Балансирање принципа и прагматизма

Важна разлика у политици је уочавање разлике између политичара који прагматично унапређује принципе и онога који каријеру ставља испред принципа, пише бивши аналитичар ЦИА-е Пол Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

У прича из ТехеранаПредседник Хасан Рохани, који у иранском политичком контексту заслужује етикете „реформиста“ и „умерен“, гурају га други у реформистичком табору који верују да није био довољно агресиван у изазивању иранских тврдолинијаша у читавом спектру питања која одвојити тврдолинијаше од реформиста.

Непосредни изазов долази у облику писма некога ко иначе има много заједничког са Роханијем: свештеник, реформистички вођа и бивши председнички кандидат Мехди Каруби, који је у кућном притвору од 2011, захтева у свом писму да буде дато јавном суђењу.

Председник Барак Обама разговара са председником Ирана Хасаном Роханијем током телефонског разговора у Овалној канцеларији, 27. септембра 2013. (Званична фотографија Беле куће: Пете Соуза)

Рохани је у прошлости рекао да ће радити на ослобађању Карубија и још једног истакнутог реформистичког лидера у кућном притвору, Мира Хусеина Мусавија. Али Рохани и његови савезници очигледно верују да би притискање овог питања сада представљало превише конфронтација са тврдолинијашима и да би ризиковали да изгубе подршку врховног лидера Алија Хамнеија за остваривање других реформистичких приоритета.

Главни међу тим приоритетима је да се преокрене иранска економија, што је заузврат био разлог да Рохани стави исти нагласак на преговоре и имплементацију недавног нуклеарног споразума и побољшање економских односа са Западом.

Подела у реформистичком табору у Ирану је слична неким несугласицама у другим политичким системима, укључујући и наш, између људи који деле међу собом најважније циљеве, али се разликују у стратегији и тактици у погледу тога колико се тих циљева може постићи и колико брзо се могу остварити и да ли је у одређеним ситуацијама директна конфронтација са политичким противницима боља или гора од прикупљања политичког капитала да се троши на селективнији начин.

Ирански председник Хасан Рохани на конференцији за новинаре у Ирану. (званична иранска фотографија)

Барак Обама је по овом питању у сличној ситуацији као Рохани, иако за разлику од Роханија не мора да има посла са врховним вођом који седи на врху политичког система у којем делује. Председник Обама мора да се суочи са снажним очекивањима у ономе што описује као вашингтонски „приказ“, као и са Конгресом под контролом републиканаца који је чак и гори од врховног лидера по томе што је већина у том Конгресу одлучна да се супротстави г. Обама на сваком кораку.

Председников прагматичан начин суочавања са овом политичком реалношћу значи да нису сви принципи и циљеви које он артикулише, укључујући у спољној политици, да га гурају све време колико год би иначе волео да их гура. Он је један од оних који верује у важност држања приоритета на уму и селективног трошења политичког капитала.

Овај приступ га је изложио критици оних, који би генерално били означени као либерални или прогресивни, који деле много више његових циљева од било чега што би могли да деле са републиканском опозицијом, али који су разочарани да г. Обама није вршио притисак на те циљеве снажније и свеобухватније него што јесте, и који би желели да се више трудио да промени политичку реалност, а не да им се само прилагоди.

Донекле слична димензија карактерише трку за демократску председничку номинацију између Хилари Клинтон и Бернија Сандерса. Иако постоје неке истинске разлике у циљевима — и разлике у ономе што су рекли о израелско-палестинском сукобу, које су биле довољно оштре да привући пажњу у Израелу, могло би бити једно такво питање — чини се да су такве разлике много мање од разлика у стратегији и темпу у остваривању циљева.

Уобичајено запажање о овом такмичењу, да Сандерс без оклијевања промовише пуну прогресивну агенду, док Клинтонова посвећује више пажње ономе што је изводљиво, а шта није, само је незнатно поједностављење.

Ниједна страна у оваквим расправама о политичкој и политичкој стратегији нема монопол на истину или мудрост. Свака страна има легитимне аргументе. Они који се залажу за гурање пуном паром напред у деловима политичког дневног реда с правом могу да се запитају шта је сврха политичке моћи ако она неће бити употребљена до максимума да се настави оно што је вредно настојања. Они наглашавају улогу политичког вођства у промени мишљења, а не само у прихватању мишљења какво јесте. Они указују на ризик да се власт и држање функција третирају као сами себи сврха, ако буде превише скраћивања политичких једара из разлога практичности.

Бивша државна секретарка Хилари Клинтон и сенатор Берни Сандерс. (НБЦ фотографија)

Они са друге стране дебате, који наглашавају потребу да се обрати пажња на приоритете и практичност, исправно примећују да је политички капитал ограничен и да се мора радити са политичким системом који има, а не са оним што би желео да буде. Они примећују да су компромиси и вођење дневника суштински за политику и креирање политике. Они су свесни ризика да ако покушате да постигнете све, можете изазвати реакције које ће вас довести до тога да не постигнете готово ништа. Они исправно указују на ризик да ће политички лидер за кога се, у добру или злу, сматра да се противи општеприхваћеном правилнику о превише питања, изгубити кредибилитет као да је изван мејнстрима и изгубиће политички утицај да чини добра дела.

Стручњаци и бирачи неће моћи да реше целу ову дебату. У позадини оваквих дебата, међутим, требало би да покушају да ураде две ствари. Један је да се, кроз пажљиву пажњу на изјаве и записе појединих политичких лидера, уочи, зашто те вође делују, или се уздржавају од деловања, као што раде.

То значи разликовати, на пример, истинског прогресивца који избегава неке конфронтације из разматрања политичке практичности од некога ко заправо уопште није прогресивац. То такође значи разликовати лидера који покушава да очува политички капитал за остваривање вредних задатака који долази од политичара за које је обављање високе функције циљ сам по себи, а прави циљеви имају више везе са личним амбицијама него са добрим делима. Примери сваког од ових типова могу се наћи у политичкој класи већине земаља, укључујући и нашу.

Друга ствар коју би стручњаци и бирачи требало да ураде јесте да ове дебате о стратегији ставе у шири контекст онога што је у питању и који су избори на располагању — избор политике од стране носилаца функција и избор кандидата од стране гласача. Са Ираном, на пример, треба имати на уму разлике између тврдолинијаша и реформатора и тога како су те разлике много веће – у својим импликацијама на Иранце, као и на релевантне интересе САД – од било какве разлике између Роханија и Карубија.

У Сједињеним Државама, мора се запамтити да упркос оштроумности и инвективности које су карактерисале трку за републиканску председничку номинацију (и упркос неким заједљивим особинама које су недавно заразио демократску трку такође), разлике између странака су много веће по питањима која су најважнија за нацију него што су разлике међу преосталим кандидатима унутар сваке странке.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)