Недавни неуспеси Исламске државе у Ираку и Сирији могу да наговештавају евентуални колапс групе, али хаос који је остао иза себе представљаће изазов другачије врсте, пише бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.
Аутор Паул Р. Пиллар
Главни недостатак у историји америчке умешаности у оружане сукобе у иностранству била је непажња према ономе што би уследило након пораза бете ноире у овом тренутку. Изванредан пример је, наравно, америчка инвазија на Ирак 2003. године, при чему су промотери тог рата били неодговорно немарни јер нису озбиљно размишљали о томе да ће последице смене ирачког режима бити било шта друго осим стабилне и демократске политике.
Сличан недостатак се десио када су Сједињене Државе следиле европски вођство у свргавању Моамера Гадафија у Либији. Када дође до нереда и континуираног сукоба, шире последице су увек лоше по интересе САД и међународну безбедност. Ово посебно укључује пружање плодног тла за екстремизам и тероризам, као што је инвазија на Ирак створила групу коју сада познајемо као ИСИС.
Председник Барак Обама је у свом недељном обраћању 13. септембра 2014. обећао да ће деградирати и на крају поразити Исламску државу Ирака и Сирије. (Фотографија Беле куће)
Много од онога што се односи на рушење режима односи се и на пораз самог ИСИС-а, недржавног актера који је преузео контролу над делом територије и покушава да функционише као држава. Наравно, постоје значајне разлике између правих државних режима и ИСИС-а, ефемерног феномена који је посебно варварски и потпуно нелегитиман и непризнат.
Било би тешко направити добар аргумент за стратегију која се усредсређује на напуштање ИСИС-а на неодређено време, док би се сигурно могло изнети јак аргумент да би нам данас било боље да нисмо кренули за режимом као што је овај у Ираку. Али постоје слични проблеми онога што долази касније.
Ускоро ће се морати суочити са тим питањима. ИСИС је у бекству. У Ираку је изгубила скоро половину територије коју је стекла у својој офанзиви 2014. године, а владине снаге су у раној фази кампање за поновно заузимање другог ирачког града, Мосула.
У Сирији је група недавно претрпела велики пораз губитком Палмире од владиних снага, а додатно је изгубила тло у односу на друге опозиционе милиције на северозападу. У међувремену се гомилају извештаји о растућим финансијским потешкоћама и проблемима групе у покушају да управља својом мини-државом.
У позадини ових повољних кретања постоји стална неизвесност у вези са питањем „шта долази после”. Међународна дипломатија уз посредовање УН у вези са политичком будућношћу Сирије имаће много везе са решавањем те неизвесности. Али док дипломате још преговарају, убрзани догађаји на терену форсирају то питање.
Недавна акција у Палмири и око ње отежава избегавање закључка да ће Асадов режим попунити део простора који је раније заузимао ИСИС. То чини неодрживом било какву политичку формулу за Сирију која се усредсређује на одлазак тог режима. Додатни неуспеси ИСИС-а на северозападу повећавају територију на коју имају око разних кандидата у овом компликованом грађанском рату.
У Ираку, сличну ситуацију описује Томас Фридман у колона написана током посете северу земље. Фридман цитира гувернера провинције Киркук који је рекао: „Проблем у Ираку није ИСИС. ИСИС је симптом лошег управљања и секташтва.” Без даљих административних и политичких промена, „ситуација у Ираку би могла бити још гора након што“ ИСИС буде поражен.
Фридман даље објашњава разлог: „Овде једноставно нема консензуса о томе како ће власт бити подељена у сунитским областима које је ИСИС заузео. Дакле, ако једног дана чујете да смо елиминисали калифу ИСИС-а Абу Бакра ал-Багдадија и спустили заставу ИСИС-а изнад Мосула, задржите аплауз.” Конкурентне тежње Курда и сунитских Арапа највећи су, али не и једини део нерешених сукоба.
Изражени тренд против ИСИС-а, према постојећој политици Сједињених Држава и других, један је од разлога да су поновљени позиви на веће учешће америчке војске у борби против ИСИС-а неоправдани. Други разлози укључују контрапродуктивне аспекте неких покушаја да се америчка војна моћ примени против екстремизма, као и ризик од упадања дубље у рат који је компликован попут оног у Сирији.
Тон хитности повезан са позивима на ескалацију такође је заснован на лажним претпоставкама о томе како су догађаји у ИСИС-овом такозваном калифату наводно повезани са међународним тероризмом на Западу. Постоји мало доказа финансијске или материјалне подршке, на пример, централне ИСИС-а за недавне нападе у Паризу и Бриселу.
Још један разлог зашто су позиви на америчку војну ескалацију неоправдани је тај што би чак и ако би таква ескалација убрзала пропаст ИСИС-а, такво убрзање би само брже довело до изражаја неке фундаменталније проблеме. Да би војни догађаји на терену надмашили напредак у решавању сукоба и решавању проблема чији је, како је напоменуо гувернер ирачке провинције, ИСИС симптом не би представљало побољшање што се тиче међународне безбедности.
У мери у којој догађаји у Сирији и Ираку имају неке везе са претњом тероризма на Западу, та претња ће зависити не толико од тога колико брзо ИСИС истекне, већ од тога шта остане након његовог истека.
Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)
Спољна политика САД је лаж. Унутрашња политика САД је лаж. Никад не верујте америчкој влади.
https://waitforthedownfall.wordpress.com
ИСИС је у великој мери производ хаоса створеног одлукама о промени режима донетим током Бушове администрације у Ираку и Обамине администрације у вези са Сиријом. Намерне и ненамерне последице су разбиле Ирак и скоро исто учиниле у Сирији. Надамо се да ће се Сирија опоравити и поново створити Сирију која је постојала пре „грађанског“ рата.
Ако постоји нека претерана политика, то би требало да буде обнова одрживих држава у Ираку и Сирији. То значи не само ослобађање тих држава од екстремиста, већ и суочавање са Курдима унутар држава у којима постоје, и заувек окончати охрабривање Курда за независну државу. Државе морају правично поступати са групама, али групе морају бити под државним кишобранима. Споредна ствар за Сирију је, наравно, Голанска висораван, али пре свега.
Наравно, до данас, Америка је учинила супротно да служи интересима својих савезника на Блиском истоку и југозападној Азији, тако да можемо само да се надамо да ће доћи до изражаја веће емпатије према људима који пате у региону и нашој улози у њиховој патњи. .
Морам се сложити да је америчка влада више него кратковида у погледу употребе силе у служби наводних интереса националне безбедности. Међутим, тврдим да се исходи, циљеви и намера интервенције Сједињених Држава, било да се ради о економским или војним санкцијама, не баве тиме до чега би избалансирана и промишљена дугорочна политика могла да резултира (пошто би компромиси могли да буду направљене, које се у садашњем америчком спољнополитичком лексикону не могу наћи), али краткорочно ратно профитерство од стране олигарха САД, њихових глобалних вазала и партнера.
Суочени са неравнотежом економских интереса, трошењем на рат и допуштањем да се нација прождире у служби ратних елита моћи, они исти у САД напредују без бриге јер су они који плаћају за њихове авантуре други.
Оно што сада почиње да ме запрепашћује јесте да се многи и даље држе идеје да је оно што се дешавало током последњих деценија и више на неки начин да је оно што су САД и НАТО радили био/јесте неуспех или је некако успешно неуспешно. Мислим да не. Небитно је какви су се исходи десили на бојном пољу или да је школа изграђена у празној долини или да је слобода пловидбе провикација. Победа је илузија јер су циљеви ратова недефинисани. То више није важно на слици, јер ми људи старе школе чудно разумемо ствари, пошто победа није циљ, већ профит. Профит. Тако је трајно ратно стање, у којем се САД и њене клијентске државе налазе на бојном пољу које је сада цела планета.
Историја нас изнова учи да људска бића нису у стању да се отресу мајмуна похлепе, а у ратном профитерству смо то видели и видимо. Лаку ноћ, месецу…
ИСУС никада неће умрети, све док ционисти контролишу наш свет.
Када сви буду безбедни и заштићени од свих аларма, они ће нестати.
Америчкој војсци би било тешко да порази саму себе.
Предлажем да су ове спекулације преурањене јер ИСИС још није готов. Данашње Гугл вести имају извештаје о томе да Империја (или неки од њених патуљака) дају преносне противваздушне системе (МАНПАДС) храбрим сиријским побуњеницима. Они ће музити тренутни низ побуњеника колико год могу, јер је у овој фази свако додатно уништавање у Сирији релативно јефтино.
Русија је била велики спасилац Сирије током протеклих неколико месеци, и још једном, Империја (или неки од њених патуљастих слуга) јако напорно ради како би осигурала да та нација буде превише растројена да би се то поновило.
Нагорно-Карабах је недавно имао распламсавање борби. Нико не може да смисли тренутни мотив за Јерменију или Азербејџан, али канта великих новчаница лако би могла да наведе неког локалног команданта да отвори ватру. За разлику од Русије, Турска има огроман интерес да се тако нешто деси. Што се тиче других патуљака, видео сам причу о 'наоружаном' израелском извиђачком дрону који се срушио на јерменски аутобус пун војника. Ако је тачно, питамо се како је Азербејџан имао баш тај модел.
Хаотично уништавање муслиманских нација ће се наставити што је дуже могуће, а такође и онолико ометања на руским границама колико је могуће – рачунајте на то!
А зашто мислите да је „Први Израел“ и „Војно-безбедносно-индустријски комплекс“ много стало до тога шта се дешава после ИСИС-а?! Они су га прво створили, а после ће створити још један. Циљ рата против тероризма је управо то…..„Бескрајни рат“…………То даје Израелу (Света крава) доминацију над Блиским истоком И даје војно-безбедносно-индустријском комплексу више разлога да музе Америку (Тхе Цасх Цов).
Ево неких референци које би могле помоћи:
– Ционистички план за Блиски исток – Израел Шахак
http://www.informationclearinghouse.info/pdf/The%20Zionist%20Plan%20for%20the%20Middle%20East.pdf
-
Филис Бенис: Разумевање ИСИС-а
https://www.youtube.com/watch?v=x0dABKLvx5o
Надам се да ово помаже………….
Пол Р. Пилар — Главни недостатак у америчкој историји умешаности у оружане сукобе у иностранству била је непажња према ономе што би уследило након пораза бете ноире тренутка.
::
Да ли би распад ИСИС-а постао
неслагање у вртлог
за арапске групе?
Наша милитаристичка стратегија изгледа
да су по навици били
облици 'они' који се међусобно убијају.