Обама затвара отварање ка Ирану

Упркос преовладавању иранског нуклеарног споразума, председник Обама ту победу не прати реалнијом политиком да укључи Иран у решавање блискоисточних сукоба. Уместо тога, Обама осећа да мора да умири америчке тврдолинијаше оштријим разговорима, како описује бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

Обамина администрација је морала да потроши знатан политички капитал да би се одбранила од покушаја, током недавног периода ревизије у Конгресу, да се поништи споразум о ограничавању иранског нуклеарног програма. Као питање политике према том програму, такви издаци никада нису требали бити неопходни; стриктна ограничења и испитивање програма који су садржани у споразуму су очигледно бољи за интересе САД него одсуство таквих ограничења и надзора да је споразум уништен.

Али трошак је био потребан да би се отклонило противљење споразуму то је било укорењено не у било ком разматрању заслуга самог споразума, већ из других разлога због којих су противници морали да се супротставе администрацији и да Иран држе изолованим. Није изненађујуће, с обзиром на то како домаћа политика има тенденцију да функционише, да откако је споразум преживео прошломесечну рукавицу Конгреса, видимо неку врсту ребаланса политичких рачуна у којима се снаге које се противе споразуму умирују у другим аспектима.

Ирански председник Хасан Рохани обраћа се Генералној скупштини Уједињених нација 24. септембра 2013. (Фотографија УН)

Иако је помиловање разумљиво у смислу унутрашње политике, оно штети спољнополитичким интересима САД. То подрива изгледе за конструктивну изградњу споразума ради унапређења других америчких интереса на Блиском истоку, а може чак угрозити и сам нуклеарни споразум.

Политички ребаланс се манифестује у појачавању непријатељства према Ирану и претњи према Ирану. Све негативне ствари које су изречене о Ирану током раније дебате о нуклеарном споразуму, говоре се широм политичког спектра и кроз различите гране власти, као и у јавном дискурсу, са једнаком гласношћу као и раније.

Све потребне мантре о потреби да се супротставе „подлим“ стварима које Иран наводно ради у свом региону изговарају се аутоматски као и раније. Користи се свака прилика да се Иран вербално удари у цеванице и да се одрекне било каква могућност америчког пријатељства са њим.

Ове теме су очигледне не само у општој реторици у Вашингтону, већ иу нацртима закона. Ово укључује сен. Бена Кардина меница за „Закон о надзору иранске политике“, који не укључује готово ништа о позитивној изградњи споразума, већ се углавном односи на изражавање непријатељства и упућивање претњи, укључујући претњу поновним увођењем санкција Ирану.

Ништа од овога нема смисла ако се иде даље од унутрашње америчке политике и узме у обзир шта је споразум променио или није. То нема смисла као одговор на дипломатски споразум у којем се Иран обавезао да ће свој нуклеарни програм одржати мирним и поткријепио ту посвећеност подвргавајући се невиђеном праћењу и ограничењима програма.

Негативност би имала много више смисла да је иранско понашање било супротно од онога што је заиста било, то јест, да је Техеран напустио преговоре и, усред више сопствених претњи, наставио са експанзијом неограниченог нуклеарног оружја програм.

Политички ребаланс прожет негативношћу угрожава изгледе да Сједињене Државе унапреде своје интересе на Блиском истоку кроз потпунију и неспутану дипломатију о неколико важних питања за која Иран такође има интерес. Безбедносне ситуације и политичка будућност Сирије, Ирака и Авганистана су на врху листе тих питања, али постоје и друге важне теме, укључујући шира питања безбедности у региону Персијског залива.

Изградња нуклеарног споразума значи искориштавање ледоломајућег ефекта нуклеарних преговора, који су се удаљили од ситуације у којој амерички и ирански званичници нису ни разговарали једни с другима, како би водили ефективне и обострано корисне послове о овим другим питањима .

Без обзира на ранију реторику против споразума о томе да не треба очекивати да Иран постане љубазан због нуклеарног споразума, оно што је укључено није љубазност. Реч је о томе да Иран делује у име сопствених интереса, од којих су неки паралелни интересима САД, а неки одступају од интереса САД по сваком од управо поменутих питања.

То је ситуација без нулте суме која је ствар нормалног давања и узимања у нормалној дипломатији. А за Сједињене Државе, изградња на дипломатском пробоју нуклеарног споразума није мање питање ослобађања иранске дипломатије него ослобађања сопствени дипломатије, и да искористи пуну кутију алата за остваривање својих интереса на Блиском истоку.

Појачана негативност и анимозитет према Ирану који произилазе из америчког унутрашњег политичког лонца не само да прете да стане на пут широј и ефикаснијој америчкој дипломатији у региону, већ и не узима у обзир чињеницу да Иранци имају и унутрашњу политику . Непријатељске вибрације из Вашингтона слабе позицију председника Хасана Роханија и оних који су склони да буду део конструктивније регионалне дипломатије, и играју на руку нереконструисаним тврдолинијашима који би били задовољнији тиме што Иран остане изоловани неваљалац.

Укључена политичка динамика, непријатељство које рађа непријатељство и тврдолинијаши у свакој престоници који помажу у циљу другог, претња је не само ефикасној дипломатији о другим темама, већ и самом нуклеарном споразуму. Ирански тврдолинијаши који никада нису волели споразум биће жељни да приграбе било шта што им омогућава да тврде да су сви ирански уступци њему купили ништа осим бескрајног непријатељства Сједињених Држава.

Главни део политичког ребаланса САД је притисак да се пружи још већа америчка помоћ регионалним ривалима Ирану, што углавном значи заливске арапске државе и Израел. Опет, нема логике у томе шта је нуклеарни споразум урадио, а шта није променио.

Иранско стављање свог нуклеарног програма под додатна ограничења и надзор не чини Иран претњом никоме већом него што је био раније. То што Иран постаје мање изоловани одметник, а више нормалан актер у регионалној политици, не чини Иран претњом никоме више него што је то био раније.

И без обзира на то колико су жестоки противници нуклеарног споразума покушавали да се ослоне на аргумент да ће ублажавање санкција Ирану дати финансијску добит коју ће користити за финансирање „подлијих“ активности у региону, тај аргумент и даље није валиднији него што је икада био , с обзиром на то како је већина средстава у питању већ посвећена намјенама у којима су замрзнута ван региона, како потребна употреба средстава укључује домаћи економски развој и јачање иранских међународних финансијаи како нема доказа да Иран води своју регионалну политику према стању на свом банковном рачуну, нема доказа да је „подла“ активност опала када су уведене озбиљне санкције, а самим тим ни разлога да се очекује да ће порасти када исте санкције се попуштају.

Заливски Арапи и Израел имају своје разлоге да покушају да ометају и изолују свог иранског ривала, али то нису интереси које деле Сједињене Државе и не укључују стварне безбедносне претње дотичним земљама. Арапске државе Савета за сарадњу у Заливу већ имају јасну војну надмоћ над иранским оружаним снагама. У случају Израела, он има огромну војну надмоћ над сви остало у региону, како на конвенционалном нивоу тако и на нивоу споразум са Ираном је осмишљен да реши.

Та супериорност ће се наставити чак и ако Сједињене Државе не макну прстом у име Израела у годинама које долазе. Ипак, преовладава образац у којем Сједињене Државе је дао Израелу 124 милијарде долара бесповратне помоћи и наставља да је даје на нивоу од око 3.1 милијарду долара годишње, не рачунајући стотине милиона додатне помоћи у облику заједничких одбрамбених пројеката. Помоћ се додељује држави која је међу петином најбогатијих земаља света, према БДП по глави становника.

Тај образац би требало да натера све америчке пореске обвезнике да се згражају, посебно када се подсећају на смањење буџета ограничених програма у корист самих Американаца. Образац је застрашујући чак и без упуштања у питање какву врсту израелске политике и праксе у ствари субвенционишу Сједињене Државе. Па ипак, данас се прича о још већем повећању помоћи Израелу.

Ако би политика могла да надмашује политику, а не обрнуто, политика би искористила политичко достигнуће могућности да се нуклеарни споразум провуче кроз Конгрес упркос огромним напорима да га порази лоби који ради у име десничарске израелске влада. Епизода показује да је могуће пркосити лобију у вези са питањем око чега се све зауставио, а ипак преживети да исприча причу.

Далековид и храбар одговор на ову епизоду искористио би прилику да направи неколико прилагођавања политике. Једно би било давно закашњело исправљање управо описаног обрасца помоћи. С тим би била везана и изградња политике према Израелу која би довела до важне тачке да ниједна страна влада неће бити награђена за понашање према Сједињеним Државама онако како се та влада понашала у вези са нуклеарним споразумом, који је требало да учини све што је у њеној моћи да поткопа САД. дипломатије и спољне политике, укључујући и кроз отворено мешање у унутрашњу политику САД.

А други одговор би био да се озбиљно и ефикасно, а не само шамарањем, позабавимо нерешеним израелско-палестинским сукобом, укључујући промену праксе аутоматског политичког покрића Израела у Уједињеним нацијама, без обзира на резолуцију на столу рецимо.

Нажалост, изгледа да се ништа од овога неће догодити. Председник Обама, у свом говору на Генералној скупштини Уједињених нација, није дао наговештај да се спрема да крене у новом правцу по питању палестинског питања. Један потенцијално оправдан разлог за наставак садашњег тока политичког ребаланса након нуклеарног споразума је тај што је сам споразум довољно важан, а континуирани напори да се саботирају биће довољно упорни, да је потребно демократама из Конгреса који су подржали споразум. довољно политичког покрића и потребе да се направи довољно антииранске буке како би их држали подаље од било каквих мера које јасно убијају споразум.

Можда и јесте, али овакав приступ тешко да је далековид и храбар. Изгледа да ће кратковидост и преклапање страха поново превладати. Политика ће вероватно надмашити здраву политику по овим питањима, као и обично. А то значи пропуштање великих прилика за унапређење америчких интереса.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)