Нема неслагања са антируском пропагандом

Европска унија се поноси својом посвећеношћу слободи изражавања, осим када се очигледно документарист одступи од званичне линије која напада Русију. Тада утишавање неслагања постаје „одговоран“ одговор, како објашњава Гилберт Доктороу.

Аутор Гилберт Доцторов

Пропагандна кампања Запада против Русије попримила је необичан заокрет ове недеље пошто је нови документарац који оспорава западни наратив о томе како је критичар Кремља Сергеј Магницки умро 2009. године блокиран да буде приказан у Европском парламенту у Бриселу, Белгија.

Затварање документарног филма „Закон Магнитског: иза кулиса“ у последњем тренутку осмислили су адвокати Вилијама Браудера, утицајног председника инвестиционог фонда Хермитаге Цапитал и сарадника Магнитског.

Са седиштем у Лондону, Браудер је био непопустљиви крсташ због увођења санкција руским званичницима који су наводно повезани са смрћу Магнитског у затвору. Браудер је успешно инсистирао на томе да амерички Конгрес одобри Закон о Магнитском из 2012. и лобирао је код Европског парламента да донесе сличну казнену меру.

Браудер је у среду извео запањујућу представу силе тако што је организовао отказивање документарног филма „Закон Магнитског“ само неколико минута пре него што су позвани ушли у гледалиште у згради парламента ради приказивања.

Уместо да погледамо и потом разговарамо о филму, нас неколицину који смо присуствовали били смо привучени управо моћи одсутног мајстора лутака, Била Браудера, како је Андреј Некрасов, режисер филма, објаснио разлоге свог ретког неслагања против наратива Магнитског да Браудер се бавио трговином годинама.

Филмски редитељ Некрасов из Санкт Петербурга рекао је да је првобитно намеравао да продуцира документарац који ће у великој мери подржавати Браудеров наратив, али еурека тренутак га је навео да промени поруку свог филма усред продукције у оно што је на крају постало оштра критика Браудера и озбиљна критика целокупног концепта примене личних санкција против наводних кршилаца људских права без одговарајућег процеса, као што је био случај у компилацији такозване „Листе Магнитског” Руса окривљених за смрт Магнитског.

Хваљени филмски стваралац

Некрасов је међународно признати уметник који је освојио награде за драме, документарне филмове и уметничке програме у Немачкој и Француској својим радовима представљеним на фестивалима широм света. Течно говорећи немачки, француски и енглески поред матерњег руског, Некрасов је део свог стручног образовања похађао у Француској и Великој Британији

У својој матичној земљи, Некрасов има репутацију неконформисте и његово извештавање је у прошлости имало утицаја на руске власти, укључујући и филм у којем се тврди да је бомбашке нападе на станове у Москви 1999. организовала организација наследница КГБ (ФСБ) да би оправдала други рат у Чеченија која је довела Владимира Путина на власт.

Другим речима, Некрасов није био пријатељ Кремља, а камоли „мамкет“ Путиновог режима. Заиста, рекао је да је пре него што је преузео задатак да сними филм о Магнитском за телевизијски канал АРТЕ, имао пријатељске односе са Браудером, кога је срео неколико пута у различитим окружењима. Некрасов је рекао да у потпуности верује у Браудеров наратив о убиству Магнитског као начин да ућутка своју истрагу о крађи имовине Ермитаж Капитала од стране покварених званичника руског Министарства унутрашњих послова.

Некрасов је рекао да се предомислио усред снимања филма када су му Браудерови људи предали копију изјаве под заклетвом коју је потписао Магницки и која је наводно довела до његовог убиства у притвору. Увод у документ изложио је управо тај аргумент руских неправди, али садржај, стварни текст који је потписао Магницки, ништа не говори о његовој истрази о крађи 230 милиона долара и није подигао никакве оптужбе против службеника Министарства унутрашњих послова.

Та очигледна неслагања подстакла је Некрасова да прикупља све више и више доказа, што је на крају довело до његовог закључка да је случај Магнитског лажна од стране Браудера, да није било убиства, да је смрт Магнитског била случај немара и ништа злокобније, нека врста ствар која се дешава прилично рутински у САД и другим затворима широм света, колико год то тужно било.

Штавише, ово откриће подстакло је Некрасова на размишљање о томе како и зашто је оно што му је сада било очигледно скривено од свих других кроз чије су руке прошле чињенице, фактоиди и наводи о афери Магнитског у протеклих седам година. Његов неизбежни закључак је био да се објашњење може наћи само у слепим антируским предрасудама, омаловажавању не само лидера земље, већ и читавог политичког естаблишмента, ако не и нације у целини.

Некрасов је почео да се пита како неко може да прихвати као разумну претпоставку да у тој земљи од 146 милиона људи нема ниједног поштеног или стручно компетентног судије, ни једног полицајца који није преварант.

Дангероус Тхоугхт

Некрасов је изразио забринутост за сопствену будућу добробит након негативног публицитета који је произашао из његовог открића непријатних истина о афери Магнитског, посебно у Русији где се плаши да ће људи који подржавају Браудера сматрати његов документарац издајом.

О томе зашто је пројекција филма отказана у среду увече, фински парламентарац Хеиди Хаутала, спонзор догађаја (и наводно Некрасовљева девојка), рекла је да то није акција коју је наметнуо председник Европског парламента, иако је он сигурно имао нејасно мишљење да се дозволи да се ово издвојено гледиште прикаже у сали парламента.

Некрасов је навео две примедбе у последњем тренутку. Једна је била од немачке политичарке коју је интервјуисао за филм, европосланице Мариелуисе Бецк, водећег посланика Зелених у Бундестагу, странке која је повезана са блоком Европског парламента из којег долази Хаутала, организатор пројекције.

У сегменту интервјуа за који је Бек сада тражио да буде изрезан, она је, по Некрасовом мишљењу, показала шта тачно није у реду са позицијом Браудерових бранилаца у Европи.

Када ју је суочио са неподударностима, са разлозима због којих је променио поглед на аферу Магницки, Бек је безбрижно одговорио да су „ово само детаљи“ до којих је није стало и да је главна чињеница остала иста: да је Магницки умро године. затвор.

Међутим, Некрасов је рекао да је одлучујући приговор који је довео до отказивања био од директора немачког националног јавног емитера ЗДФ, главног спонзора филма који је тврдио да су Браудерови адвокати претили тужбом за клевету ако филм буде приказан и да ће „упропастити емитера финансијски“. Имајући у виду јавни углед ЗДФ-а, изгледа да та претња није била ништа друго до галама, али је било довољно да управа ЗДФ-а попусти.

Некрасов је изразио изненађење и узнемиреност што Браудер има новац и контакте да тако застраши присталице филма. Али Некрасовљева сопствена позиција у односу на Браудера је сада неизбежно позиција самоодбране, а не бекства. Браудер је јавно тврдио да је филм мањкав због недопустивих измишљотина и фалсификата. Некрасов је изразио намјеру да изведе Браудера на суд за клевету.

Али сада је нејасно да ли ће се „Случај Магнитски: иза кулиса“ емитовати на АРТЕ, европском културном каналу, како је планирано 3. маја с обзиром на огромне ресурсе које је Браудер мобилисао да спречи његово приказивање.

Политичка храброст

Суочен са примедбама Зеленог блока, Хаутала је показала политичку храброст спонзоришући документарни филм. Позната је по свом снажном интересу за одбрану људских права на глобалном нивоу, укључујући и Русију, и напоменула је у свом уводном излагању да је била прва посланица Европског парламента која је позвала на санкције Русији због смрти у притвору Сергеја Магнитског и до данас фаворизује циљане санкције за прекршиоце људских права.

Али она је поставила четири оперативна принципа како би санкције биле изводљиве, а сви се своде на поштовање владавине права: оптужбе морају бити проверљиве, доказујући повезаност особа са кршењем; морају бити транспарентни, тако да свако може да процени основе; морају да обезбеде приступ правном леку за циљана лица; и морају садржати клаузулу о временском ограничењу или период трајања за могућу поновну процену основа.

Хаутала је такође напоменула да је она једна од 17 европосланица на руској узвратној „црној листи“ од 89 европских политичара и утицајних личности, иако се жали да од руских власти никада није добила појединачна оправдања зашто је на листи и нема приступ на правни лек за жалбу на ту арбитрарну одлуку.

Хаутала је показао још више храбрости тако што је у салу пустио неколико истакнутих критичара приче о Браудеру/Магнитском, укључујући Павела Карпова, једног од двојице службеника Министарства унутрашњих послова које је Браудер оптужио да су надгледали мучење и убиство Магнитског и да су то чинили. прикрили њихову крађу имовине од 230 милиона долара из његове операције Хермитаге Цапитал у Москви, коју је Магницки, како се наводи, истраживао.

Карпов је искористио прилику да своје оспоравање ових навода објасни као непоткријепљено и како његово подизање оптужби за клевету против Браудера пред лондонским судовима никада није саслушано.

Такође, Наталија Веселницкаја, московска адвокатица, добила је реч да изда дугачку пријаву Браудера за његове злочине утаје пореза који су били очигледни мотив за стварање контроверзе о Магнитском. Веселницкаја је адвокат Дениса Кацива, сина потпредседника Руских железница чија је имовина у САД замрзнута по Закону о Магнитском због навода да је на неки начин уживао у уделу украденог новца Хермитаге Цапитала.

Хаутала је такође дозволила да у руским електронским и штампаним медијима буду новинари, укључујући, што је најважније, Јевгенија Попова вести телевизијски водитељ и редитељ тешког и контроверзног документарца под насловом Ефекат Браудера, који је емитован на водећем државном каналу Перви канал 13. априла.

Попов је долетео на догађај Европског парламента, а касније је његов интервју са Некрасовим на улицама Брисела био део истакнуте вести о отказивању пројекције филма.

Ипак, дужина до које се чини да је Браудер спреман да иде сугерише да је доминантна западњачка прича о афери Магнитског под притиском и да постоји све већи скептицизам чак и на Западу око тога да ли је случај једноставан као да зли руски агенти убију племенитог истражитеља .

Коначно, постоји сумња да је контроверза можда створена, делимично, да би се прикрила могућа Браудерова криминална активност и да би се одбранили руски захтеви за његово изручење како би се суочио са кривичним гоњењем.

Још једно отворено питање је да ли се друга оптужба против Браудера у Попововом документарцу може задржати: наиме да је Вилијам Браудер био извођач радова са/за британску обавештајну службу (МИ6) и ЦИА од 1996. године и да од 2006. контролише руске не- системски опозициони лидер Алексеј Наваљни на мисији да дестабилизује руску владу и припреми пут за промену режима.

Покренута су, међутим, озбиљна питања о аутентичности неких Поповових докумената и да ли оптужбе против Наваљног имају икакву основу.

Гилберт Доцторов је европски координатор Америчког комитета за споразум Еаст Вест. Његова најновија књига, Да ли Русија има будућност? објављено је у августу 2015. © Гилберт Доцторов, 2016