра Пев, до Јеврејски напред новине, и организација реформског јудаизма.
Како је окарактерисано Јеврејски напред ситуација је таква да су обични амерички Јевреји „далеко критичнији према Израелу него према јеврејском естаблишменту“. Скоро половина америчких Јевреја које је анкетирала студија Пев 2013. није мислила да израелска влада чини „искрен напор“ да постигне мир са Палестинцима. Скоро исто толико је сматрало да је израелска све већа колонизација Западне обале контрапродуктивна.
Дакле, ово прекидање везе није изненадна или нова ситуација. Број испитаних америчких Јевреја је наставио да расте, а ствари су се само погоршавале за ционистичко вођство. Заиста, исто толико младих америчких Јевреја се може придружити групама активиста за мир као што навијају за АИПАЦ на његовим конвенцијама.
Реакције руководства у САД
Следећи горе описану шему са две опције, главна реакција руководства америчких јеврејских организација је да покуша да маргинализује ове испитивачке Јевреје – да их одбаци као "неинформисан, неангажован или погрешан." У ту сврху амерички јеврејски званичници се сада згодно питају да ли заиста треба да представљају „неорганизовану, неповезану јеврејску заједницу... 50% Јевреја који у календарској години не уђу у синагогу, не припадају ЗСО [ Јеврејски општински центар], а Јевреји су само по имену.”
Мапа која приказује израелска насеља на палестинским територијама.
Ова врста маргинализације свих осим правих верника је била артикулисао Абрахам Фоксман, национални директор Лиге за борбу против клевете. Он је рекао Јеврејски напред, „Знате ли кога представља јеврејски естаблишмент? Они којима је стало.”
Овде се Фоксман упустио у мало кружно размишљање: важно бирачко тело су они које представља естаблишмент. Како знамо? Они су ти који још увек „брину“ за Израел. Како дефинишемо бригу? Брига значи наставити да верујете у оно што им говоре јеврејски естаблишмент и израелска влада.
На крају Фоксман иде још даље, закључујући да јеврејске вође нису дужни ни за један аспект јеврејске јавности. „Не седим и не гласам у својој изборној јединици“, рекао је Фоксман. „Део јеврејског вођства је вођство. Ми водимо.” Чини се да, временом, он води све мањи број.
Реакција Израела на извештаје о растућем отуђењу америчких Јевреја била је агресивно негативна. На крају крајева, Израел је центар ционистичке идеологије – њено велико достигнуће. Бити предмет критике све већег броја Јевреја, у САД или другде, потпуно је неприхватљиво за оне који су сада задужени за израелске владајуће институције.
Ови лидери, и секуларни и верски, почели су да отписују критичне и скептичне Јевреје као отпаднике, чак до те мере да поричу да су Јевреји уопште.
Сеимоур Реицх, који је бивши председавајући Конференције председника великих америчких јеврејских организација (такви људи увек чекају да оду у пензију да би критички говорили), је недавно описано Садашње руководство Израела је алармантно антидемократско. Он пише о „нападу израелске владе на демократске вредности“ и њеној употреби „закона и подстицања на сузбијање неслагања“, било да се то изражава кроз „говор, штампу, верске [или] академске слободе“.
Он даље цитира израелског министра вера Давида Азулаја. „Говорећи о реформским и конзервативним Јеврејима,” који чине већину Јевреја у САД, често су либералног убеђења и све више отуђени ултраортодоксном политиком израелског верског естаблишмента, Азулеј је рекао: „Не могу себи дозволити да зовем таква особа је Јеврејин“, и „Не можемо дозволити да се ове групе приближе Тори Израела“.
Ствари изгледају потенцијално још горе када чујемо израелског министра обавештајних служби Израела Каца позивање на "циљано убијање" лидера бојкота, одузимања и санкција (БДС). У САД, многи од ових лидера су Јевреји.
Овакви званични ставови Израела представљају спрдњу тврдње америчких политичара, попут Хилари Клинтон, да је Израел „изграђен на принципима једнакости, толеранције и плурализма. … И чудимо се да такав бастион слободе постоји у региону који је толико оптерећен нетолеранцијом.” Треба напоменути да је у јануару 2016. израелски Кнесет одбио предлог закона који би законски обезбедио једнакост за све грађане земље.
Истина, ционизам и држава коју је створио увек су били идеолошки ригидни. Сваки покушај да се модификује основни захтев покрета за државом искључивом за један народ, од раних концепата „културног ционизма“ до новијих појмова „либералног ционизма“, пропао је.
Без обзира на повремено мало пропагандистичког прикривања, ционистички лидери од Бен Гуриона до Нетањахуа били су посвећени (а) територијалној експанзији заснованој на принципу Ерец Израел (велики Израел) и (б) принципу неједнакости – нико од њих никада није озбиљно сматрали једнаким друштвеним и економским, а још мање политичким третманом не-Јевреја. То значи да садашњи, одвратно ригидни тврдолинијаши и у САД и у Израелу гурају упорне расистичке и колонијалистичке теме.
Управо је постојаност ових ционистичких тема довела до све већег скептицизма међу америчким Јеврејима, од којих већина схвата озбиљно идеале демократије. А идеолошки ригидно одбијање постизања праведног мира са Палестинцима, који се 67 година након тријумфа ционизма још увек етнички чисте, гурнуло је многе иначе пасивне Јевреје у отворену опозицију.
Требало нам је неколико генерација да дођемо до ове тачке, али наш долазак је све време био предвидљив. То је зато што идеологија ционизма не подноси никакве компромисе и не признаје грехе – чак и док понашање Израела постаје све варварскије.
Тако расте број неистомишљеника и критичара, а идеолози постају узнемирени и осветољубиви – испољавање агресије која само још више отуђује Јевреје. Тако је ционизам почео да се распада.
Лоренс Дејвидсон је професор историје на Универзитету Вест Честер у Пенсилванији. Он је аутор Фореигн Полици Инц.: Приватизација америчког националног интереса; Америчка Палестина: популарне и званичне перцепције од Балфура до израелске државности; и Исламски фундаментализам.
Сви широм света би требало да погледају документарац Роџера Вотерса „Окупација америчког ума“. Само 5.00 долара за стримовање и 19.99 долара за куповину ДВД-а.
Срце ми је крварило за Јевреје после онога што им се десило у Другом светском рату. Ја НЕ мрзим Јевреје, тако да ми се не враћајте и зовите ме као да је то само још више пропаганде да покушате да подупрете њихову страну ове фарсе. Више немам ни трунке симпатије да трошим на ове људе и НЕ МОГУ да верујем да сам толико дуго грешио у истинитој причи.
Навукли су длаку на очи читавој светској популацији својим сталним кукњавом, лобирањем влада и пропагандом у МСМ. Њихова континуирана крађа новца од пореских обвезника остатка света за њихов лажни рат против палестинског народа, само да би могли да украду више своје земље, треба да се ОДМАХ оконча. Они су криминалци, убице, лажови и лопови, ништа више.
Крађа палестинске земље је стварна, убиства која су (Израелци) починили су стварна.
Баш ме брига шта је нека свемоћна небеска вила у бајци 'тобоже' изјавила, земља им НИЈЕ, нити би требало.
Време је да им се ми, грађани света, колективно супротставимо јер овај шијит треба да престане.
Само зато што се многи израелски Јевреји уклапају у тај опис не значи да сви одговарају. И свакако је неправедно користити криминалне елементе у Светом Израелу да убијемо сваког Јеврејина на планети.
Тешко ми је да добијем информације у које верујем, али верујем да значајан број Израелаца или напушта ту земљу или се тихо припремају за то тако што ће обавити потребну папирологију у другим нацијама. Они разумнији могу да виде у шта их увлачи фракција лудих насељеника, и не свиђа им се оно што виде.
Многи амерички Јевреји, после последње масовне бруталности у Гази и појаве Сандерса и његовог независног става, донекле су близу промене. Можда би још један догађај у Гази, попут последњег, плус успон млађег, харизматичног јеврејског политичара или другог лидера, могао да их наведе да искористе шансу и живе по својим садашњим уверењима.
ПУТОВИ МОЋНИХ
У суштини, есеј Лоренса Дејвидсона је оптимистичан поглед
света који не постоји. Нажалост, Абрахам Фокман јесте
више до тачке. Моћни и елита не пролазе
анкетама и на њих не утиче број пратилаца
може имати у одређено време. Ово је био пут
ционизма од његовог настанка. Деловало је од
привилегију и моћ и користио је сва средства
отклањање од бојкота до претњи смрћу до економске одмазде
да добије свој пут.
У другом контексту, покојни историчар Габријел Колко једном
посматрано:
„Оно што је разлог за песимизам је чињеница да је главни
корисници америчке моћи не показују ни најмање
оклевање у деловању да задрже или увећају своју моћ
и воље у земљи и иностранству — укратко, имају и једно и друго
воља и још увек значајан капацитет за преживљавање...”
КОРЕНИ АМЕРИЧКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ, стр.136-137
Произраелска подршка у америчком Конгресу изгледа да
постају све чвршће. Уместо да се смањи
милијарде годишње Израелу за оружје, нашу струју
председник већ разговара са премијером Израела
на њено повећање. И у самом Израелу, угњетавање
Палестинци настављају несметано, митинзи уз повике
„Смрт Арапима“ нису нестали. Јавно
форуме (као што су УН) које САД и даље штите
имунитет државе Израел. САД нису
у наставку називајући сваку критику Израела обликом
„антисемитизам“.
Ма какви бројеви умеренијих Американаца
Јевреји, они остају слаба политичка снага. Су
неорганизовано за кретање утврђене снаге које
дуго су доминирали. Они не зарађују милионе
доларске прилоге политичарима и сл.
Као рођени Јеврејин, али није одрастао у јеврејској традицији или
пракси, мене је лично срамота да би покрет
везује се за моју групу као да је представља. Заправо,
Ако оставимо јеврејско порекло на страну, осећао бих исту срамоту
такво понашање је било изражено у било којој другој групи. (Ово
није ограничена не само на Израел као државу већ и на
цела историја ционистичког покрета,)
—- Петер Лоеб, Бостон, МА, САД
То што се многи амерички Јевреји буде добар знак, али је и небитан. Гоогле наводи да целокупна јеврејска популација САД износи 2.2%. Упоредите то са процентом хришћанског циониста од преко 50%.
По мом мишљењу, прави проблем су неуки, али веома побожни протестанти у САД.
Финансирају их и преваре исти ратни профитери.
Да, хришћански ционисти... и ТО је био пројекат ТОРИ све време. Торијевци? Да, Британско царство... оно што је професор Керол Квигли описао као „англо-амерички естаблишмент“ (оно што је Сесил Роудс све време тражио; поновно заузимање „одметничке колоније“ за Царство). Велики циљ је ОБЕЗБЕДИТИ афричке „колоније“ за Британску/Евро империју и ТРАЈНО спречити оживљавање страшног МУСЛИМАНСКОГ ЦАРСТВА које је уништило претходно евро царство (Римљани, Византинци, претили Хабзбурговцима, Италији, Француској, прогутали Шпанију и Португалију вековима итд...). Да би се ОВО постигло, „Одметничка колонија“ је морала бити враћена, а њена моћ и моћ стављени у службу ЗА Империју, а не више ПРОТИВ ње, у интересу Републике (за коју ВИШЕ НЕ стоји). Ционист БеацхХеад (попут Нормандије из дана Д) савршено постиже овај циљ. Дакле, можда САД коначно можемо да видимо да ционистички реп НЕ маше „англо-америчким“ псом. Није све у ционистима. Све је у вези торијеваца/империјалиста, и обезбеђивања Империје, и СКРИВАЊА пажње са овога, са ционистичком „црвеном харингом“.
Локални, регионални и глобални ратни злочинци и грађански деспоти свуда, укључујући Израел, Енглеску, Сједињене Државе, Индију, Шри Ланку, Пакистан, Мјанмар, Хондурас, Колумбију, Египат, Казахстан, Русију, Кину итд (схваћате шта желим? ), потребно је судити и кривично гонити, тачка. Кратковидно се фокусирати само или претежно на Израел засновано је на раси, а под тим мислим је нетрпељивост, иако је пажња тамо дефинитивно оправдана. Пажња је свакако оправдана и на свим горе наведеним местима, као и на десетинама других. Било би конструктивно када би људи проверавали своје личне предрасуде, фанатизам, опсесије и мржње – и политичке кратковидности – на вратима правде. У супротном, правда није задовољена и више није праведна, већ постаје прогон. Нетрпељивост нигде није добродошла.
Закари Смит, не бих назвао „неважним“ буђење многих америчких Јевреја. Чињеница да је 2.2% становништва успело да оствари потпуну доминацију над политичким и финансијским системима САД, као и над четвртим сталежом – МСМ – доказује да бројке саме по себи нису нужно значајне. Имајте на уму да веома побожни протестанти нису на почетку били ционисти, већ су били „претворени“ у ционизам од стране истог високо финансираног и високо организованог хасбара система који је освојио нашу лежећу владу. Промена мора доћи из јеврејске заједнице, и овде у САД и у Израелу. Како се истиче у овом чланку, долази, а брзина којом долази, убрзава се. Једном када милитантни ционизам буде у потпуности разоткривен какав јесте, он више неће имати моћ да доминира као што има. То такође значи да ће на крају вео који скрива ружно лице ционистичког божанства коме се моле неуки, али веома побожни протестанти у САД, отпасти и са њим изгубити моћ над тих 4%. Све што је научено може се и одучити.
Ок, признаћу да је „небитно“ био лош избор за оно што сам хтео да кажем. То што сте написали је сасвим тачно и тај процес траје век и по. Покрет је одавно заузео британску владу.
Ционизам је свакако осуђен на пропаст као и фашизам на дуге стазе. Жртве малтретирања са деснице обично формирају своје десно крило, у почетку у одбрани, које мора створити спољне непријатеље који ће се представљати као заштитници и захтевати моћ у својој групи, што доводи до империјалног превласти. Наполеон, а потом Хитлер, потценили су руске генерале Јануар и генерала Фебруар, а надамо се да ционисти потцењују оне које малтретирају. Њихове жртве би давно биле збрисане да није било корупције на америчким изборима и масовним медијима, за шта у великој мери морамо кривити њих.
Плакао сам за њима пре педесет година, сазнао каква су проклета банда фашиста били у САД пре тридесет година, и још увек се залагао за решење две државе са праведном расподелом ресурса. Али пошто сам видео евентуално непоправљиву штету коју су нанели масовним медијима и изборима у САД, заиста ме више није брига шта ће се десити с њима. Не бих био тужан да видим урушавање препрека да их њихове жртве збришу, као што је стабилност Јордана, Саудијске Арабије и Египта. Вероватно ће их само такав сценарио дискредитовати и довести у довољан страх да преговарају о праведном решењу, које никада није ни било на столу. Заиста би било добро да се отарасимо фанатичних ниткова, како би се склопио мир на Блиском истоку.
Џо Б, не могу а да не приложим своје мишљење о овој теми уз твој коментар овде. Док сам читао чланак г. Давидсона, стално сам размишљао о етничкој реакцији. Бринем се да би неционистички Јеврејин могао да доживи страшну судбину, ако би свет икада одлучио и казнио Јевреје за злочине које су починила њихова ционистичка браћа, ако би им се судило. На крају крајева, Америка је држава која је затварала невине Американце јапанског порекла током Другог светског рата, само зато што су били Јапанци. Није као да свет никада раније није видео ову врсту бруталне расистичке реакције јавности. Свиђаш ми се, еволуирао сам од некада симпатизера Израела до тога да сада постанеш оштар критичар готово свега израелског. Иако сам у стању да одвојим своју критику између просечног Јеврејина и ционистичког/ликудског типа који вреба међу њима, нисам баш сигуран да ће ова формула свима добро функционисати. Нетањаху и њему слични чине јеврејски народ срамотом, приказујући своје злочине иза своје јеврејске културе и етничке припадности. Надам се да ће више добрих Јевреја, заједно са више Американаца, једног дана ускоро поставити одговорне пристојне вође на чело, и да буде готово са злобом коју су ови злочинци наделили људима на овој земљи.
„Међутим, у културном, политичком и верском смислу не постоје вечне дубоке истине. Историја има абразивни квалитет који нарушава наша веровања у овог бога и тај закон. Аутор Лавренце Давидсон
Какав добар есеј професора Давидсона. Овде се изражава велика мудрост; баш оно што би се очекивало од професора историје. Много хвала…
Потпуно се слажем, добар есеј чињеница. Поред религиозних фанатика који су успоставили Израел клањем Неизабраних, постојала је финансијска подршка оних за које је рат био профитабилан подухват.
http://warprofiteerstory.blogspot.com
Реј Мекговерн овде топло препоручује горњу везу
https://consortiumnews.com/2014/06/03/the-real-villains-of-the-bergdahl-tale/#comment-170961
Овде је документован наставак Накбе у окупацији.
http://mondoweiss.net/2016/03/a-history-of-silencing-israeli-army-whistleblowers-from-1948-until-today/
Пратио сам све линкове, од велике помоћи хвала, ЈВаллтерс…