Значење иза Сандерсовог таласа

Оно што је највише запањујуће у вези са узбуђеним одговором на кампању сенатора Сандерса је да милиони Американаца изгледа говоре да их капитализам слободног тржишта изневерава и да мора да постоји нешто боље од прихватања огромне неједнакости у приходима, како је економиста Ричард Волф објаснио Денису Ј Бернстеин.

Аутор Деннис Ј Бернстеин

Кандидатура сенатора Бернија Сандерса поставља питање да ли може постојати бољи систем од капитализма слободног тржишта са његовом надуваном неједнакошћу у приходима и издубљеном средњом класом, док је порука Хилари Клинтон да су систему потребне само мање реформе на ивицама, рекла је економиста Ричард Волф.

Волф, професор економије емеритус на Универзитету Масачусетс у Амхерсту, предавао је економију неких 15 година и тренутно је гостујући професор на постдипломском програму међународних послова на Универзитету Нев Сцхоол у ​​Њујорку, а недавно је и аутор књиге Окупирајте економију: изазов капитализму.

У следећем интервјуу, Волф је рекао да ентузијастичан одговор на Сандерсову кампању сугерише да постоји све већа свест јавности да капитализам слободног тржишта препуштен сам себи не испуњава потребе нације. Такође је истражио како би могла изгледати „социјалистичка“ администрација под сенатором Сандерсом.

ДБ: Почнимо са чињеницом да око 45 милиона Американаца сада живи у сиромаштву. А реч сиромаштво или сиромашан чини се да не постоји у лексикону већине расправа.

РВ: Невероватно је да не постоји. Невероватно је да, заиста, читава светска прича о сиромаштву не постоји. Једна од најцењенијих агенција за борбу против сиромаштва у свету, Оксфам у Великој Британији, објавила је пре десетак дана извештај који је планиран да се одржи заједно са Светским економским форумом у Давосу, у Швајцарској. А поента њиховог извештаја била је о сиромаштву. И имала је две основне статистике, које би, да има правде на свету, биле тема број један у дебатама и политичким кампањама у Сједињеним Државама и другде.

Прва статистика је била да 62 најбогатија човека, 62 најбогатија појединца, од којих су већина Американци, заједно поседују више богатства од доње половине становништва ове планете. То је 3.5 милијарди људи. То је ниво неједнакости за који бисте се морали вратити у стари Египат и фараоне, да бисте пронашли упоредиве врсте бројева.

Друга статистика коју су објавили била је на неки начин још гора. У њему је писало да је 2015. година била прекретница, година прекретнице, јер те године, први пут од када се води евиденција, првих 1% најбогатијих у свету, 1% најбогатијих заједно поседује више од укупног богатства од осталих 99% у свету.

Ово је ниво неједнакости који је производ економског система који је доминирао светом 300 година, названог капитализам. То је онај у којем живимо. И сваки систем са таквим резултатом, са нивоом неједнакости и сиромаштвом које прати, је систем који треба преиспитивати и оспорити.

А значај кампање Бернија Сандерса је да оно што она ради је враћање у амерички политички живот, у америчку политичку дискусију, алтернативу капитализму. Он то назива демократским социјализмом, али важни нису детаљи онога што предлаже, већ отварање америчке политике да се коначно бави темом о којој је требало да разговара последњих 50 година, а то је... можемо ли боље него капитализам? И, ако можемо, како да то урадимо?

ДБ: Можда можемо мало да се усавршимо. Шта опажате, шта видите, какво је ваше разумевање основних разлика између онога што Берни Сандерс говори о економији и онога што говори Хилари Клинтон. У овом тренутку чак ни не улазим у Трампа.

РВ: Наравно, мислим да постоји неколико начина да се ово постигне. Али дозволи ми да пробам овај. Хилари Клинтон [и] њен супруг Бил Клинтон су људи који су дошли на своју високу политичку функцију, и заиста дошли до свог начина размишљања, у периоду америчке историје, последње три или четири деценије, када је владајућа идеологија у овој земљи била да је капитализам највећа ствар од нарезаног хлеба. Да је то магично, крајње достигнуће људске цивилизације. Да обезбеђује раст и просперитет у бескрајном погледу у будућност. И да је стога свако ко размишља о алтернативама морао спавати за воланом, мора да је особа која гледа уназад, можда чак и зла особа, али неко чије размишљање и говор не морамо да схватамо озбиљно.

Дакле, као и сви други на овим доминантним позицијама у Америци у последњих 30-40 година, нису трошили време на бригу о томе како да прођу боље од капитализма, немају времена за учење или истраживање алтернатива. То више није добро јер нам је капитализам показао своје рањивости: неједнакост коју сам споменуо пре неколико минута, али можемо наставити… нестабилност, крах 2008. и неуспех већине Американаца да се опораве на значајан начин, од тај крах. Неизвесност која сада сугерише да бисмо могли имати још једну рецесију ове године, касније.

Ово је систем чија неједнакост и нестабилност, неправда свега о чему читамо у новинама, од скандала са водосистемом Флинт, преко Дупоновог тровања воде, до апсурдних цена станова у Њујорку. Мислим, могло би се наставити у недоглед.

Ово је систем који нам је дао више него довољно разлога да размишљамо о алтернативама. А фундаментална разлика између Сандерса и Клинтонове је у томе што је Сандерс у алтернативама, Клинтонова се понаша као да нису неопходне јер је то начин на који она и људи које она представља размишљају већ 40 година.

ДБ: Сада кажу, ово чујемо изнова и изнова и изнова. Берние

Сандерс, он је одлична идеја са оним што жели да ради, немогуће је приуштити. 17 трилиона долара, 18 билиона долара, Хилари Клинтон на неки начин скаче на вагону са Валл Стреет Јоурнал-ом. Да ли су ове идеје Бернија Сандерса да сви заслужују здравствену заштиту, и тако даље и тако даље? Да ли су могуће, или је смешно?

РВ: Па, они су апсолутно могући. И постоји извесна срамота коју би требало прикачити госпођи Клинтон користећи ове аргументе. Био је то стандардни троп, стандардни аргумент конзервативаца да све што звучи добро од оне врсте што предлажу либерали, социјалисти, радикали... ако признају да звучи добро, начин да се ослободимо интереса становништва је да се сугерише да или су неизводљиви или прескупи. Ово је тако глупо. Дозволите ми да наведем пример из америчке историје који то доказује. У Великој депресији 1930-их, када је незапосленост била много гора него данас, када су банкрот и економске потешкоће градова и насеља били много озбиљнији него данас, сматрало се да је то суманута идеја, усред Велике депресије да осмисли изванредне нове, скупе програме за помоћ маси људи, што је у суштини оно што Сандерс сада предлаже.

Али у ствари, тадашњи председник Сједињених Држава, Френклин Рузвелт, по коме се Сандерс веома очигледно обликује, Рузвелт није веровао да то не можете себи да приуштите. И тако је наставио и рекао: „Урадићу спектакуларне ствари. Направићу систем социјалног осигурања, свима ћу дати чек када наврше 65 година до краја живота. Направићу систем надокнаде за незапослене и давати милионима незапослених чек сваке недеље. Повећаћу минималну плату.” а онда заиста велики… „Запослићу 15 милиона незапослених и платити им добру плату.“

„Где на свету“, рекли су конзервативци, „хоћете ли добити новац?“ Уз искривљени осмех господин Рузвелт је рекао оно што у ствари Берни Сандерс каже, наиме „Идем тамо где је новац. Зато што је новац ту. Влада то нема, али корпорације и богати људи Америке имају. И имају више него што им је потребно и ја ћу их ослободити тога.”

И управо је то урадио. Подигао је порезе на корпорације и богате. Креирао је и финансирао програме социјалног осигурања, незапослености и јавног запошљавања. Доказао је, не само да се то може, и не само да је новац био ту. А данас је лакше радити те ствари него тада.

Али он је изнео оно што је заиста важно, и то је доказао. То је извукло Сједињене Државе из велике депресије, помогло милионима људи и поставило економију на много успешнији курс него што је то било могуће постићи на било који други начин. Дакле, идеја да то не можемо да урадимо је у супротности са чињеницом да смо то већ урадили. Били смо тамо, урадили смо то. А све што Сандерс говори је: „Господе, дај да учимо из наше историје и урадимо ово поново.

ДБ: Професоре Волф, шта мислите о овом појму који су такође изнеле медицинске сестре и други, у смислу пореза на пени за берзу и пореза на промет?

РВ: Видите, то је један од неколико или десетак предлога који постоје. Сви они имају исту функцију: да иду након опорезивања богатства тамо где је богатство. Видите, излазимо из периода од 30 до 40 година када су богати постали много, много богатији. Сваки статистички податак, било да је то Пикети и Саез, водећи истраживачи у овој области, или било ко други, показује да смо сада на тачки у којој су богати постали толико апсурдно богати, да ће предлог да се део тог богатства опорезује и даље остави их, ако прође, у позицији великог богатства, само не непристојног богатства.

И мислим да је опорезивање трансакција на берзи, која је место где у основи играју само богатији људи, или барем они тамо играју највећи део, савршено добар начин да се то уради, јер би био много прогресивнији порез на доходак, као што би био порез на зараде који стално расте и не зауставља се на 120,000 долара годишње, као што је сада. Као што би био повратак на одговарајући порез на наследство, какав смо некада имали, и тако даље. И то би требало истражити, и различите порезе спојити на ефикасан начин који прикупља новац да би у суштини почео да исправља апсурдну неравнотежу коју је створио систем који није зауздан и који је омогућио капитализму да ради своје тужну функцију поделе друштва до тачке у којој оно постаје експлозивно.

Разлог зашто Берни Сандерс има одговор који изненађује толико људи је тај што смо затворили очи пред негативним димензијама капитализма. Били смо превише заузети вођењем навијачких сесија да би овај систем поштено проценио његове предности и слабости. Да смо то урадили, не бисмо били изненађени или потресени као што је очигледно естаблишмент, од свих људи, левих и десних, који више нису вољни да иду на уобичајени посао.

ДБ: Говорећи о уобичајеном пословању, хајде да причамо о некој врсти Голдман Сакса који води Америку, Хилари Клинтон, чујем ово много пута, „наравно да је Хилари Клинтон као сенаторка из Њујорка морала да разуме шта се дешава у Берза. Она их је представљала, тако да јој то даје знање да се носи са њима.”

РВ: Да, сматрам да је то невероватан аргумент. Берза се физички налази у Њујорку. Али то је национална институција. Не ослања се на сенатора из државе у којој случајно има своју зграду. То је само детињаста расправа. Голдман Сакс, остали који су активни на берзи имају свакакве прсте у свакојаким политичким апаратима јер тако чувају своје богатство. Тако развијају свој посао. Сви они то раде. Увек су то радили и нема ништа посебно у вези са њујоршким сенатором.

Заиста, ако би њујоршки сенатор, госпођа Клинтон или било ко други, желео да постане национална личност, могли бисте очекивати да ће деловати више у националном интересу него у уском интересу Њујорка, или барем спојити то двоје. Али да се извиним, да због тога што случајно живи у Њујорку не би требало да буде подложна критикама због рада са Голдман Саксом, делује ми некако бизарно.

Као да то илуструје, да се подсетимо, ако сам добро обавештен, г. [Тед]

Круз, који је кандидат на страни републиканаца, његова супруга је радила за Голдман Сакс, верујем да је пријављено да је узео огромне кредите да плати своју кампању, како од Голдман Сакса, тако и од Фирст Цити Банк у Њу Иорк. Ово држање да она (Клинтон) треба да буде оправдана јер је сенатор из Њујорка, а он (Круз) треба да буде оправдан зато што осуђује Њујорк, ово је, опростите, политичко позориште које маскира основну стварност која у друштву које је постало једнако неједнако као ово које сада имамо у Сједињеним Државама, било би потпуно лудило да мали број институција које су постале дивље богате не троше много времена и новца на контролу политичког система јер ако нису то урадили, политички систем би поништио оно богатство које су акумулирали.

Имамо политички систем у којем сви добијају глас. Било би детињасто лако отићи до масе људи и рећи „Хеј, искористите свој глас да поништите неједнакост коју је економски систем бацио на нас“. Да спречимо, управо, да се то деси Голдман Сацхс, Фирст Цити

Банка, Банк оф Америца и највеће корпорације троше много времена и новца лобирајући, финансирајући партије, како би били сигурни да политика не поништи оно што је капиталистичка економија дала у њихове руке.

А господин Сандерс је управо важан само зато што отвара ту чињеницу и каже: „Видите, ако желите да влада ради другачије, мораћете да се позабавите тиме ко то плаћа, чији рад непрекидно ради на контроли, иначе ћете поново правите лепе гестове и лепе изјаве на начин на који толики кандидати раде већ 50 година и ништа се суштински не мења.

ДБ: Писао сам опширно о дерегулацији. Сећам се када

Реган је у Ружином врту причао о томе како је дерегулација С&Л-а почетак будућности, за слободу, слободну трговину и све те ствари. А онда смо гледали како се то одвија, до великих банака, увлачећи пореске обвезнике, исплаћујући на овај или онај начин. Сада чујемо, из тога, из рушевина тога постоји Додд-Франк. А госпођа Клинтон, Хилари Клинтон, снажно подржава Дод-Френка. Додд-Франк је био одговор на проблеме. Можете ли причати о томе?

РВ: Да, верујем да је то савршена илустрација онога што Хилари Клинтон, и већина осталих, са обе стране, ради. Они воле да се претварају да се проблеми могу решити, да се проблеми лако решавају и да су разни рачуни које имају среће да полажу као Дод-Френк адекватно решење проблема. Али ово претварање, и то је све што је икада било, сада више није одрживо. Зато Берни Сандерс добија одговор који је добио.

Али дозволите ми да илуструјем са Додд-Франк-ом. Један од највећих проблема краха 2008. био је основни чин уцене који је наметнут народу Сједињених Држава и влади. Наметнуле су га највеће банке, десет великих банака у овој земљи, Банк оф Америца, Веллс Фарго, Цитибанк, Голдман Сацхс... имена су свима добро позната, Морган Станлеи, који је у суштини рекао „Не можете дозволити да пропаднемо. Направили смо лоше инвестиције. Не можемо наплатити своје дугове. Суочавамо се са банкротом и колапсом. Али ако нам дозволите да се, у ствари, добро урушимо, онда ће се и систем срушити са нама. Однећемо га са собом. И ми смо, дакле, као да је фраза постала превелика да би пропала."

У реду, овај аргумент је успео. Уцена је успела. Добили су трилионе, са Т. Трилионе у зајмовима и подршци и инвестицијама од савезне владе, од Федералних резерви и тако даље.

Где се налазимо данас? Налазимо се са потпуно истим банкама које су биле превелике да пропадну 2008. године, сада су веће него што су биле тада. Другим речима, ако и када дође до краха, имаћемо свађу која је још јача у смислу уцене него што смо имали прошли пут. Додд-Франк није решио тај проблем.

Број два. Имамо огромне кредите које су ове корпорације дале великом броју зајмопримаца који, опет, не могу да врате. Овог пута нису људи са хипотекама које не могу да отплате. Читаве земље и индустрије не могу да плате своје дугове. На пример, у Сједињеним Државама су тренутно позајмљене огромне количине новца генијалним нафтним компанијама које су одлучиле да фрацкингом могу да доведу нафту из шкриљаца и да изврше убиство. Нафтне компаније, ти генијални предузетници су погрешили. Позајмили су од највећих банака у Америци које су им позајмиле много новца. Погрешили су. Нафта је била катастрофа и те компаније, које су сада у стечају, не могу да врате банке. И тако се суочавамо са још једном надолазећом економском кризом. Дод-Френк то није спречио. Дод-Френк се у то није мешао. Додд-Франк, које год врлине имало и које је имао, једноставно је премало прекасно да се носи са нивоима проблема које имамо.

А када госпођа Клинтон и други то назову као велико достигнуће, то је још једном спектакл за нас остале да видимо, они то не схватају. Они не виде да је систем у целини наш проблем и да треба да разговарамо о алтернативном систему јер ови мали фластери које стављамо на наше неуспехе да препознају да имамо тешку болест због које је бенд -помоћ једноставно није довољна.

ДБ: Кад већ говоримо о фластерима и кривичном гоњењу привредних криминалаца, веома је интересантно… знате на Бадње вече неко бива ухапшен када је провалио у продавницу хране, украо неке одреске, пар кеса хране, потукао се са неко ко покуша да их заустави, иде у затвор на пет година. Неко изврши чистку, отме америчку ризницу за милијарде, одведе нас у трилионе, шта се дешава? Зар то не мора да буде део администрације? Спремност да полиција крене за овим криминалцима како би дала пример? Хоће ли се то икада догодити? Да ли би то требало да се деси? Да ли би требало да прича о овоме?

РВ: Па, знате, мислим да неки од нас имају различите ставове о томе. Толико сам забринут и у суштини импресиониран оним што је Сандерс урадио на начин да постави питање самог система, постављајући питање „Можемо ли боље од капитализма?“ постати реално, живо, важно политичко питање, да се бојим да не желим да скренем пажњу на злочине појединаца. И дозволите ми да објасним зашто.

Није да подржавам, нити оправдавам или било шта што су банкстери, како их зову, урадили. Али моје разумевање о томе како банке функционишу у нашој привреди научило ме је, изнова и изнова, да ако ухапсите 20 најбољих банкара и ставите их у затвор, људе који долазе после њих, потпредседника који тада постаје председник . То су исти људи који подлежу истом обрасцу награда и казни које ће водити природа свог посла, оно за шта су плаћени, као и подстицаји и подстицаји са којима се суочавају да донесу прилично исте одлуке. Зато систем мора да се мења. Јер ако све што урадите је да склоните људе на врху, следећа група људи која се попне на врх ће, по свој прилици, донети исте одлуке. Не могу себи приуштити да то не ураде. Они ће сами себе убедити да ће то учинити паметније од својих претходника.

Тако да је за мене бољи начин да се то уради тако да будете мање фокусирани на појединце који би могли бити кажњени, а више на стварно мењање система како не бисмо заувек стављали појединце у позицију да раде оно што видимо да раде, а онда долазимо Кс година касније и лупамо их по зглобовима, и постављамо следећу групу која ће нам показати да могу и да ће учинити исто.

ДБ: Претпостављам да то само подижем зато што је једна од мојих најдражих љутњи са тренутном администрацијом актуелна секретарка за трговину, Пени Прицкер, која је и сама била банкарски бандит, срушила је банку у Чикагу, 1,400 људи је изгубило цео или већи део живота штедња. Затим је помогла да се измисли секјуритизација обвезница, то састављање обвезница које су продали на Волстриту, што је довело до великог пада. Ова жена је била тачно у средини, па се пење до секретара за трговину. Ова породица генерацијама ради ову корупцију. Тако да ми је то некако интересантно, и разумем вашу поенту.

РВ: Разумем фрустрацију америчког народа. И последња ствар на Земљи коју желим да буде схваћена као да их оправдавам. Мислим да је проблем, у добру и злу, дубљи и шири од ових појединаца. Морамо да научимо да је то системски проблем, иначе, знате, то је старо откриће у средњем веку када имате неког ужасног краља или цара, откријете да ко год да је његова или њена, претпостављам да су углавном његова деца била када би се попели на трон, на крају би радили поприлично оно што су урадили њихови родитељи. Не зато што су били добри или лоши, већ зато што систем тако функционише. И да сте морали да направите фундаменталне промене уместо да се фокусирате на било које појединце.

ДБ: Само да изађемо тамо где смо ушли, могућност социјалисте, ако хоћете, председника Сједињених Држава? Да ли верујете да је то могуће? И, претпостављам, такође верујете да ако сада нема лека као што је овај избор Бернија Сандерса, можда је следећа особа радикалнија?

РВ: Апсолутно. Мислим, нисмо веровали да Обама може да победи када је први пут почео да се кандидује, јер је помисао да црнац Американац, Афроамериканац буде председник једноставно била изван домена могућности. Погрешили смо. Добро. Он се није показао као мотор наде и промене за који је тврдио да ће бити. Дакле, сада имамо господина Сандерса, који све то подиже даље. Али ако ставите господина Сандерса у застој на начин на који Обама, било због сопствених грешака или због опозиције са којима се суочио, није могао да крене напред, нема разлога очекивати да се исто неће догодити и господину Сандерсу.

На ваше питање да ли може бити социјалиста, наравно, социјалиста би могао бити председник. Сматрам да је невероватно да се Американци чак и питају о томе. Европа је савршен доказ. Европа има десетак, или више од тога, више као два туцета капиталистичких земаља, капиталистичких као што су Сједињене Државе. Њима управљају велике приватне корпорације, итд итд. Многе од тих земаља, набројаћу само неколико, Француска, Немачка, Италија, Шпанија и тако даље, не само да су имале социјалисте на вишим функцијама, већ имају социјалистичке председнике, социјалистичке - доминирају домови парламента.

Француска данас, на пример, има социјалистичког председника и социјалистичку већину у оба дома свог законодавног тела. То није поткопало капитализам. То није срушило капитализам. Капиталисти су се одавно помирили и добро разумели са социјалистима у политичком руководству.

Идеја да се то некако у Сједињеним Државама не може замислити је исто самозаваравајуће политичко размишљање о којем смо говорили раније у овом програму, у смислу потребе разговора о систему и алтернативама за њега. Ако Европљани могу да имају господина Франсоа Оланда за председника Француске, Сједињене Државе би сигурно могле да имају господина Сандерса за свог председника. Свет се неће завршити. Ово је много Пилећих Литтлеса који вриште овде и не морају се узимати озбиљно.

Деннис Ј. Бернстеин је водитељ емисије "Фласхпоинтс" на радио мрежи Пацифица и аутор Специјални Ед: Гласови из скривене учионице. Аудио архиви можете приступити на ввв.фласхпоинтс.нет.