Шта је остало од Палмире - и Сирије

Улажући оружје и новац у сиријски рат, Запад и његови савезници у Заливској држави деле кривицу за делимично уништење историјских рушевина Палмире од стране Исламске државе, које је посетио Џеф Клајн.

Аутор Јефф Клеин

ИСИС/Даесх се повлачи у Сирији, што је веома добра вест за народ те опкољене земље и за свет. Али сиријска трагедија је далеко од краја и обнова земље, чак и под најбољим околностима окончања рата, трајаће много година.

Наш мали међународна делегација – били смо два Американца, Канађанин, два Норвежана, Палестинац из Јордана и још један Палестинац из Либана – морали смо да видимо доказе за ово из прве руке, заједно са ужасном пустошењем остављеном након ИСИС-ове окупације света- познати антички град Палмира и суседни сиријски град Тадмор.

Обилазак је организовао и водио а Палестинска организација са седиштем у Аустралији, која је веома подржава сиријску владу, а уз помоћ сиријског министарства туризма и других владиних агенција.

Било је потребно неколико веома интензивних преговора са властима да би се обезбедиле визе, посебно за Американце, на које се разумљиво гледа са извесном сумњом с обзиром на веома непријатељску политику америчке владе према Сирији. Још компликованији напори су били неопходни да се добије дозвола – од сиријских безбедносних агенција, Министарства одбране и руске војне мисије у Сирији – да посетимо Палмиру, коју је сиријска војска поново заузела тек 26. марта. Ми смо били прва група међународних цивила да виде место и последице битке која се тамо одиграла.

Одлазак у Палмиру

Чак и уз дозволу, путовање у Палмиру није било лако. Пошто директна рута североисточно од Дамаска још није била сигурна, било је неопходно путовати прво на север до Хомса, а затим на исток преко пустиње путем који је тек недавно очишћен од наоружаних побуњеника. Излазак из Дамаска захтевао је заобилазницу ка западу како би се избегао опасан део аутопута коме прете борци у граду Думи који контролишу побуњеници, северно од престонице.

Успут су били и чести војни контролни пунктови, на сваком од којих је Кусаи (овде су сви идентификовани само по имену), наша веза са владом, морао да преговара о пролазу и покаже разне документе и дозволе – заједно са нашим пасошима. Вожња до Палмире, која би у мирнодопским временима трајала можда два сата директном рутом, требало нам је скоро шест сати.

Ипак, чак и у напетој безбедносној ситуацији, барем један сиријски официр на контролном пункту на периферији Дамаска није изгубио смисао за хумор. Када му је речено да смо међународна група на путу да посети Палмиру, његове речи на растанку након провере наших докумената биле су „Поздрави Зенобију!“ Официр је у шали мислио на чувену краљицу Палмире која је водила осуђену побуну против Римског царства у трећем веку нове ере и која је усвојена – сасвим аисторијски – као нека врста древног сиријског борца за слободу. Једину Норвежанку у нашој групи смо после тога назвали „Зенобија“.

Изабрали смо војну пратњу у Хомсу. Пуковник Самир је спаковао аутоматски пиштољ Макарев у футролу за раме и носио торбу за теретану у којој није било тешко разазнати избочине аутоматске пушке калашњикова и гомилу граната. Утешно.

Са пуковником који је возио сачмарицу испред нашег аутобуса, било је релативно једноставно преговарати о честим војним станицама и блокадама путева дуж остатка пута до Тадмор/Палмире. Док смо се приближавали граду, пуковник Самеер је указао на то где су бомбаши самоубице ДАЕШ-а напали његове трупе, а приметили смо и друге знаке ратне штете – оштећене од метака и делимично уништене зграде, оборене стубове за пренос електричне енергије, изгорела возила. Али ништа нас није припремило за потпуно уништење Тадмора када смо стигли.

Рецлаиминг Цивилизатион

Град је патио и од окупације Даеша, а још више од борби за поновно преузимање. Једва да се није видела неоштећена зграда и иако је рушевина која је блокирала улице у великој мери очишћена, било је много подручја где су остали само скелети уништених објеката. А борци ДАЕШ-а који су се повлачили напустили су град и рушевине изрешетане минама и замкама, што је захтевало огроман напор, који још није завршен, да се разоружа.

Већина становника побегла је из Тадмора када га је прошлог лета преузео ДАЕШ. Али током наше посете, место је било крцато аутобусима бивших становника који су прикупљали своје личне ствари и кућни намештај. Само у претходних неколико дана — недељама након поновног заузимања града и уз опсежно деминирање — било је могуће да се било ко од њих безбедно врати да преузме било коју од својих ствари које су преживеле уништење. Али град је и даље био ненасељен за цивиле због великих оштећења и недостатка струје и воде, па су паковали шта су могли у аутобусе и камионе да однесу.

Рушевина рушевина

Систематски вандализам и уништавање од стране ДАЕШ-а на историјском археолошком локалитету Палмире је нашироко извештавано, али гледање штете је и даље био шок. Наш културни водич Антоан („Тони“), који је водио безброј група да посете Палмиру, био је доведен до суза.

„Ја харам“ („срамотно“), промрмљао је више пута док смо видели уништени некадашњи монументални лук који води у древни град и разбијене остатке Бааловог храма, које су борци ДАЕШ-а дигли у ваздух када су заузели град летос.

Само остаци античког позоришта остали су нетакнути, вероватно као споменик бруталном погубљењу 25 заробљених заробљеника сиријске војске које је ДАЕШ извео и снимио за дистрибуцију на интернету.

Морали смо мало да сачекамо пре него што сами уђемо у позориште јер је унутра била група високих руских војних официра. У њиховој пратњи је био контингент војника специјалних снага веома челичних очију који су, упркос врућини, носили пуну борбену опрему – панцире, шлемове, чизме и рукавице са прстима постављеним близу окидача њиховог аутоматског оружја.

Постоји велики контингент руских војних инжењера и техничара који су ангажовани у текућим напорима да се разоружају мине и мине у граду и међу рушевинама. Имају свој камп недалеко од града. У близини рушевина је некадашњи ресторан на чијем црвеном натпису ћирилицом и на енглеском пише да је то „Сапперс Цафе“.

Док смо обилазили локацију, у близини су се у редовним интервалима чуле експлозије и могли смо видети дим детонираних мина.

Када су официри и њихова стража изашли из позоришта, вођа наше групе Калед, који је као и многи Палестинци своје генерације добио стипендију за школовање у совјетском Лењинграду, одушевљено је поздравио војнике на течном руском, помало на њихово изненађење.

Пуковник Самеер нам је раније рекао да можемо да фотографишемо шта год пожелимо – осим Руса који се стиде до јавности. С обзиром на срдачно ћаскање са Кхаледом, помислио сам да бих могао питати да ли могу да сликам. Руски преводилац је, на опште задовољство, одговорио наглашеним једнослогом – „НИЕТ“.

Суочавање са девастацијом

Напуштајући тек вандализоване рушевине древне Палмире и излазећи поред разарања модерног Тадмора, било је тешко знати како се осећати. Да ли је поновно заузимање овог места била прекретница или само још једно поглавље у страшном рату којем се не назире крај?

Чини се да су САД и њихови савезници одлучни да искрваре Сирију до смрти, али земља одбија да истекне. Русија, Иран и Хезболах пружају Сирији довољно помоћи да спрече војни пораз, иако не нужно довољно за постизање одлучујуће победе.

САД су се управо обавезале да ће снабдевати „умерене“ побуњенике новим и опаснијим оружјем које ће, као и раније, без сумње пробити пут до Ал Каиде и ДАЕШ-а. Сиријска арапска армија се такође суочава са новим нападима на северу и око Алепа, коју предводи фронт Нусра и њени савезници које подржава САД, а који су очигледно искористили прекид ватре да се поново наоружају и реорганизују за нове офанзивне акције.

Вероватноћа ране свеобухватне победе обе стране изгледа мала. Дакле, шта је будућност Сирије?

Скоро сви које смо срели – а никако нису били сви некритички присталице Асадовог режима – рекли су нам да верују да свака нада за Сирију захтева, пре свега, пораз наоружаних побуњеника и окончање стране интервенције у њиховој земљи.

Ово је посебно било осећање верских представника хришћана и Друза, заједно са етничким мањинама и секуларним људима свих верских заједница. Они заједно несумњиво чине већину сиријског становништва.

Без обзира на легитимне притужбе у корену кризе која је почела 2011. године, па чак и ако опозиција можда није сва „терористи“, како наводи Асадов режим, наоружани побуњеници сада у великој већини представљају сунитске фундаменталисте различитих линија, чија визија за Сирија је верски искључива исламска држава, а не секуларна демократија. Ово важи за највећи део такозване „умерене“ опозиције коју САД и њени савезници наоружавају и финансирају, а не само признате екстремисте и стране борце у ИСИС/Даесх и Ал Каидином Нусра фронту. Демократски и секуларни опозиционари су готово безначајни на ратиштима.

Крвави грађански рат у Либану трајао је 15 година; Рат у Сирији, који сада траје шеста година, можда неће бити краћи. Либан је данас углавном без унутрашњег насиља, чак и ако остаје земља скоро без функционалне државе; у Сирији држава остаје али је изгубила велики део земље.

Обнављање живота

Ипак, усред насиља и очаја тренутне ситуације у Сирији, такође постоје знаци наде и отпорности. У центру Дамаска продавнице и ресторани су отворени, чак и ако су туристички хотели скоро празни. У насељу Баб Тоума у ​​Старом граду где смо одсели – посебно пошто је споразум о делимичном прекиду ватре који је успостављен раније ове године минимизирао минобацачке и ракетне нападе побуњеника – улице су биле препуне студената и купаца.

Постојао је живахан ноћни живот у многим кафићима и местима за јело, често уз живу музику и живахне вечере који су спонтано плесали и певали уз музику. Али постојали су и војни контролни пунктови дуж главних улица и на вратима града.

У Хомсу, стари град који је био под контролом побуњеника и поприште интензивних борби до 2014. године, скоро је потпуно уништен. Али историјска џамија Кхалед Ибн Валид сада је место великог пројекта рестаурације. У уништеној старој наткривеној пијаци, неколико складиштара је поново отворено за посао, а неколико радњи је у току поправке.

У другом делу града, недалеко од места где су побуњеници у повлачењу убили храброг холандског језуита Франка ван дер Лугта, вандализована сиријска православна Нотр Дам де ла Сентур такође је у фази рестаурације.

Гувернер округа Хомс каже да постоје планови за изградњу 100,000 нових стамбених јединица како би се заменило оно што је уништено. Одакле ће доћи новац за финансирање овог посла, није јасно у Сирији чија је економија разорена ратом и чија је валута изгубила 90 одсто вредности у односу на амерички долар.

Сећање на прошлу трагедију

Двојица Палестинаца из наше делегације у Сирији отелотворили су ранију трагедију у региону. Каледови родитељи су 1948. побегли у Јордан из Куфр Сабе — сада Кфар Сава у данашњем Израелу. Део детињства провео је у заливским државама, где му је отац нашао посао. Након студија инжењерства у Совјетском Савезу, Кхалед се вратио у Јордан, живи у Аману и носи јордански пасош.

Весамови родитељи су били из малог села у близини Хаифе и побегли су 1948. у Либан, где је он рођен. Он је без држављанства ни у једној земљи и носи само палестинску „путну исправу“ која служи уместо пасоша. Породица његове супруге Лине је пореклом из Рамлеа, сада такође у Израелу. Одрасла је у Рамали и на крају се са породицом преселила у избеглички камп Јармук у Дамаску, где је упознала и удала се за Весама.

Након што им је кућа на периферији логора уништена у борбама пре неколико година, вратили су се у Либан. Тамо живе у бејрутском веома претрпаном избегличком кампу Бурџ ел-Барајне, чије је становништво недавно порасло приливом хиљада осиромашених Сиријаца који су бежали од рата у њиховој земљи.

Весам каже да је тужан што види толико Сиријаца како беже из своје земље, али разуме њихову одлуку, чак и ако верује да је погрешна.

„Ко ће поново градити државу ако сви оду“, пита се он. „Сиријци не би требало да направе исту грешку коју смо ми Палестинци направили 1948. Ако напустите своју земљу, можда вам никада неће бити дозвољено да се вратите.

Ипак, упркос свему, многи Сиријци остају одлучни да остану. У Старом Хомсу, преко пута сиријске православне цркве, нови кафић је једна од првих поново отворених продавница у овој области. Био је испуњен младићима и девојкама који су се освежавали и дружили заједно - сцена незамислива у већини зона које су сада под контролом побуњеника. На зиду је насликана изјава наде, која се позива на неке познате стихове палестинског песника Махмуда Дарвиша, којег такође поштују Сиријци:

У овом крају,

СТРАДАЛИ СМО,

Прошли смо

тешка времена и

Побегли смо из својих домова.

Данас још можемо

Трпити, тешко

Остају времена, али

ВЕ АРЕ

ХОЛДИНГ ОН

У НАШУ ЗЕМЉУ..

Верујући Сунцу

Поново ће устати..

Џеф Клајн је пензионисани председник локалног синдиката, дугогодишњи палестински активиста солидарности и члан одбора Масс Пеаце Ацтион. [Овај чланак се раније појавио на Мондоввеисс-у, http://mondoweiss.net/2016/04/say-hello-to-zenobia-a-report-from-palmyra-rising-from-the-ashes/]