Дрска интервенција израелског премијера Нетањахуа у америчку политику како би уплашила Американце због наводне иранске потраге за нуклеарном бомбом створила је ненамерну динамику која је довела до недавног иранског споразума, а сада и до историјског заоштравања америчко-израелских односа, пише бивши аналитичар ЦИА Пол Р. .
Аутор Паул Р. Пиллар
Они који обраћају пажњу како на неумољиво противљење израелске владе споразуму који ограничава ирански нуклеарни програм, тако и на питање других активности Ирана на Блиском истоку, могли би да примете позадину коју неколико аналитичара, укључујући Схиблеи Телхами Арон Дејвид Милер, приметили су: да је израелска агитација око иранског нуклеарног програма била главни подстицај за преговоре о споразуму о тој теми који је финализован у Бечу прошлог месеца.
Милер иде толико далеко да сугерише (вероватно са језиком у образу) да премијер Бењамин Нетањаху треба да добије Нобелову награду за мир за свој активизам који је мотивисао друге владе да преговарају о договору за који он сада чини све што је у његовој моћи да обори.
Израелски премијер Бењамин Нетањаху.
Данијел Леви, бивши израелски званичник и садашњи директор програма за Блиски исток у Европском савету за спољне односе, посебно проницљив чланак то објашњава ставове о овим питањима како Нетањахуове владе тако и других израелских политичких лидера, додаје додатне детаље овој позадини. Он напомиње да је израелска влада била та која је инсистирала барем једнако снажно као и сви на томе да се нуклеарни досије мора прво позабавити и одвојено, без разговора са Иранцима о регионалним питањима или било чему другом.
Тај ранији став Израела директно је у супротности, наравно, са тренутним притужбама Нетањахуове владе и других противника споразума да се споразум не бави ненуклеарним питањима иранске политике и понашања, стварима којима споразум никада није намеравао да се бави. Али ова контрадикција није ништа више бесмислена од укупног скупа ставова израелске владе о нуклеарном питању ако се те позиције узимају здраво за готово.
Ставови су укључивали непрестано звоњење звоном за узбуну о томе како би ирански нуклеарни програм могао да доведе до оружја, а затим покушај да се униште саме мере осмишљене да осигурају да програм не доведе до оружја. Ствари имају смисла, са становишта израелске владе, само ако се не узимају по номиналној вредности.
Циљ те владе, уместо да постигне нуклеарни споразум, био је да избегавати било каквих споразума са Ираном, о нуклеарним питањима или било чему другом. Рачуница да би могло бити много агитације око нуклеарног питања без икаквог договора никако није била луда. Америчко-иранска дипломатија, на крају крајева, практично није постојала ни пре три године.
На другим местима су се постављала озбиљна питања о томе да ли ће, када америчке и иранске дипломате седну да разговарају, бити довољно простора за преговарање да се постигне договор о нуклеарном питању. Чак и када би договор почео да се појављује, израелска влада би и даље имала традиционално и поуздано оружје, свој политички лоби у Сједињеним Државама, да га обори.
У међувремену, сва та агитација око непостојећег иранског нуклеарног оружја служила је сврси донекле сличној неоконзервативној агитацији деценију раније о непостојећем ирачком нуклеарном оружју: помогла је да се уплаше људи да би се довели у ред за постизање других циљева. Нуклеарно оружје је инхерентно застрашујуће и стога корисно за такве ствари, чак и када не постоји.
У случају Ирака, циљ неокона је био да добије подршку јавности за покретање офанзивног рата. У случају Ирана, циљ Израела је да наведе људе да се смртно плаше Ирана и да посматрају Блиски исток онако како Израел жели да га посматрају: као регион у којем је Иран извор нестабилности и зла, у којем Иран стога их само треба избегавати и никада их не имати у партнерству, а у којима је Израел најпоузданији и најефикаснији партнер за свакога ко жели да буде на страни добра против зла, а посебно за Сједињене Државе.
Сада се чини да је калкулација да се може агитовати без постизања споразума о нуклеарном питању, иако не суманута, била погрешна. Неки од разлога за погрешну процену можда су били они које су и многи други можда тешко очекивали, укључујући победу Хасана Роханија на иранским председничким изборима 2013, степен јединства међу П5+1 током преговора и вештина и одлучност са којима су се председник Барак Обама и секретар Џон Кери ухватили у коштац са задатком постизања лако одбрањивог споразума.
Вероватно је такође умешан, а ово је било разлог за неке погрешне анализе на другом месту о недовољном простору за преговарање, било је погрешно веровање да Иран заиста жели да набави нуклеарно оружје и да стога никада неће учинити уступке неопходне да затвори пут до таквог оружја. Због склоности људи да почну да верују сопственој реторици када се она довољно понавља, ово погрешно веровање је вероватно постало укорењено у круговима израелске владе.
Какви год да су основни разлози за било какву погрешну процену, Нетањаху и његова влада се сада суочавају са реалношћу договореног споразума. Још неугоднија помисао за њих је да је њихова бескрајна агитација о нуклеарном питању, праћена њиховим звецкањем сабљама о томе шта би Израел могао војно да уради против Ирана, помогла да се постигне тај споразум.
Вероватно је нелагодност због постизања аутогола део онога што је њихово противљење споразуму довело до тако грозничавог терена. Они користе поуздано оружје лобија да направе последњи покушај да договор нестане, али већ постоје знаци њиховог размишљања да пређу на план Б како да сруше споразум, или барем да га спрече да води на било какве обимније послове са Ираном, ако га амерички Конгрес не убије у септембру.
То долази до онога што мора да буде још неугоднија помисао за Нетањахуову владу, а то је да њихово политиканство и пропаганда око нуклеарног питања могу имати повратне резултате не само у смислу постигнутог нуклеарног споразума, већ и у смислу померања регионалног усклађивања а посебно улогу Сједињених Држава у правцима које они не желе. Ово укључује не само делимичну рехабилитацију Ирана као регионалног играча, већ и гађење у Сједињеним Државама које изазива нова питања и сумње међу Американцима у вези са изванредним америчко-израелским односима.
Заиста, ова потоња забринутост је била тема многих критика Нетањахуа од стране његових израелских политичких противника, који га оптужују за лоше руковање односима са Сједињеним Државама. Леви је вероватно у праву, међутим, да никаква већа промена у том односу није неизбежна јер „улога новца у америчкој политици гарантује против тога, а у сваком случају, посвећеност Обаме и демократа добробити и безбедности Израела је искрена, Биби или нема Биби.”
Али цела ова епизода може, на дужи рок иу комбинацији са другим забринутостима и контроверзама, барем мало да ослаби здање необичних америчко-израелских односа. Леви добро каже:
„Процес је у покрету, све веће дистанцирање између јеврејских заједница Америке и Израела, настало из тензија између америчког јеврејског либерализма и израелског ускраћивања основних слобода Палестинцима и свеукупног скретања ка већем екстремизму и нетолеранцији. То је процес који је значајно убрзан Нетањахуовим дрским и малтретирајућим продором у конгресну политику. Мало је вероватно да ће Нетањаху платити непосредну политичку цену код куће, али у луку израелско-америчких односа, то је тренутак који ће одјекнути дуго након што детаљи Заједничког свеобухватног плана акције буду заборављени.
Они који желе да Сједињене Државе буду у стању да остваре сопствене интересе на Блиском истоку на флексибилнији и ефикаснији начин него што су до сада биле у стању да такав процес посматрају као компензирајућу предност Нетањахуовог малтретирања.
Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)
Амерички Јевреји, новац и свакодневна политичка, медијска и финансијска моћ иза ширег ционистичког лобија, чине 2.5% становништва.
Они имају далеко, превише моћи над нама осталима, а вапај 'антисемита' је заправо замагљивање те дивље несразмерне моћи.
Више сам уморан од тога.
Једна од највећих Обаминих грешака је што није рекао ГЛАСНО и ЧЕСТО: „Иран не ради на нуклеарном наоружању“. Леон Панета, као шеф ЦИА, рекао је то само једном. Ово је омогућило израелским агентима у Конгресу и АИПАЦ-у да константно бомбардују америчку јавност константним лажима да Иран ради или да већ има нуклеарно оружје. Имам чланове америчког Конгреса да понављају тачке разговора/лажи из АИПАЦ-а, чак и када знају из извештаја америчких обавештајних служби да Иран није/није радио на нуклеарном оружју. Да бисте добили истинит извештај, потражите ирански нуклеарни програм на Википедији.
Ок, драги ауторе... значи хоћете да нам кажете да је Иран уложио милијарде у развој ИЦБМ-а само из забаве? Или да баците пар кг динамита?
Одлази. Чак и најглупљи присталица Мула може боље од овога. Када лажете, то би требало бар мало да личи на нешто логично.
Чини се да земље са ИЦБМ-има остављају господару (Израел) и Бластеру (САД) хладне ноге да оду предалеко у нападима на земље (тајно и отворено).
Израел свој необјављени нуклеарни арсенал и своје ИЦБМ-ове назива „одвраћањем“.
Суочени са деценијама претњи Израела и САД које су пројектоване на Иран, било би глупо не набавити ИЦБМ.
Штавише, да ли Иран развија ИЦБМ или не, није ствар САД и Израела – јер када је у питању нуклеарно оружје, Израел је бр. 1 одметничка нација на земљи.
Уз сталне претње из Израела (засноване на отвореним лажима и измишљотинама, као што је Гаретх Портхер показао у својој књизи: „Мануфацтуред Црисис“) да ће „претворити Иран у стакло“ – Иран има сва права у свету да ствара средства одвраћања.
Као АИПАЦ трол, твоја смена је почела рано.
Само Биби је Биби, да размислим о томе, он и Мит Ромни су једно време били цимери на факултету. Страшно.
Исправите ме ако грешим. Ратоборност Израела и САД довела је до тога да Русија, Кина и Иран потпишу споразум о међусобној заштити.
Ваша машта је прилично богата... таквог договора нема нигде.
Руси и Кинези добро знају да Иран није њихов пријатељ, већ прикривени „лоши полицајац“ МИ6 и ЦИА. Тако ће са таквим споразумима чекати док се Муластан не очисти.
Знао сам да ће се АИПАЦ тролови појавити овде. Само ове недеље руска ракетна компанија која производи противваздушне ракете С-300 потписала је уговор о испоруци напредних ракета Ирану. Наравно, Нетанијаху је имао шиштање. Да ли треба да му кажемо да су они одбрамбене природе и да би се користили против израелских авиона да је довољно глуп да нареди напад.
Треба напоменути да Израел има нуклеарни арсенал, а Иран га нема. Нетањахуово галамирање послужило је да се на то привуче већа пажња.
Поново одличан чланак професора Пилара!
Радујем се дану када ће наша национална спољна политика бити одвојена од мрачног утицаја израелског лобија. Постојећи ланац је одговоран за губитак многих мушкараца и жена који су се борили у злочиначком рату. Благо је отишло у непоуздано „заједништво“. Заиста, рат у Ираку је вођен за Израел, стварајући милионе непријатеља за наш народ. Израелски премијер је највећа претња Израелу.
Израел није ни једном подржао председника Обаму, човека који је, нажалост, понудио Израелу већу финансијску и војну помоћ од својих претходника.
Американци нису тражили независност од Британије само да би је изгубили од Израела.
Израел је добио 40 милијарди долара бесплатног новца од Ујка Шећера у последњих десет година и већ су склопљени споразуми да им се да 45 милијарди долара у наредних десет година, плус још много милијарди је направљено овом гигантском преваром. Сви јеврејски хеџ фондови дуго су куповали нафту, а онда би две недеље касније Биби махнуо сабљом. Ехуд Барак, последњи министар одбране, постао је милионер са споредним послом као консултант у хеџ фонду.
Дозволили смо представницима САД да игноришу клаузулу о успостављању првог амандмана Устава САД и донесу законе који су у корист јеврејске државе и сеју страх и раздор међу муслиманима.
Уморан сам од изградње јеврејске религиозне земље, ширења је новцем од америчких пореза док уништавамо секуларна друштва и подвргавамо хришћане геноциду.
Нетањахуови покушаји да контролише спољну политику САД су све деструктивнији и онемогућавају наде у мир на Блиском истоку. Морамо тежити мирним преговорима са свим државама, посебно са Ираном (њихови млади људи жуде за нашим пријатељством)! Израелски третман Палестинаца је ужасан и постаје све гори. Опет, изазивајући одбојност наших бивших савезника, пуцамо себи у пословичну ногу. Нажалост, расте антисемитизам и за то је крив Нетањаху!
. . . . а крив је Нетањаху! Заиста.
Није само Израелово поступање према Палестинцима које ови одвратни издајници у Конгресу игноришу.
Постоји двојно национално држављанство – медији које контролишу ционисти, моћни ционистички лобији, као и подла и одвратна јеврејска нелојалност према овим САД – мора се подсетити!
http://buchanan.org/blog/obama-v-bibi-fight-to-the-finish-16336
Добро је видети обавештени коментар проф. Пилара овде на ЦонсортиумНевс-у.
Његово позивање на сажето запажање Данијела Левија који каже….
Као и обично,
EA
„растуће дистанцирање између Јооисх заједница Америке и Израела“
Одличан коментар. Рекао бих да је још важнија последица Нетањахуа и разних ционистичких/неоконзерваторских пипака који јавно покушавају да потопе споразум са Ираном и, како је председник изјавио, да гурну САД у неизбежни рат са Ираном, јесте буђење гоја у Америци да Израел је више обавеза него савезник.
Лоби је у прошлости деловао иза затворених врата; подмићивања, застрашивања и корумпирања нашег политичког система. Као што је бивши запосленик АИПАЦ-а, Стеве Росен, рекао МЈ Росенбергу када је радио за АИПАЦ: „Лоби је ноћни цвет. Успева у мраку и смежура се на сунчевој светлости.а€
Они настављају да покушавају да своје активности држе подаље од јавног надзора: „Савезници би требало да реше своје разлике приватно“, објаснио је Ли Розенберг, бивши председник АИПАЦ-а који је бивши члан Обаминог финансијског одбора. На њихову несрећу, Нетањаху је прескочио ајкулу.