Одсецање оружја сиријских побуњеника

Коначно, Обамина администрација можда захтева да њени блискоисточни савезници престану да кријумчаре оружје џихадистичким побуњеницима у Сирији, што је потез који омогућава споразумно решење, каже Герет Портер.

Гаретх Портер

Када је руски председник Владимир Путин имао суштински састанак са америчким државним секретаром Џоном Керијем прошле недеље, то је било изузетно ретко одступање од нормалног протокола. Ипак, на састанку је било одређене политичке логике јер су Путин и Кери очигледно били главни покретачи недавне политике својих влада према Сирији и њихови преговори су довели до запањујуће успешног сиријског примирја и могућих сиријских преговора о политичком решењу.

Вашингтон и Москва су морали да сарађују како би постигли тај прекид ватре заједно са брзим почетком преговора унутар Сирије, који би сада требало да почну следећег месеца, рекао је специјални изасланик Уједињених нација Стефан де Мистура. Али дипломатско маневрисање није подразумевало једнак утицај на политику једних других. Путинова Русија је сада показала да има ефективну полугу над политиком Керија и Сједињених Држава у Сирији, док Кери нема сличну полугу над руском политиком.

Чинило се да је Кери био главни покретач политичког договора прошле године, потакнут стратегијом заснованом на искоришћавању војног успеха опозиционих снага предвођених Нусра фронтом, наоружаних од стране Сједињених Држава и њихових савезника, у северозападној Сирији. Кери је на тај успех гледао као на начин притиска и на Асадов режим и на његовог руског савезника да пристану да председник Башар ел Асад оде са власти.

Али испоставило се да је та стратегија претерана када је Путин изненадио спољни свет интервенцијом у Сирији са довољно ваздушних снага да стави џихадисте, укључујући Ал Каидин Нусра фронт, и њихове „умерене“ савезнике у дефанзиву. И даље у вођењу америчке стратегије, сада знамо Кери је замолио председника Барака Обаму да изврши директне нападе на Асадове снаге, како би Кери имао неку „полугу“ у преговорима са Русима о прекиду ватре и нагодби. Али Обама је то одбио да учини, а руски успех, посебно у јануару и фебруару, дао је Путину још јаснију предност у преговорима са Сједињеним Државама у односу на сиријски прекид ватре.

Споразум између руског министра спољних послова Сергеја Лаврова и Керија такође је био далекосежнији од онога што је јавно објављено, а прекид ватре се показао далеко ефикаснијим него што је ико очекивао. Сада је јасно да је разлог то што је Путин успео да своју новопронађену полугу претвори у једини амерички дипломатски уступак који је неопходан за сваку могућност окончања рата.

Према извештај Елијах Ј Магниер прошле недеље, који пише о регионалној политици и дипломатији за Ал Раи, водеће кувајтске дневне новине, „високи званичници присутни у Сирији“ – за које је у његовом извештају јасно да су Иранци – рекли су да су Сједињене Државе обећале да ће као део споразума о прекиду ватре „наметнути регионални блискоисточни савезници престанак дотока оружја” у Сирију.

Одговарајући на упит е-поште овог писца, Маније је рекао да је од својих извора сазнао да ниједно оружје није прешло границу са Сиријом ни из Турске ни из Јордана од када је примирје ступило на снагу. Овај кључни елемент америчко-руског разумевања, о коме је Обамина администрација дискретно ћутала, очигледно је оставио руководству Нусра фронта и његовим савезницима мало избора осим да пристане на прекид ватре на неодређени период.

Читава оружана опозиција је тако очигледно угашена у Сирији на инсистирање Сједињених Држава јер је Русима био услов да зауставе офанзиву на њих.

Тај далекосежни амерички уступак објашњава зашто је Путин изненадио цео свет објавом 14. марта да повлачи главнину руске летелице која учествује у офанзиви. Супротно спекулацијама многих стручњака о његовом мотиву за то, Путин је заправо појачавао своју полугу и над војном ситуацијом и политичким преговорима који тек предстоје. Мањеови извори су му рекли да је Путин, када је обавестио Иран о својој намери да повуче авионе, нагласио да они могу бити враћени у Сирију у року од 24 сата ако буде потребно.

Мањерови ирански извори такође су јасно ставили до знања да Иран није задовољан временом доношења Путинових одлука о прекиду ватре. Они су веровали да је то дошло најмање месец дана прерано, као што су иранске снаге биле у позицији да освоје знатно више територије.

Али Путинов пристанак на прекид ватре и делимично повлачење под условом да спољни покровитељи не крену да допуне своје клијенте служио је широј руској стратегији матирања циља Турске и Саудијске Арабије да сруше Асадов режим – циљ који су Сједињене Државе имале се дубоко умешао, чак и док је инсистирао да жели да очува структуру апарата државне безбедности Сирије.

сиријски председник Башар ал-Асад. (Фото кредит: Фабио Родригуес Поззебом / АБр)

Долазећи након демонстрације ефикасности руских ваздушних снага у фрустрацији офанзиве коју су предводили џихадисти 2015. године, Путин је искористио прилику да постигне договор са Вашингтоном и потом повукао већину својих ваздушних снага пренео је поруку спољним покровитељима џихадиста да било им је у интересу да се рат не поново покрене.

Пребацивањем сукоба на преговарачки сто, Путинови потези су такође допринели руском утицају на Асадов режим, па се може очекивати да ће Руси бити активни у предлагању начина за израду сиријског споразума о новим изборима и уставној реформи. Руси су одбацили било какав захтев да Асад поднесе оставку, али Иранци се плаше да уверавања нису чврста. Ирански званичници су снажно наговестили приватно у Бечу да верују да су Руси постигли договор са Сједињеним Државама о кључном питању ублажавања санкција на рачун Ирана у завршној фази нуклеарних преговора. Они страхују да би се нешто слично могло догодити у Сирији.

Иран је дуго посматрао Асада и његов режим као кључ у „осовини отпора“, па сматра да је његово уклањање са власти по било којој формули неприхватљиво. Мањерови извори рекли су му да Иран верује да би Путин прихватио формулу по којој би Асад именовао неког другог да се кандидује за председника на будућим изборима, каже Мањер.

Међутим, када преговори дођу до те фазе преговора, Путин ће имати низ опција за компромис који не би захтевао Асадово повлачење из режима. У новом уставу, на пример, Асад би могао да преузме улогу шефа државе са више церемонијалних функција и „саветодавне“ улоге, док овлашћења за креирање политике преузима премијер. Такав компромис би се могао посматрати као очување легитимитета и стабилности садашњег режима, иако би Кери могао да тврди да је главни интерес опозиције остварен.

Наравно, упркос изузетном дипломатском утицају који је Путин постигао, преговори би ипак могли да пропадну. То би се могло догодити зато што опозициони преговарачи нису вољни да пристану на решење које би, како се чини, више очувало Асадов режим и зато што се Обамина администрација покаже неспремном да примора своје савезнике да одрже суспензију испоруке оружја. Али што се преговори дуже трају, то је већи лични улог Џона Керија у томе да они постигну компромисни споразум и тако избегну наставак рата пуног размера.

Герет Портер је независни истраживачки новинар и добитник Геллхорн награде за новинарство 2012. Аутор је тек објављеног Произведена криза: неиспричана прича о нуклеарном страху од Ирана. [Овај чланак се првобитно појавио на http://www.middleeasteye.net/columns/how-putins-leverage-shaped-syrian-ceasefire-403859331#sthash.1bWEuJNc.dpuf]