Неоконзервативци који доминирају званичним Вашингтоном најгласније говоре кроз своје водеће новине Тхе Васхингтон Пост, скоро увек тражећи конфронтацију, а не сарадњу у решавању светских проблема, као што је непријатељство из доба Хладног рата према Куби, како каже бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар објашњава.
Аутор Паул Р. Пиллар
A Вашингтон пост уводник проглашава у свом наслову, „Неуспех на Куби“, са шефом банке који изјављује: „Г. Обамино отварање не води позитивним променама.” Не треба очекивати да било ко, укључујући и уредништво, који се противи одласку политике брзо промени сопствени став. Али шта је после има да каже о Куби илуструје неке несрећне тенденције које су изобличиле дебату о политици и о другим питањима.
Највећи проблем је неуспех да се запита: „Која је алтернатива?“ И да се запитамо: „Зашто би се од алтернативе очекивало да донесе боље резултате, посебно на самим критеријумима по којима се критикује ова политика?“
Кубански лидер Фидел Кастро 2003. (Фото кредит: Антонио Милена – АБр)
Овај неуспех је био сасвим очигледан у великом делу противљења споразуму о ограничавању иранског нуклеарног програма, споразуму који је очигледно био супериорнији од једине праве алтернативе, а то је одсуство споразума, о већини тема које су сами противници покретали , од величине залиха уранијума до учесталости међународних инспекција.
Што се тиче Кубе, овај недостатак аргументације је још очигледнији јер је алтернатива отварању господина Обаме, тј. наставак покушаја изолације и остракизације Кубе, имала енормно дуго времена да покаже шта може, а шта не може. У ствари, требало је пола века да се то покаже; Сједињене Државе су увеле пуни економски ембарго на Кубу 1962.
Амерички ембарго и покушај изолације Кубе су архетип неуспеле политике. Та политика није успела да доведе до промене очекиване ни мале ( после уводник говори о ценама за ви-фи услугу на Куби) или великим (фундаментална политичка промена у Кастровом режиму) или много између (укључујући разна питања људских права).
Недоследност стандарда који се примењују у уводнику, што се тиче времена и очекивања, је смешно велика. Очигледно се пола века, кроз десет различитих америчких администрација, сматра недовољно времена да се процени да ли политика изолације икада може да постигне неке корисне резултате. Али уводник критикује отварање председника Обаме јер није донело „промену на Куби“ током кратког времена колико је на снази. Најава корака за обнављање дипломатских односа била је пре једва годину дана, а амбасаде су поново отворене пре само шест месеци.
Још један недостатак у аргументацији који смо раније видели је да се све причврсти на једну промену политике и да се не узимају у обзир други важни услови. Велики, важан услов у вези са америчко-кубанским односима је да је економски ембарго и даље на снази. Обамина администрација је била ограничена на промене које може да изврши кроз извршну акцију; ембарго остаје на снази све док већина у Конгресу одбија да га оконча.
Када после писци уредништва жале се на оскудну кубанску куповину америчке робе и мало доказа о могућностима које се отварају приватном сектору на Куби, што се исправно сматра оптужницом за континуирани ембарго, а не, како то уреднички описује, недостатак у корацима које администрација предузима узети.
Поновљене референце у послеДешавање „једностраних уступака“ учињених Куби одражава још једну, нажалост, превише уобичајену тенденцију, а то је да сматрамо да је свака потешкоћа у земљи са режимом који не волимо сама по себи добра, а самим тим и свако смањење санкција или ембарга које штете економији као губитак за Сједињене Државе.
Оштећивање туђе економије има вредност само ако помаже да се дође до неке друге пожељне промене у политици или понашању друге земље, што ембарго Кубе очигледно није успео да учини. Ембарго је највише повредио обичне Кубанце, а та повреда нема никакву позитивну вредност за Сједињене Државе. Нити је то донело било шта добро за кредибилитет САД широм света, с обзиром на то да су Сједињене Државе, а не Куба, те које су политички изоловане по том питању.
Пре него што је председник Обама почео да га преусмерава, америчка политика према Куби била је (и са ембаргом, и даље јесте) као ружна и срамотна временска капсула. Ембарго и покушај изолације су застарели као и они аутомобили америчке производње из 1950-их које Кубанци некако успевају да наставе са радом.
Политика је била политички остатак једне одређене генерације Американаца кубанског порекла који су имали легитимне притужбе против Кастровог режима, али су запели да направе један велики гест и никада нису прешли на размишљање о томе шта функционише, а шта не. Тај гест живи иу следећој генерацији најупадљивије у личности Марка Рубија, чија је тврдоглава одбрана ембарга недоследно и нелогично.
Било би добро и за Сједињене Државе и за кубански народ даља промена генерација и политичка еволуција може да помери ово питање из шездесетих година прошлог века у двадесет први век, где му је и место.
Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)
Волео бих да будем гост кубанског народа, а не туриста, не неко ко „сврати“ на две недеље, а онда по одласку претпостави да „све знају“ о кубанској култури. У најширем смислу ово је надрилековито схватање многих путника са Западног Запада у џет сет-класи. Кубанци су диван народ, генетски фонд који се протеже широм Европе, Африке и Западне Индије. Авантуристички скуп народа, историјски посвећен поморској трговини. Говорећи овде као грађанин САД, молим кубански народ да опросте и забораве погрешне одлуке администрације председника Вилијама Мекинлија, чија се колонијална предаторска природа може пратити до оних снимљених размишљања председника Закарија Тејлора; када је изјавио и цитирам: „Ми ћемо је (Кубу) стећи државним ударом у неком повољном тренутку...“ Даље, да опростимо и заборавимо бомбашки напад на Кубанском лету 1976 у октобру 455. године, када је Луис Посада Царрилес суђено и осуђен као терориста који је убио 96 путника И са јаким везама са ЦИА-ом спонзорисао је терор против Кубе. Али има још, много више за опростити; америчкој (старој мафији) било је дозвољено да гнијежи на Куби, под вођством корумпираног Батистиног режима, заједно са његовом, мафијом инспирисаном и финансираном, пратњом коцкарница и коцкарница за проституцију. Како ми, грађани САД, почињемо да се поново откривамо и хришћанизујемо, можда ће се указати прилика да им пренесемо „хришћанску“ поруку љубави и вере, да отворимо неколико цркава, да слободно пристанемо на међусобну (културну) асимилацију ( с) ове или оне врсте. Па, ионако је сан пун наде...
Пошто је Куба једна од само 3 земље које су остале без централне банке под контролом Ротшилда, све што могу да кажем овој причи је, Дух!
х/т Иран и Северна Кореја су друга два.
Да ли сте се икада запитали зашто су они у вестима о Зиу толико као лоши глумци?
Кејси је делегирао то питање Олију Норту, министру морнарице Џону Леману, адмиралу ЦНО Џејмсу Воткинсу и др., а надмудрили су их Владимир Крјучков из КГБ-а и Владимир Путин у Дрездену током ненуклеарног обрачуна, захваљујући свему што је Москва развила.
Горби је, међутим, одмах пристао на споразум о ракетама средњег домета са Реганом, а затим је отворио блок и сам СССР за такву децентрализацију да су се економски и политички распали.
Фидел Кастро је један од највећих лидера које је западна хемисфера икада видела. Историја ће га ослободити свих клеветничких кампања и пропаганде која му је бачена.
Моје схватање кубанских избеглица из Мајамија је одувек било да су они отпад и отпад старог Баутистиног режима, који нису били способни или вољни да се прилагоде револуцији. Њихова политичка моћ произилази из америчког елитног идиотизма, јер није први пут да се елите определе на страну олоша!
Ако неко има бољу причу, нека ми јави.
Мислим да је тачно. Након месец дана у Мајамију, брзо сам схватио зашто би Кастро избацио ове људе.
Наставак Хладног рата са Кастровом Кубом само је цена коју мора да плати да не буде пао, попут СССР-а, за заверу да их се реши о ЏФК-овом трошку у Даласу током оживљавања ракетне кризе након 13- месец паузе.
На крају се Кејсијева агенција ослободила СССР-а тако што је Горбачова толико уплашио због његовог планираног изумирања током ненуклеарног завршетка Хладног рата на рачун Олофа Палмеа да је пристао на услове који су довели до распада совјетског блока и колапса СССР.
ЦИА се и даље нада да ће срушити Кубанску револуцију.
Нисам сигуран за тај поглед на пад Совјетског Савеза. Иако је ЦИА понекад застрашујуће ефикасна, на пример у Гватемали, Ирану, Чилеу, тешко ми је да поверујем да би Кејси могао бити довољно паметан да надмудри Горбачова. Превелики војни издаци за Хладни рат и авганистанску интервенцију били су сасвим довољни да ураде трик.
Ниједан човек добре намере
може говорити о вољи и мудрости
ж/о лити сузу за
празна седишта која га окружују
у арени живота данас,
Ерос и Психа
умиру тужном смрћу
савладавају похлепа и завист
и Пожуда и фармакија
фантазије које промовишу
заробљени у режиму
рекламна индустрија продаје за
колонизовани потрошачи
проћи под колонијализмом
због Доктрине
опстанка као ПРОГЛАШЕНОГ
од неког Томаса Малтуса
економски теоретичар од
контрола светске популације.
https://www.siam.org/meetings/archives/pp97/cp12.htm
Примарни циљ дугогодишње америчке политике био је да служи као препрека другим земљама које усвајају независну развојну политику. Промена стварне политике на Куби била је само секундарни циљ пошто је Куба сама по себи релативно безначајна.
Ембарго је био порука вазалним државама САД. Идите на линију и отворите своју земљу за експлоатацију америчких пословних интереса, или ћемо уништити вашу економију. Глупо је сугерисати да је сврха политике била хуманитарна.
Наша америчка влада има ужасне резултате када је у питању поштовање суверенитета других нација. Амерички медији имају чак и најгоре резултате у извештавању истине и када је у питању описивање таквих ствари. Далеке 1969, након што сам био сведок колико је ужасна влада Папа Доц Хаитија, и како су је САД подржале, само зато што смо мрзели Фидела, па сам видео светло. Америка је велика земља, али су наше амбиције и циљеви најчешће упитни. Ако би амерички медији икада објавили истину, онда би можда ми добри амерички људи коначно рекли да је доста. Ова мана је оно што узрокује повратни ударац. Исправите овај проблем и тада нећете морати да стојите у ТСА инспекцијској линији на аеродрому.
ПС Надам се да ће Куба задржати старе аутомобиле. То је кул изглед за чување!