Тешке лекције из напада у Париз

У званичном Вашингтону се све говори о проширеним ратовима и о томе колико је тешко бити према сиријским избеглицама. Али на другим местима постоји нека озбиљна рефлексија о томе како је Запад погрешио у свом приступу Блиском истоку, што се огледа у интервјуу Дениса Џеј Бернштајна са индијским историчарем Виџајем Прашадом.

Аутор Деннис Ј Бернстеин

Након терористичких напада у Паризу и крвавог обрачуна са таоцима у Малију, фокус је био на плановима Запада да „интензивира“ рат против исламских терориста, посебно Исламске државе (или ИСИС), али неки промишљенији мислиоци позивају на критичко испитивање учињених грешака из прошлости и лекција које се могу научити.

На пример, Вијаи Прасхад, индијски историчар, новинар и коментатор, упозорио је на „клишеиране политике“ које би могле да погоршају насиље. Прасхад је говорио у интервјуу водитељу Пацифика радија Деннис Ј Бернстеин.

Индијски историчар Вијаи Прасхад.

ДБ: Вијаи Прасхад пише, „Недеља ужасног покоља, експлозија бомби у Бејруту и ​​Багдаду, затим хладнокрвних пуцњава у Паризу. Сваки од ових терористичких аката оставио је лешеве и рањене животе. Ништа добро не произлази из њих, само бол жртве, а онда још бол, јер моћни људи траже уточиште у клишејској политици која поново окреће точак насиља.” 

У међувремену, ББЦ је објавио: „Француска је посвећена уништавању такозване Исламске државе након смртоносних напада прошлог петка. Председник Франсоа Оланд рекао је да ће се војна кампања Француске против ИСИС-а и Ирака интензивирати. Замислите, појачајте. Вијаи, какав је твој преглед?

ВП: Ови напади су били ужасни. Дошло је до интензивирања напада ИСИС-а – онај у Паризу је био део низа. Реакција француског председника је за очекивати. Постоји нека врста политичке граматике са којом је приморан да се усклади. Овде важе две речи – морате „нешто да урадите“ и морате да изгледате снажно.

Нешто  јак су кључне речи да бисмо разумели француску реакцију као што разумемо реакцију САД после 9. септембра. Не постоји разрађена стратегија након 11 месеци ваздушног бомбардовања САД и Залива на Ирак, а затим и Сирију. Повратак, посебно у Сирији, био је минималан. Французи сада желе да то интензивирају. Они су и раније били у коалицији, тако да ту нема ништа ново. То је иста стратегија, која не доноси дивиденде. С друге стране, производи терористичке акте. Бојим се да је прогноза веома лоша за оно што Франсоа Оланд препоручује.

ДБ: Имате неке предлоге за француског председника. Шта су они?

ВП: Прво, тугујте за убијенима. Туга је важна за породицу, комшилук, град, земљу и планету. Има страшних прича и сваку треба испричати. У Паризу је упуцана 41-годишња жена у кафићу. У Бејруту је четворомесечна беба седела у мајчином крилу. Она је ублажила ударац. Мајка и отац су умрли, а беба је живела.

Ове приче су едукативне. Они нам говоре ко су жртве ових терористичких напада. Дошло је до убиства дроновима целе породице у Јемену. Морамо да знамо њихова имена – њихове животе – како их људи не би видели само као статистику. Прво нам треба рачуница ко су они, а онда туговати за њима.

Друго, државе не треба да верују да је одговор на терористичку акцију војна сила. Морају да верују да то мора да буде форензичко. Треба разумети како се то догодило. Како је могуће да је турска влада предала имена једног од ових терориста Французима – не једном, већ два пута? По свему судећи, није поступљено.

То су питања која се нису постављала после 9. септембра. Комисија за 11. септембар одбацила је многа озбиљна питања о томе како људи са листе за праћење нису откривени. Иста је ствар са било којом терористичком акцијом, било да је у питању 9. септембар или бомбашки напад у Оклахома Ситију. То су били познати ликови на одређеној листи. Требало би да имамо овај огроман надзор, али уместо форензичког надзора, имамо општи надзор. Сви се проверавају мејлови. Мора постојати одговарајућа полицијска евиденција о томе шта се догодило.

ДБ: Свиђа ми се следећи предлог: Покушајте да дођете до корена питања шта је изазвало нехуманост. Ово је нешто за шта САД и Запад нису посебно заинтересовани.

ВП: Некада смо се шалили да неко треба да каже ЦИА-и да су оловке за означавање жуте, а не црне. Комисија за 9. септембар је донекле објаснила разлог зашто се то догодило, али већина извештаја о 11. септембру је била потпуно затамњена, посебно део који је укључивао Саудијску Арабију и њену умешаност – не земљу, већ појединачне шеике. Мора постојати веома озбиљна и искрена процена, не само кривице људи на Арапском полуострву, већ иу француској и америчкој влади.

Само ове године, француска влада је послала 10 милијарди долара оружја Саудијској Арабији. САД и Западна Европа се ослањају на саудијски нафтни новац – не на саму нафту, већ на профит – да би своје банке претопиле у течност. Постоји екстремно саучесништво Запада са заливским арапским државама. Дакле, свако вођење рачуна о томе одакле потиче ова опака идеологија, ко финансира мрежу мула, неке од ових екстремистичких група – ништа од тога се не узима у обзир.

Пријатељи у Паризу ми кажу да када џамија тражи новог свештеника, често влада инсистира да свештеник није из заједнице, већ да мора бити доведен из иностранства. Често долази неки свештеник обучен у Саудијској Арабији, па људи осећају да су им ови свештеници наметнути. Ово је природа рачуноводства која је неопходна. Не можете само рећи да су лоши момци, ИСИС. То је много дубље од тога, јер је наше саучесништво у овим случајевима прилично значајно.

ДБ: Мислите ли да су амерички и западни тероризам на Блиском истоку покретачка снага растућих терористичких аката против Запада? Покушали су да ставе чеп у Алахова уста, а цео свет је експлодирао?

ВП: Има доста истине у ономе што говорите. Постоје различити временски оквири по којима можете скицирати ту причу уназад, као што је рат у Ираку 2003. Сада је широко познато да је промена режима у Ираку имала катастрофалан утицај на регион. То је у суштини створило простор за раст ИСИС-а и довело нас тамо где јесмо.

Али можемо ићи раније, на начин на који су Запад и заливске арапске државе прво сарађивали да пошаљу муџахедине у Авганистан. Ово је такође била промена режима у процесу, где смо финансирали било кога, углавном најконзервативније и најгнусније снаге на терену. Легитимирали смо их, дали им обуку, а онда смо били изненађени када је из језгра Авганистана избила Ал Каида.

Пре тога, 1950-их, САД су сарађивале са Саудијцима, углавном, да би напале арапски национализам, поткопавајући и уништавајући левицу промовишући веома опасне облике ислама, које су гурали посебно Саудијци. Има много тога да се каже о улози Запада у стварању друштвених услова који доводе до ИСИС-а. Морају се поставити многа озбиљна питања о улози коју је Саудијска Арабија играла у западној Азији и широм муслиманског света, са својим сарадницима у Мароку и другде, гурајући веома бездушну политику против социјалдемократске политике која је произашла из народа арапских земаља .

ДБ: Што више видим како Саудијци раде, то ме више подсећа на Израел.

ВП: Последњи извештај УН који је изашао од Економске и социјалне комисије Западне Азије бавио се осећањем арапског пролећа и нагласио важност онога што се догодило у Тунису. Онда је извештај направио запањујуће поређење. Имао је део где је кренуо за државама које промовишу неку врсту моралне, етничке, верске културе где нема културне разноликости коју држава дозвољава или посвећује.

Земље које је користио као пример су Израел и Саудијска Арабија. Извештај сугерише да ове две земље стварају анахрони облик националног гласања за свет и да нису добар пример за регион. Наравно, Израел је бесан због поређења, јер више воли да се пореди са европским државама, а мрзео би да га пореде са Саудијском Арабијом. Али постоји нешто што треба рећи о начину на који Израел све више показује веома уско разумевање етничког или верског национализма. Да сте веома немилосрдни, могли бисте то назвати расистичким национализмом.

ДБ: Где ово сада иде? Видите ли светло на крају тунела?

ВП: Постоји реченица: „Да увек живимо у занимљивим временима“. У есеју који сам написао после париских пуцњава, ова немилосрдна времена називам без сажаљења. Ми ћемо гонити немилосрдан, немилосрдан рат. Наше политичко руководство, широм планете, има машту од јуче. Они не желе да виде нове начине да се раде ствари, или да признају да имамо посла са људима, а не ванземаљцима који се могу уништити.

Потребно нам је креативно размишљање. У Сирији, на пример, сви разумеју да је Запад заробљен у мрежи својих односа. Турска је на једној страни, која под тероризам подразумева и Курде. Курдски борци су били једни од најуспешнијих бораца против ИСИС-а. Ево главног савезника САД и чланице НАТО-а, који жели да нападне Асадову владу у Дамаску и Курде.

Американци су давали блиску ваздушну подршку Курдима против ИСИС-а. У међувремену, САД су толико компромитоване са Саудијцима да нису у стању да изврше притисак на Саудијце да одступе од својих заступника. Живимо у добу у којем је политика јуче – они не умеју да гледају напред. [15. новембра] Обама и Путин су имали приватну дискусију од 35 минута. Моја једина нада је да неће направити више штете него што су већ учинили. Наше садашње политичко руководство није способно да врати штету, али треба веровати да неће учинити гору него што јесте.

ДБ: Након убиства Цхарлие Хебдоа у Паризу, имали смо лудило Нетањахуа како маршира улицама Париза у знак солидарности са народом Француске након што је поклао око 2,200 људи, укључујући много деце. Кажу да нема мира у Палестини, нема мира нигде другде у свету.

ВП: 2003. године било је веома захвално видети Индију, Бразил и Јужну Африку који заузимају веома јаку позицију против америчког рата у Ираку. Затим је 2011. године пет земаља БРИКС-а чинило Савет безбедности УН [БРИКС је акроним за асоцијацију пет великих националних економија у настајању: Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке. Групација је првобитно била позната као „БРИЦ“ пре укључивања Јужне Африке 2010.].

Нажалост, Русија, Кина, Индија и Бразил су били уздржани када су Запад и арапске државе Залива хтеле да бомбардују Либију. Само је Јужна Африка гласала за, а председник Џејкоб Зума је рекао да га је Обама лично звао да га убеди да гласа за. Дакле, пет земаља БРИКС-а је у суштини дозволило Западу и Заливским Арапима да униште Либију.

Сада имамо изузетно интроспективан блок БРИКС-а, посебно Индију, Бразил, Јужну Африку и Кину. Њих четворица озбиљно жале због гласања о Либији. Нажалост, они су прећутали, али надам се да ће се ове четири земље афирмисати на глобалној сцени и тврдити да је приступ који је Запад заузео био катастрофалан и да се мора изнети други начин. До сада нису имали самопоуздања да артикулишу алтернативу, али се надам да ће ове земље, које су веома кажњене гласањем 2011, сада можда изаћи и рећи да Запад нема све одговоре.

Деннис Ј Бернстеин је водитељ емисије "Фласхпоинтс" на радио мрежи Пацифица и аутор Специјални Ед: Гласови из скривене учионице. Аудио архиви можете приступити на ввв.фласхпоинтс.нет.