Играње против муслиманских страхова Европе

Ексклузивно: Турска и Исламска држава искоришћавају прилив сиријских избеглица у Европу да би постигли своје циљеве, играјући се на страх континента од тога шта ће муслимански прилив учинити политичкој стабилности, објашњава Андрес Кала.

Аутор Андрес Цала

Преко милион избеглица и миграната слило се у Европу 2015. године, углавном Сиријаца, а више од 150,000 им се придружило до сада 2016. године, већина прешавши у Грчку из Турске. Већина њих једноставно бежи од рата и превирања на Блиском истоку, али ове људске таласе такође користи Исламска држава за ширење хаоса у Европу и Турска да унапреди своју регионалну агенду у односу на Европу.

Суочена са најгором избегличком кризом од Другог светског рата, Европа – на челу са несталном немачком канцеларком Ангелом Меркел – ушла је у морално и правно сумњив договор са Турском у којем су људи постали монте и пиони. Од 20. марта, имигранти који су илегално ушли у Грчку депортовани су у Турску у оквиру такозваног механизма „један за један“. За сваког враћеног Сиријца, још један од скоро 3 милиона у Турској биће легално пресељен у Европу, до 72,000, али и тај број изазива потешкоће.

Грчки премијер Алексис Ципрас (у средини) са француским председником Франсоа Оландом (лево) и немачком канцеларком Ангелом Меркел (десно).

Циљ Европе је да залупи своја врата избегличкој кризи која преокреће унутрашњу политику широм континента и тера земље да затворе унутаревропске границе, ослобађајући слободу кретања која је била централни стуб Европске уније. Европа настоји да заустави поплаву избеглица тако што ће зачепити грчку рупу кроз коју стиже 85 одсто имиграната. Али чинећи то, Европа занемарује своју одговорност према милионима људи који беже од насиља углавном из Сирије, Ирака и Авганистана, ратова које западна алијанса није успела да реши, а у неким случајевима је покренула или подстакла.

Централна улога Турске као моста ка Европи дала је Анкари посебну полугу у процесу. Неки би то чак могли назвати принудом или уценом, претећи да ће отворити капије ако Европска унија не испуни захтеве Турске за новцем или повољним третманом.

У замену за прихватање депортација из Грчке, Турска ће добити 6 милијарди евра помоћи од Европе за збрињавање скоро 3 милиона сиријских избеглица које се сада налазе у Турској, поред тога што је Европа пристала да одобри путовање без виза за грађане Турске након што се испуне неки услови и обећавајући да ће убрзано покренути убрзани процес за кандидатуру Турске за чланство у ЕУ.

На једном нивоу, Турској је заиста потребан новац. У њему се наводи да је већ потрошио 10 милијарди долара од 2011. на пружање уточишта сиријским избеглицама. Али Европа је такође савршено способна – само што није политички вољна – да се носи са избегличком кризом унутар својих граница.

Одбијајући да то учини, Европа не жртвује само своје хуманитарне принципе, већ оснажује екстремисте и друге ратне хушкаче у Сирији који искориштавају реакцију Европе против муслиманских избјеглица како би придобили оданост већ отуђених муслимана који живе у Европи.

Другим речима, Европа дозвољава Исламској држави да користи избегличку кризу као моћно пропагандно оружје, разоткривајући антимуслиманску нетрпељивост која је избијала на површину у земљи за земљом док залупају врата очајним породицама које траже сигурност и посао.

У овом тренутку, европски лидери само очајнички желе да спасу ЕУ, не толико од избеглица, већ од подела које је избегличка криза проширила широм Европе. Лидери ЕУ забринути су због крајње десничарских, антиимигрантских и анти-ЕУ партија које добијају на удару, посебно након терористичких напада у Паризу и Бриселу. Лидери ЕУ виде опасност од новог ауторитарног популизма на линији фашизма који је разорио Европу прошлог века.

Исламски терористи се припремају да погубе рањеног полицајца након напада на уред француског магазина Цхарлие Хебдо 7. јануара 2015.

Овај страх је можда пренаглашен, али избегличка криза је поново изнела на површину ружно лице европског национализма који је деценијама био потопљен под модерним европским принципима толеранције и хуманизма. Замена те културе имиџа Европе је мрко реаговање међу многим Европљанима који кажу да ће долазак афричких и блискоисточних имиграната пореметити културну равнотежу и благостање многих европских земаља.

Али договор Европе са Турском – новац и други уступци у замену за ограничавање протока избеглица – даје популистичким партијама још више муниције да унапреде своје анти-ЕУ циљеве, укључујући предстојећи референдум у Великој Британији о изласку из ЕУ. Ове јавне дебате – и њихова понекад сирова антимуслиманска осећања – играју на руку сценарију за рат религија на којем Исламска држава напредује.

Избегличка криза је такође у средишту турске игре која се креће између задржавања избеглица и њиховог пуштања да крену ка Европи. Та полуга се уредно уклапа у стратегију Турске да обустави текуће мировне напоре Запада и Русије са сиријском владом. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган се нада да још увек може да подстакне смену сиријског председника Башара ел Асада, алавита, и да га замени сунитским лидером који је савезник Турске.

Привремена поправка

Иако компликује ионако сложен сиријски сукоб, европски одговор на избеглице чини мало помоћи избеглицама јер пребацује одговорност на друге земље. Само Сиријаца има око 4.6 милиона распрострањених широм суседних земаља Сирије, углавном Турске, али и Јордана и Либана.

Очајни мигранти проналазе алтернативне – још опасније – путеве у Европу, као што је прелазак Средоземног мора из Либије у Италију, од Марока до Шпаније, па чак и шуњање из Русије у Финску. Број смртних случајева од тако ризичних приступа Европи је висок. Више од 3,700 људи остало је нестало у 2015. години.

Иако се улазак Грчке сматра најбезбеднијим путем, тамо је било ужасних случајева превртања чамаца миграната и расипања дављеника дуж плажа. А, са почетком топлијег времена, проток ће се сигурно повећати.

Споразум Европе са Турском такође је изазвао жалбе и правна питања од стране Уједињених нација и свих главних хуманитарних агенција, као и судова и влада. Кључна мана у резоновању Европе је то што, иако се може претварати да је Турска сигурна земља за избеглице, многи извештаји указују на супротно.

Председник Барак Обама шета Колонадом у Белој кући са тадашњим премијером Турске Реџепом Тајипом Ердоганом, 7. децембра 2009. (Званична фотографија Беле куће: Пете Соуза)

Комисија ЕУ је ове недеље оштро критиковала земље чланице због тога што нису испоштовале чак ни дискретне обавезе да преместе 160,000 избеглица које су већ у Грчкој и Италији до лета 2017. Мање од 1 одсто обавеза је испуњено после скоро годину дана. Да би се истакла ствар, папа Фрања је прошлог викенда посетио грчко острво Лезбос, почетно место избегличке кризе, и вратио се у Ватикан са 12 избеглица, од којих су половина деца.

Али чак и ако изузмемо хуманитарне аспекте, Европа иде у кревет са све ауторитарнијом фигуром турског председника Ердогана, који гази основна људска права код куће, укључујући слободу изражавања. Ердоган наставља да консолидује власт док се суочава са широко распрострањеним оптужбама да су његове обавештајне службе помагале екстремним џихадистичким елементима унутар Сирије, укључујући Исламску државу.

Ердоган, који је преокренуо дугогодишњу турску политику званичног секуларизма, такође користи своју новопронађену полугу из избегличке кризе да би се осветио Европи која је почела да одступа од ближих веза са Турском пошто је под Ердоганом постајала све више религиозна држава. Сада већина Турака такође одбацује идеју пуноправног чланства у ЕУ, што би било у супротности са садашњом амбицијом Турске да постане доминантна сила у муслиманском свету.

Али Ердоган савија мишиће тако што тера ЕУ да оживи идеју турске кандидатуре за пуноправно чланство у ЕУ, што је нешто што европске нације, почев од Немачке, у овом тренутку не би прихватиле. Важнија погодност за Турке била би путовање у Европу без виза.

И да увреда буде већа, ту је анегдотски, али снажно симболичан скандал око Јана Бомермана, немачког комичара који је Ердогана назвао „јебачем коза“, заједно са дугачком листом других увреда у сатиричној песми коју је емитовао на немачком ТВ, унапред признајући да можда крши закон.

Меркелова је у петак одлучила да дозволи Ердогану да користи закон из деветнаестог века да тражи кривичну пријаву против комичара, што је предуслов да се његов случај изнесе пред немачке судове. Али јавност, политичке странке, па чак и чланови коалиције критиковали су канцеларку због тога што је приклонила Ердогану и подрила принцип слободе изражавања.

На крају крајева, Европа је место које је снажно бранило слободу изражавања Цхарлие Хебдоа јер је објавио увредљиве слике пророка Мухамеда. Али – са Ердоганом који игра на моћну карту избеглица – очигледно је да турски председник није дозвољен подсмеху.

Андрес Цала је награђивани колумбијски новинар, колумниста и аналитичар специјализован за геополитику и енергију. Он је главни аутор Америчка слепа тачка: Чавес, енергија и безбедност САД.