Мејнстрим амерички медији и даље су усредсређени на огорченост председничке трке ГОП-а, док је мање приметан растући поделе међу главним кандидатима због неоконистичког спољнополитичког рецепта промене режима и веће промене режима. Неколико нада одступа од те ортодоксије, примећује Џејмс В. Карден.
Аутор Јамес В Царден
У уторак увече, кловновски аутомобил Републиканске странке ставио је своје путнике на главну бину Венетиан Хотел анд Цасино у Лас Вегасу за последњи наступ трупе 2015. Зато што је Доналд Трамп и даље предводник ГОП-а. КСНУМКС бодова, Венецијанац је био погодна локација: безобразно окружење са лажним венецијанским знаменитостима за лажну дебату.
Дебата није произвела ватромет којем се ЦНН очито надао. Односи између Трампа и његовог главног ривала, сенатора из Тексаса Теда Круза, остали су сасвим срдачни, док неколико покушаја модератора да подстакне Џеба Буша да нападне Трампа нису успели да изазову много на начин да одговори Доналду, осим изобличења лица.
Казино могул Шелдон Аделсон.
Уз ЦНН, још једна разочарана странка мора да је власник Венецијана, Схелдон Адеслон. Казино могул, дугогодишњи банкар неоконзервативних кандидата и циљева, није могао бити задовољан што се такозвана дебата о „националној безбедности“ претворила у аргумент о предностима „промене режима“ на Блиском истоку.
Док је пет од девет кандидата (Марко Рубио, Џон Кејсич, Џеб Буш, Карли Фиорина и Крис Кристи) понављало стандардне неоконзерваторске теме, четворица од њих, укључујући Трампа и актуелног лидера Ајове Теда Круза, одбили су идеју да САД је добро послужио рушењем режима ирачког Садама Хусеина и либијског Моамера Гадафија.
У почетку, Марко Рубио је био жестоко натупан од стране Ренда Пола и Теда Круза због његове подршке програму масовног прикупљања метаподатака Агенције за националну безбедност. Касније, питање да ли би нам било „боље” са диктаторима који владају Блиским истоком дотакло је најпоучнију размену вечери.
Сенатор из Кентакија Пол је приметио да је одлука администрације да покуша да свргне Башара ел Асада слањем 600 тона оружја „умереној“ сиријској опозицији помогла у стварању ИСИС-а. Круз је рекао да је промоција демократије „сметање пажње“ и позвао на спољну политику „Америка на првом месту“, док је Трамп назвао рат председника Џорџа В. Буша у Ираку „огромном медвеђом услугом не само Блиском истоку већ и човечанству“.
Остаје да се види да ли ће Трамп узети тренутак да размотри да ли његови сопствени предлози, као што су гађање невиних цивила и увођење верског теста за улазак у САД, много доприносе унапређењу „хуманости“.
Целе ноћи је непоколебљиви милитаризам кандидата естаблишмента Републиканске партије стално избијао на површину. Наступ гувернера Охаја Џона Касича сигурно му је дао подстицај у тзв Аделсон примарни. На питање како ће победити ИСИС, Касицх је рекао да ће „масовно ући“. Касније је гувернер Охаја и бивши члан комитета Представничког дома за оружане снаге рекао да верује да је време да „ударимо Русе у нос“.
Да не буде дуготрајан, гувернер Њу Џерсија Крис Кристи назвао је председника Барака Обаму, чије је вођство тако бурно хвалио после урагана Сенди, „безобразним слабићем“. Кристи је такође рекао да ће применити „зону забрањеног лета“ изнад Сирије и да ће оборити сваки руски авион који се усуди да је прекрши. Џеб Буш је такође поновио своју подршку „зони забрањеног летења“ изнад Сирије, а да није приметио, нити му је стало, да је тај ваздушни простор чврсто под руском контролом.
Ако су многи од кандидата другог реда били позитивно крволочни, чинило се да су неки други били на аутопилоту. Трамп је лењо (толико о „високој енергији”) понављао редове из свог стандардног говора, док је Кристи наставио да каналише председничког кандидата Рудија Ђулијанија из 2008. бесрамно позивајући се на 9. септембар кад год се за то указала прилика.
Рубио се такође чврсто држао својих омиљених тема и на тај начин подсетио овог гледаоца на Олдена Пајла, „тихог Американца“ на креацију Грема Грина који је био „неосвојиво оклопљен својим добрим намерама и незнањем“. Попут Пајла, Рубио одише неком врстом дечачке озбиљности која служи да прикрије усијани фанатизам.
Рубио је бранио своју подршку интервенцији НАТО-а у Либији тврдњом да ће Гадафи „ићи на овај или онај начин“. Мрачно је упозорио да Запад губи „пропагандни рат“ са ИСИС-ом, а такође је напао Круза јер је у више наврата гласао против закона о одобрењу одбране који, према Рубију, финансирају „важне програме“ попут Гвоздене куполе. Истичући да Гвоздена купола побољшава израелску, а не америчку безбедност сигурно би упропастило нечије шансе за успех на предизборима у Аделсону. Тако да нико није.
Свеукупно, међутим, смисао дебате је морао бити груб шок за Аделсона, који је дуго покушавао да своју великодушност искористи у утицај, посебно у вези са америчком блискоисточном политиком. Упркос сви ти милиони он се раскошио на републиканце, скоро половина кандидата је сигнализирала да су спремни, ионако у неким ограниченим аспектима, да пређу поред неуспешне неоконзервативне спољне политике коју је нудила ГОП у последња три изборна циклуса.
Џејмс Карден је писац сарадник за Тхе Натион и уредник еаствестаццорд.цом Америчког комитета за споразум између Истока и Запада. Претходно је радио као саветник за Русију специјалног представника за глобална међувладина питања у Стејт департменту САД.
Надам се да ће једног дана господин Карден и његове колеге у Тхе Натион-у показати нешто од исте критичке памети у вези са Израелом као што повремено чине у вези са катастрофалном америчком блискоисточном политиком усредсређеном на Израел.
Израел, расна колонија само Јевреја, остаје средишњи део садашњег хаоса. То представља смртну опасност за Америку, њен народ и њену демократију из овог веома важног разлога.
Првобитна улога Израела у хаосу постала је готово фуснота. Иако следи стопама својих претходника, Нетањаху је тај који је поставио волан у својој ратоборној кампањи против Ирана кроз лажне тврдње о наводном иранском програму нуклеарног наоружања и поновљене претње да ће напасти Иран и увући САД у смртоноснији рат од свих осталих . Његово јадиковање против нуклеарног споразума са Ираном укључивало је „упозорења“ о повећаној вероватноћи рата ако споразум буде потписан. Гледајући уназад, и то је била претња.
Користио је све, од реквизита из цртаних филмова Микија Мауса у свом обраћању Генералној скупштини УН, професионалног лобија америчких издајника (укључујући два осуђена званичника АИПАЦ-а) око Конгреса, до активне војне подршке (укључујући ваздушно покривање) за најнасилније вехабијске џихадисте у Сирији и Либану . Заиста, Израелов одговор Прес. Ал-Асадова претходна мировна иницијатива била је инвазија на Либан 2006. године, а да не спомињемо поновљене нападе на Либан и Газу.
Нетањаху и његова лига расних теоретичара и „политичара“ насељеника који леди крв су починили све ово као део онога што он сада поздравља као „савез“ са насилним, ретроградним арапским „сунитским“ монархијама Заливског порекла, шареном колекцијом Чаробњака Вештачка стања у стилу Оза. Заједно са турском спољном политиком која се брзо урушава (и турском политиком у колапсу), ове државе распоређују вехабијске терористичке армије како би успоставиле „демократију“ у Сирији. Они су све само не „сунити“, а војска Сирије је и даље углавном сунитска.
САД ће морати једног или другог дана да се пробуде са јасном чињеницом да ова расна колонија само за Јевреје нема никакве шансе да преживи у свом садашњем облику. Последице држања америчке главе закопане шест стопа испод земље биће несагледиве, с обзиром на садашње трендове.
Уопштено говорећи, „прогресивци“ – данас су крз њих некадашњи – у више наврата су издали амерички народ са својим баналним кућним љубимцима „хлеба и путера“ и легендарним страхом од критиковања Израела.
Надам се да ће Тхе Натион, коју читам деценијама, и чак сам пронашао драгуље увида у нека питања, имати храбрости да поједе коју врану и да се потруди да верно говори америчком народу о стварности пре наше носеви. Најмање то дугују народу, с обзиром на оно што ће се догодити грозоти „Израела“, расне колоније у страној земљи.
У супротном, као и обично, кад год се „догоди“, реакција јавности ће поново бити: Одакле то? Ово је вероватно једино рационално објашњење за антимуслимански џингоизам који тренутно шири земљу. САД су у великој мери одговорне за уништавање Сирије и Ирака, а ипак немају ништа осим презира и гнушања према избеглицама.
Недавно истраживање је показало да 90 одсто сиријских избеглица има дипломе. То је оно што је сиријски народ био пре терористичког рата предвођеног странцима – високо образован, културан и марљив. Једини грех Сирије био је то што је Израелу блокирала поглед на Рајну.
Оно што је умерено фасцинантно у вези са позицијом коју су Круз, Трамп и Пол, чини се, заузели – позиција која очигледно фаворизује мање мешани Вашингтон на Блиском истоку – јесте да је то позиција која изгледа мање јастребова од ратног хушкања Хилари Клинтон.
То што су републикански лудаци произвели три кандидата који изгледа („изгледа“, јер ко заиста зна шта би ова тројица заправо урадили као През) да се боре против Вашингтонско-ционистичко-саудијске терористичке мреже је позив на опрезан оптимизам.