Из архиве: Ваздушни рат председника Клинтона против Србије из 1999. године, наводно да би зауставио геноцид на Косову, постао је модел за „хуманитарне“ ратове неокониста/либералних јастребова у овом веку. Али како Косово поново запада у политичко насиље, рат је такође наговестио шта може поћи наопако, као што је Дон Норт известио у овој причи из 1999. године.
Аутор Дон Нортх (првобитно објављено 12. августа 1999.)
Србија је победом НАТО-а на Косову протерала српску војску и зауставила брутално „етничко чишћење“ албанске већине у покрајини. Али у послератној инспекцији, открио сам да се проалбанска Ослободилачка војска Косова брзо успоставља као права сила на терену, сејући семе за још насиља и корупције.
У ствари, герилске снаге етничких Албанаца изашле су из скривања након повлачења Срба у јуну 1999. да би преузеле плен у рату у коме ОВК никада није добила битку. Игноришући обавезу да се расформира као војна сила, ОВК је уместо тога потврдила своју моћ поделивши покрајину на седам региона ОВК. ОВК је поставила блокаде путева у областима које су наводно под контролом окупационих трупа НАТО-а „КФОР“, што је била јасна порука Србима да је ОВК нови господар покрајине.

Уз подршку Сједињених Држава и НАТО-а 1999. године, Ослободилачка војска Косова или ОВК оптужена је за ратне злочине, етничко чишћење и активности организованог криминала. (Фото кредит: ББЦ)
Од тада, ОВК је окривљена за нови круг „етничког чишћења“, систематску кампању трансформације Косова у територију етничких Албанаца терорисањем Срба и Цигана и њихово одвођење у егзил. Напади из освете укључивали су масовна убиства, уништавање имовине и уништавање српских верских светиња.
Чак и док се 37,000 мировних снага НАТО-а ширило широм Косова, сцена на терену сугерише да се мало може учинити да се Косово сачува као мултиетнички дом и за Србе и за Албанце. Десетине хиљада Срба побегло је са српском војском у повлачењу, а многи други су отишли од доласка НАТО трупа. Садашње српско становништво можда има мање од 30,000, што је мање од предратне процене од око 200,000.
Стварност која се појављује је далеко од узбуркане реторике председника Била Клинтона о његовим надама у земљу ослобођену „сваког ко жели да користи расне, верске или етничке разлике за промовисање мржње“. Од тренутка када сам 14. јуна 1999. стигао у главни град покрајине Приштину, било је јасно да Косово иде у супротном смеру.
Као и друге покрајине бивше Југославије, косовски пост је постајао место под контролом нетолерантне етничке организације која је киптала од национализма и освете. У ствари, ваздушни рат НАТО-а створио је нову албанску Републику Косово која ће заузети своје место поред других етничких територија Балкана: хрватске Босне, муслиманске Босне и Републике Српске.
НАТО је утврдио да су милитанти ОВК вољни да на речима дају на знање правилима међународне окупације, али не желе да их спроводе до краја, ако не и потпуно пркосе. У неким областима, руске трупе КФОР-а које се сматрају пријатељским Србима — нашле су се под снајперском ватром.
У граду Митровици под патролом Француза, око 50 миља северно од Приштине, руља коју подржава ОВК упала је преко моста ка српском насељу. Руљу су потиснуле француске трупе, а један француски војник је тешко повређен. Љут због неуспелог марша, лидер ОВК Хашим Тачи осудио је француске трупе као „недемократске и арогантне“.
Био сам сведок још једног типичног сукоба између младог вође ОВК и пуковника америчке војске у малом селу Качаник, око 50 миља јужно од Приштине. ОВК је поставила илегалне контролне пунктове на путу, што је навело пуковника Џоа Андерсона из Њујорка, 82. команданта ваздушно-десантног у тој области, да се пожали младом команданту ОВК, Џабиру Жаркуу.
„Опростићу вам“, изјавио је Андерсон. „Ако нађемо још контролне пунктове овде, ухапсићемо ваше људе. Кажем вам као командант у овој зони, није овлашћена. Дакле, можемо то учинити лако или тешко. Али следећи контролни пункт на који наиђемо било које врсте, ми ћемо ухапсити ваше људе. Разумеш шта говорим?"
Али Џабир Жарку је изгледао незаинтересован због Андерсонове претње. Седећи за великим столом под црвеном албанском заставом са грбом црног двоглавог орла, командант ОВК бранио је коришћење барикада. „Ови контролни пунктови служе само за регистрацију повратника из здравствених разлога“, тврди Жарку.
„Та улога није овлашћена“, узвратио је Андерсон.
„Узео сам мине“, одговорио је Жарку. „Нико нам није пружио помоћ, а ми смо се борили у планинама. То су наши људи и ово је наша држава, а то значи да је контролишемо.
„Али ви то не контролишете“, рекао је Андерсон. „По пети пут, немате овлашћења за контролне пунктове. А ако немам вашу сарадњу, иселићу и вас. Рећи ћу још једном, ви можете помоћи својим људима, али безбедност и спровођење закона су посао КФОР-а.
У недељама које су уследиле, милитанти ОВК су само наставили да стварају нове проблеме. Дана 23. јула 1999. године, неидентификовани наоружани људи за које се верује да су герилци ОВК масакрирали су 14 српских фармера, старости од 18 до 63 године, који су жњели њиву у близини Грацка, малог пољопривредног села јужно од Приштине. Свеукупно, око 30 Срба недељно је умирало од руку косовских Албанаца жељних освете, процењују посматрачи за људска права.
Почетком августа, Хуман Ригхтс Ватцх је окривио припаднике ОВК за низ убистава, киднаповања и премлаћивања усмерених против Срба и Цигана. Иако Хуман Ригхтс Ватцх није оптужио руководство ОВК за усмеравање насиља, група је осудила врховну команду ОВК јер није предузела мере да га заустави.
Осим несталих нада за мултиетничко Косово, нестају и шансе за вишестраначку демократију на Косову којим управљају Албанци. ОВК је почела да потврђује широку власт над економијом, политиком и безбедношћу покрајине. Чини се да ОВК намерава да успостави једнопартијско Косово, слично старим комунистичким режимима Србије и Албаније.
Док ОВК консолидује своју контролу, ненасилни албански косовски лидер Ибрахим Ругова наводно страхује за свој живот због претњи ОВК. Нова доминација ОВК би идеју о слободним изборима у будућности могла претворити у фарсу.
Од јунског примирја, отворена граница са безаконом Албанијом такође је омогућила организованим криминалним групама да се преселе на Косово, где постоје нове могућности због разореног друштва и изгледа за златну кишу међународне помоћи.
Хаос је омогућио ратним заповедницима ОВК да прошире руте кријумчарења хероина које воде од Блиског истока преко Косова до Европе. Интерпол је проценио да 40 одсто промета хероина у Европу пролази кроз Косово, што се очекује да ће порасти.
Веома танка плава линија полиције Уједињених нација која је средином августа (300.) бројала само око 1999 са коначним циљем од око 3,000, стиже да пронађе Косово које је већ у рукама криминалних банди повезаних са ОВК.
Чак су и албански новинари згрожени оним што ОВК ради.
У интервјуу за Нев Иорк Тимес, Батон Хаџију, уредник Коха Деторе, дневни лист на албанском језику је рекао: „Једина политичка група са било каквом структуром је ОВК. Они то користе да преузму власт, уз подршку полиције коју ће сами контролисати. Биће тешко Албанију претворити у Косово, али очекујем врло лако да се Косово претвори у Албанију. Сваким даном постаје све опасније мислити и говорити независно." [НИТ, 29. јул 1999.]
Осим што су наговестиле још проблема у региону, акције ОВК су поткопале један од главних аргумената председника Клинтона за политику САД у проблематичном региону, одлучност да се оконча етничко насиље у региону.
Међутим, иако ова нова реалност постаје очигледна, Клинтонова је наставила да издваја српског лидера Слободана Милошевића као зликовца одговорног за „етничко чишћење региона“.
„Не верујем да треба да пружамо помоћ Србији у реконструкцији све док она одбацује демократију и док је господин Милошевић на власти“, рекао је Клинтон 30. јула 1999. током посете Сарајеву, главном граду оближње Босне. „Доста нам је етничког чишћења. Нисам умешао Сједињене Државе у Босну или на Косово да бих повредио српски народ. Заузели смо став за хуманост свих људи и против свакога ко жели да искористи расне, верске или етничке разлике за промовисање мржње.”
Али лидери НАТО-а нису успели да са истом снагом осуде нападе етничких Албанаца на Србе. Заузимајући више филозофски поглед након што је убијено 14 српских фармера, британски командант КФОР-а, генерал Мајк Џексон, објаснио је да се „ставови или размишљање не могу променити са војником“.
Од раних 1990-их, Милошевић и Срби су себи заслужили улогу „црних шешира“ региона, окривљених за највећи део етничког насиља на историјски подељеном Балкану. Али увек је било много кривице за етничке борбе сиса за око.
Ипак, преовлађујући антисрпски став у међународној заједници помогао је да се објасни зашто је било тако мало протеста 1995. када је Хрватска војска марширала кроз линије УН и протерала неколико стотина хиљада етничких Срба из српске енклаве у Хрватској. У том кругу „етничког чишћења“ убијено је хиљаде српских цивила.
Милошевић и Срби су поново постали тешки када су се суочили са побуњеном албанском већином на Косову.
У страху од губитка још једног дела историјске српске територије, Милошевић се обрачунао са аутономијом покрајине и оштро се позивао на српски национализам. Како су тензије расле, етнички Албанци, који су постали огромна већина становништва Косова, пружали су отпор српској власти.
До почетка 1998. ОВК се појавила као проблематична герилска снага најпознатија по својој склоности ка тероризму и повезаности са трговином хероином. Током 1998. путовао сам са снагама ОВК и осећао симпатије према њиховом отпору српској репресији, иако ме мучи многе њихове тактике.
Главно достигнуће ОВК било је да изазове оштру противпобуњеничку кампању српске војске и полицијских снага које су довеле ОВК у низ крвавих сукоба. Али Срби су такође циљали на осумњичене присталице ОВК. У неким од најгорих злоупотреба, српски војници су се повукли и дозволили српским паравојним насилницима да тероришу албанске Косоваре.
До пролећа 1998. села за која се сматрало да су наклоњена ОВК била су спаљена, а цивили су били силовани, мучени и погубљени. Герилци ОВК су побегли у Албанију и у планине. Нелагодно примирје постојало је током зиме, али се ОВК прегруписала почетком 1999. Срби су узвратили бруталније.
Предвођен Сједињеним Државама, НАТО је тражио право да интервенише унутар Југославије и поставио оно што је представљало ултиматум Милошевићу. Када је Милошевић одустао, НАТО је 24. марта започео ваздушну кампању против српских циљева на Косову и широм Србије.
НАТО бомбардовања су још више подигла националистичке страсти Србије. На терену су српске снаге нанеле широко распрострањене злочине над етничким Албанцима, док су авиони НАТО-а случајно убили хиљаде цивила као „колатералну штету“. Све у свему, око милион Косовара побегло је као избеглице, отприлике половина предратног становништва покрајине.
Суочен са немилосрдним ваздушним нападима НАТО-а и политичким притиском својих савезника из Москве, Милошевић је коначно капитулирао у јуну, добивши само уверавања НАТО-а да ће Косово остати део Србије. Ипак, како су се Милошевићеве снаге повлачиле, ОВК је брзо напредовала ка стратешким градовима и путевима.
Иако се сматрало неефикасним у вођењу герилског рата или у борби против регуларне српске војске, ОВК је коначно имала користи од професионалнијег вођства. ОВК је била под командом генерала Хрватске војске обученог у САД, Агима Чекуа, који је помагао етничко чишћење Срба из Хрватске 1995. године. Осим што је своје искуство поделио са ОВК, генерал Чеку је организовао чистку умерених Албанаца из редова ОВК.
НАТО трупе су такође пожуриле да заузму мировне положаје, наводно да заштите цивилно становништво, како српско тако и албанско. Када сам стигао на Косово 14. јуна 1999. године, британски генерал Мајк Џексон обилазио је српске крајеве Приштине, позивајући становнике да остану. Али многи Срби су сумњали да би НАТО могао да их заштити од освете ОВК, сумња која је била утемељена у стварности.
Укрштајући Косово, открио сам да образац закона и реда у пет окупационих зона НАТО-а варира у зависности од националности трупа КФОР-а. Било је честих извештаја да су италијанске и немачке трупе практично игнорисале своје мировне дужности у корист ОВК.
У југозападном граду Призрену, хиљаде наоружаних војника ОВК умарширало је из Албаније док је мале снаге од 200 људи немачке 12. тенковске дивизије стајале по страни. У филмским снимцима приказаним на ТВ-у у Приштини, неки немачки војници су виђени како грле герилце ОВК. Када су албански младићи каменовали аутобус пун српских цивила који су бежали, оклопне трупе нису скинуле пушке са рамена.
Екипа ББЦ-ТВ ми је рекла да су Албанци запалили 20 српских домова у западном граду Пећи док су то посматрале италијанске трупе КФОР-а, сјајне својим перјем од папагајског перја. Половина групе од 200 српских избеглица која се враћала из Црне Горе одмах је одлучила да се врати.
Британци су деловали искрено у својим мировним напорима, али мање него агресивни. У Приштини су британске трупе покушале да разоружају око 50 бораца ОВК који су се скривали у једној стамбеној згради. Три сата преговора довели су до сукоба са герилцима ОВК којима је дозвољено да задрже своје АК-47, а Британци су објаснили да је циљ био да се „разоружа“ „командовање и контрола“ ОВК, а не само прикупљање оружја.
Јужно од Приштине, код Гњилана, амерички маринци из 26. експедиционе снаге су „разоружавање” схватили буквалније. Зауставили су снаге од 160 герилаца ОВК које су кренуле ка селу Жегра. Маринци су запленили више од 100 АК-47 и разне друге врсте оружја. У другом инциденту, маринци су запленили оружје ОВК, што је изазвало бујицу увреда од оближњих Албанаца.
На територији 82. ваздушно-десантне јединице, пуковник Андерсон је распоредио својих 4,000 војника са јасним циљем да успостави ред и закон и приграби што је могуће више оружја ОВК. Показао ми је велико складиште где су његове трупе сложиле шаролику колекцију оружја одузетог од ОВК. Али многе пушке су зарђале, а АК-47 су били у запуштеном стању, што сугерише да ОВК чува своје најбоље оружје.
Један подкомандант ОВК обећао је да ће своје оружје испоручити у складиште, али се предомислио. „Одлучио је да држи своје оружје против наређења својих виших команданата и мојих“, рекао је Андерсон. „То је показатељ да дисциплина у редовима ОВК почиње да се руши, када подређени одлуче да одступе од наређења својих команданата.
Или је то био знак да су команданти ОВК вољни да предају само своје старо и бескорисно оружје. Други пут је НАТО успевао да ОВК наметне само козметичке промене. На пример, правила КФОР-а забрањивали су снагама ОВК да се шепуре по селима у својим борбеним униформама. Али многи герилци ОВК једноставно су прешли на ношење цивилних црних кошуља, панталона и беретки, чинећи да помало личе на групу Хитлерове омладине и даље веома застрашујуће.
Без обзира на искреност мировних снага НАТО-а, међутим, албанска освета коју подржава ОВК захватила је Косово, са раширеним извештајима о премлаћивању, убиствима и уништавању древних српских манастира. У Ветини, у америчком сектору, капетан Мат МцФарлане из Буркеа у Вирџинији рекао је да освета почиње када падне мрак.
„Почиње око ноћи“, рекао ми је Мекфарлејн. „Куће или штале горе, и пуцњава. Одговарамо мобилним или пешачким патролама и покушавамо да ухапсимо прекршиоце закона и одузмемо им оружје. Заиста не постоји никакав образац, само Срби и Албанци полажу право на територију и једни друге окривљују за насиље. Чини се да су одрасли у окружењу претњи и убистава као начина живота.”
У Приштини, неколико блокова од мог стана, брутално су убијени истакнути српски професор економије и двојица колега, чак и док су британски падобранци патролирали улицама у оклопним транспортерима и пешице. Три жртве су биле везане љепљивом траком и изударане на смрт чекићем.
Други пут, репресалије су биле усмерене на мала предузећа и медије који држе заједницу на окупу. Пијацу Воћар, у близини приштинског хотела Гранд, водили су љубазни Срби који су продавали намирнице по поштеним ценама. Али почетком јула, продавница је затворена након што је камен бачен кроз прозор од плочастог стакла.
Још једна мета био је Медиа центар у хотелу Гранд који је водио Срби. Украдени су компјутери и факс машине. Хулигани ОВК заузели су предворје хотела, напили се и почели да пљачкају. Директор Медија центра Радован Урошевић убрзо је отишао у Грчку, а његов партнер Миливоје Михаловић, уредник Радио Приштине, искључио је микрофон и кренуо на север ка Србији.
Још један аспект албанске освете је био гађање српских верских објеката. Британске трупе затекле су потпуно уништен манастир Свете Тројице у Сувој Реци из четрнаестог века. Српски православни свештеник Сава Јајић ме је одвео до другог древног манастира, објекта из 15. века у Девику, који је претрпео пљачку ОВК.
Једна од монахиња, сестра Анастасија, описала је како су герилци из локалног огранка ОВК разбијали верске иконе старе неколико стотина година. Она је показала на велику уљану слику омиљеног православног свеца коју је уништио активиста ОВК који је бајонетом урезао иницијале групе на албанском „УЧК“ на слици.
Отац Сава, познат као „сајбер-монах” због својих информативних мејлова који су слали широм света, штитио је Албанце у свом манастиру у Дечанима током српских кампања „етничког чишћења”. Због тога је видео како Албанци узвраћају одбраном манастира од одмазде.
„Ако они [ОВК] желе да убију монахе, они [ОВК] морају прво да убију нас“, рекао је Шабан Брући, албански сељанин. „Они [монаси] су нас спасили.
Отац Сава се 2. јула 1999. придружио малој групи српских и албанских лидера дајући заједничку изјаву тражећи помирење.
„Желимо да остваримо наш заједнички циљ цивилног друштва на Косову, друштва у коме нико не мора да се плаши за свој живот, своју породицу, посао или дом због своје етничке припадности или уверења“, наводи се у саопштењу. „Пут до помирења биће дуг и тежак. Не постоји таква ствар као што је природна мржња међу људима на Косову.”
Али те ноћи, у Приштини је био показан став са мање праштања. Прослављајући девету годишњицу албанског проглашења независности Косова, хиљаде албанске омладине са Косова возиле су се улицама машући албанским заставама и пуцајући из АК-47. Пуцњава је настављена до 3 сата ујутру
Упркос најбољим надама многих добронамерних грађана обе етничке групе и храбрим мировним напорима неких НАТО трупа, изгледа да будућност Косова иде у сасвим другом правцу него што би се отац Сава или председник Клинтон могли надати.
Уместо мултикултуралног друштва које живи у миру, Косовом ће вероватно доминирати наоружани припадници ОВК одлучни да очисте вековима старо српско етничко присуство у покрајини. Као последица војне интервенције НАТО-а, изгледа да је Косово заменило бруталност српских паравојних насилника за бруталност Албанаца истомишљеника.
Са корумпираним господарима рата који се боре за контролу, чини се да Косово иде ка будућности која више личи на Албанију или Чеченију него на неку демократију западног типа.
Дон Норт је ветерански ратни дописник који је извештавао о Вијетнамском рату и многим другим сукобима широм света. Аутор је нове књиге, Неприкладно понашање, прича о дописнику из Другог светског рата чија је каријера била сломљена интригом коју је разоткрио.
Други историјски извештаји о косовској кризи са Цонсортиумневс.цом:
"Зашто Косово?" од Дон Нортха. Првобитно објављено 6. новембра 1998. Први дани рата и оно око чега су се две стране бориле.
"Иронија у Рачку: Укаљани амерички дипломата осуђује масакр од Дон Нортха. Првобитно објављено 26. јануара 1999. Америчка осуда српског масакра на Косову подсећа на амбивалентност САД о масакрима у Централној Америци.
"Махните псом у рикверц” Моллие Дицкенсон, првобитно објављено 4. маја 1999. Политичка криза Била Клинтона око секса одвлачи пажњу од правог рата на Балкану.
"Телевизијски ратови” од Дон Нортха, првобитно објављено 4. маја 1999. НАТО намерно бомбардује српску ТВ станицу.
"Циљајте Југословију” Роберта Паррија, првобитно објављено 4. маја 1999. Клинтонова администрација испробава високотехнолошку тактику информационог рата на Србима.
Никада нисам волео критике српског национализма – он је представљао отпор психолошком рату заснованом на идентитету, и стога је Запад требало да га посматра као симпатичног, ако је реторика о подршци различитим културама и националностима икада ишта значила.
Највећи неуспех косовске интервенције је чињеница да је уверила људе да је интервенција успела. То је само заваравало људе да мисле да је то успех јер је Србија од раније била пријатељски настројена према САД. У земљама у којима то није било тако тачно, потпуни ефекат катастрофе интервенције може се видети на екрану.
Непроцењиво сведочење очевидаца. Хвала вам што сте га снимили и објавили.
Кристално је јасно: Косово је горе за мањине након што је ОВК преузела власт него раније. Како је један високи западни дипломата цитиран у Тајмсу (Лондон) [13. фебруара 2000]: „не можете да говорите српски у Приштини а да вам не прережу гркљан“, иако се тамо још увек налази огромна америчка војна база (Кемп Бондстил). Да ли је ово „успешна“ интервенција?