Обамина велика лаж о Сирији

Ексклузивно: Упркос ризику да ће сунитски екстремисти побити хришћане, алавите и шиите у Сирији, Обамина администрација подржава саудијско-израелски захтев за „промјеном режима“ у Дамаску, укључујући твитовање лажних оптужби које повезују сиријски секуларни режим са ИСИС-ом, пише Даниел Лазаре.

Даниел Лазаре

Иако су њена врата затворена од 2012. године, америчка амбасада у Дамаску недавно је послала низ непријатељских твеетс оптужујући сиријског председника Башара ел Асада да је борцима Исламске државе дао слободан пролаз док бомбардује јединице Слободне сиријске армије (ФСА) које се налазе у Алепу.

Бомбардовањем једне стране у рату унутар побуњеника, а не друге, каже амбасада, Дамаск јасно даје предност, односно у корист хипербруталне Исламске државе, такође познате као ИСИС или ИСИЛ. „Извештаји показују“, објавила је амбасада на Твитеру 1. јуна, „да режим изводи ваздушне нападе у знак подршке напредовању ИСИЛ-а на Алеп, помажући екстремистима против сиријског становништва“.

„Одавно смо видели да Асадов режим избегава линије ИСИЛ-а“, рекао је други, „што је у потпуној супротности са тврдњама режима да се бори против ИСИЛ-а. Додао је трећи: „Асад не само да избегава линије ИСИЛ-а, већ активно настоји да ојача њихов положај.

Али ова слика је компликована чињеницом да ФСА такође криви САД за то бомбардовање ИСИС-а и да шиитске снаге преко границе у Ираку заправо оптужују Америку да ИСИС пружа војну помоћ. Исламска држава је америчка „креација“, објављен Акрам ал Каби, вођа моћне бригаде Нуџаба, док су ирачке снаге недавно пуцале на амерички хеликоптер за који су веровали да преноси помоћ на другу страну.

„Имамо континуирани проблем у ефикасном супротстављању наративу“, примећује бригадни генерал Курт Крицер, заменик команданта Централне команде специјалних операција. Тхе прича да САД тајно подржавају ИСИС „многи лако верују не само сиромашни и необразовани“.

за Нев Иорк Тимес' Ен Барнард, овај вртлог оптужби и противтужби демонстрира „сложеност бојног поља у вишеслојном рату у Сирији и изазови које оно представља за политику Сједињених Држава. Али Барнард греши у својој анализи. Није сложено сиријско ратиште, већ невоља у којој се налазе САД.

Оно што је изазвало Саудијску Арабију и друге сунитске државе да појачају своју подршку радикалним исламистима који се боре у Сирији и Ираку је предстојећи нуклеарни споразум са Ираном, који је разбеснео сунитске државе и Израел и наводи САД да уверавају своје савезнике да ће се удвостручити своје напоре да смањи ирански утицај у другим земљама.

То значи појачане напоре за рушење владе у Сирији коју подржава Иран и супротстављање проиранским снагама у Ираку, Бахреину, Јемену и унутар Саудијске Арабије. Обамина администрација жели да има миран споразум са Ираном о нуклеарним питањима, али цена је удвостручити заступнички рат против иранских (и шиитских) интереса широм Блиског истока.

Резултат је политика због које сви на Блиском истоку збуњено одмахују главом, због чега се све више повећавају оптужбе за забијање ножа у леђа и двоструко преношење. Претерано проширене САД немају алтернативу осим да се смање. Али што више ради, то су њени партнери нервознији и све више обећава које не може да испуни.

Спекулативне оптужбе

Оптужба да Асадов режим тајно помаже ИСИС-у тешко да је нова (иако нема правих доказа или логике). Реч је о мелодији коју неоконаши и њихови саучесници певају годинама. Абу Даби, на пример, има оптужио Дамаск изласка хиљада оперативаца ИСИС-а из затвора 2011. године у нади да ће се придружити опозицији и на тај начин помоћи да се дискредитује анти-Асадов покрет.

Езра Клеин'с Вок Медиа је оптужио Асада да користи „екстремизам ИСИС-а [да] убеди алавите да пребег побуњеницима значи уништавање њихових домова и заједница“. Цитирајући неименованог сиријског бизнисмена, Време каже да Асад види џихадисте ИСИС-а као „пријатеље“ јер „они чине Америку нервозном, а Американци заузврат виде режим као неку врсту бедема против ИСИС-а“.

Према овој спекулацији (или пропаганди), Асад на тај начин кришом негује ИСИС како би поткопао ФСА, неутралисао опозицију међу хришћанима и алавитима и убедио наивне Американце да изврше његове налоге. Али ништа од тога није поткрепљено доказима, нити има смисла.

ИСИС је најстрашнија војна сила која се појавила на Блиском истоку у последњих неколико деценија. Идеја да би Асад намерно неговао такву силу док се истовремено рвао са побуном која је у почетку била ван контроле је апсурдна. Исто важи и за ослобађање хиљада милитаната ИСИС-а као део неког макијавелистичког маневра за дискредитацију анти-Асадових снага.

By певање „Хришћани у Бејрут, алавити у ковчег“, неколико недеља након што су изашли на улице у марту 2011. године, анти-Асадове снаге су чиниле више него довољно да се дискредитују. Што се тиче хришћана и алавита, идеја да је влади Дамаска потребна Исламска држава да их уплаши да се покоре је смешна. У нацији раздераној секташким насиљем од касних 1970-их, сиријским мањинама није била потребна влада да измисли такве страхове. Са сунитским мафијама које траже крв, биле су довољно стварне саме по себи.

Хришћани примљено к знању да ће то „бити веома опасно за њих, благо речено“, ако анти-Асадове снаге победе, рекао је званичник сиријске цркве само неколико месеци након устанка.

„Хтели су да нас убију јер смо били хришћани“ рецоунтед 18-годишња девојка која је побегла из Хомса годину дана касније. „Звали су нас кафири [неверници], чак и мала деца која говоре ове ствари. Они који су нам били суседи окренули су се против нас.”

Најновије тврдње америчке амбасаде су подједнако натегнуте. Ако сиријска војска заиста не бомбардује ИСИС, онда је највероватнији разлог то што је ФСА, скривена у Алепу, ближе и стога непосреднија претња. То је проблем са којим се најпре морају позабавити преоптерећене сиријске војне снаге. Ипак, САД навијају за ФСА кад год направи и најмањи напредак, а онда осуђују сиријску владу када покуша да је заустави. Асад је крив за ратне злочине када бомбардује, према Вашингтону, и крив за подстицање тероризма када то не чини.

Штавише, посебно је чудно видети Ен Барнард како труби о таквим оптужбама на насловној страни Нев Иорк Тимес када је две недеље раније известила да америчка политика није била да бомбардују снаге Исламске државе када се боре са трупама сиријске владе.

Објашњавајући зашто је Исламска држава успела да савлада одбрану владе у Палмири, она написала: „У Сирији настаје нова неспретност. Сваки ваздушни напад на милитанте Исламске државе у Палмири и око ње вероватно би користио снагама председника Башара ел Асада. До сада су се ваздушни напади у Сирији предвођени Сједињеним Државама углавном фокусирали на подручја која су далеко изван контроле владе, како би се избегла перцепција помагања лидеру чије је свргавање председник Обама позвао.

Стога су САД одлучиле да оставе ИСИС на миру све док ангажује сиријске владине снаге у борби, што, између осталог, сугерише да је пад Палмире био у складу са америчким стратешким циљевима. Али иако није успела да бомбардује ИСИС када је прегазио Палмиру, Обамина администрација напада Асада када он не успе да бомбардује ИСИС када се приближи линијама ФСА у Алепу. То је врста искривљене логике коју би само амерички мејнстрим медији сматрали прихватљивом.

Ко је крив?

У ствари, оно што људи попут Ен Барнард не могу себе натерати да признају јесте да стварна одговорност није на Асаду, већ на САД и савезницима за подстицање сиријског секташког рата на првом месту. Асадови баасисти тешко да су беспрекорни. Напротив, Асадова диктатура је годинама била празна док је привреда опадала, суша је похарала село, а неједнакост се повећавала.

Али док је породица Асад крива за многе ствари, секташтво није једна од њих. Као националисти, Баатхисти су настојали да издигну концепт сиријског или арапског идентитета изнад религије, због чега су им хришћани и алавити дали своју подршку и зашто су се одређени окорјели сунитски елементи, огорчени због губитка статуса, заклели на освету.

Радикални новинар који је посетио Дамаск и Алеп пре устанка пронашао је градове који су били „ужурбани и лепи“ и историјске четврти и џамије које су биле „добро одржаване и доступне туристима“. Али неколико жена на улицама било је јако покривено, слике Башара ел Асада су биле свуда, док су трговци били превише нервозни да би причали о политици. Био је то портрет друштва дубоко подељеног између ватрене сунитске већине и све изолованијег режима који је још увек био привржен тако да је изгледао као надрелигијско национално јединство.

Била је то лоша ситуација и она коју су САД и њени савезници учинили све што је у њиховој моћи да погоршају. Средином 2012. Тхе Тимес пријавио да су агенти ЦИА-е у јужној Турској радили са сиријским жестоким анти-алавитским Муслиманским братством како би турско, саудијско и катарско оружје пренели побуњеницима који се сматрају прихватљивим. Два месеца касније издала је обавештајна агенција одбране Извештај проналазећи да:

— Ал-Каида, Муслиманска браћа и различити салафисти били су „главне снаге које су покретале побуну у Сирији“.

– Упркос растућој улози Ал-Каиде, западне силе, арапске заливске државе и Турска чврсто су стајале иза устанка.

– Џихадисти би вероватно успоставили „декларисану или недекларисану салафистичку кнежевину у источној Сирији” и да је „управо то оно што подржавајуће силе желе, како би изоловали сиријски режим, који се сматра стратешком дубином шиитске експанзије (Ирак и Иран).“

– Ал-Каида је настојала да уједини све суните у општем антишиитском џихаду.

„Ми смо у рату против Ал-Каиде“, Обама је изјавио у јануару 2010. Ипак, две године касније, САД су се нашле увучене у верски крсташки рат вођен Ал-Каидом.

„Следећи геноцид у свету вероватно ће бити против Алавита у Сирији“, бивши амерички амбасадор у Хрватској Питер В. Галбрајт упозорио новембра 2012. у Меморијалном музеју Холокауста у Вашингтону. Ипак је био игнорисан.

У октобру 2014. потпредседник Џо Бајден  рекао публици на Харвардовој школи Кенеди да су „Саудијци, Емирати, итд. били толико одлучни да сруше Асада и у суштини имају проки сунитско-шиитски рат, шта су урадили? Сипали су стотине милиона долара и десетине хиљада тона војног оружја у свакога ко би се борио против Асада, осим људи који су снабдевани били Ал-Нусра и Ал-Каида и екстремистички елементи џихадиста који су долазили из других делова свет." [Цитат почиње у 53:20].

Прокси сунитско-шиитски рат је рецепт за претварање Сирије у заједничку кланицу, али су САД пристале. Следећег априла, ракете ТОВ америчке производње које су највероватније испоручили Саудијци омогућили су војној коалицији на челу са Ал-Нусром да освоји део територије у сиријској провинцији Идлиб.

Али иако признаје да Бела кућа „није слепа за чињеницу да је донекле неизбежно“ да ће америчко оружје завршити у рукама терориста, највише „виши званичник администрације“ могао рећи Вашингтон пост је да „то није нешто о чему бисмо се уздржали од подизања са нашим партнерима“. Обамина администрација би могла да се противи томе да високотехнолошко америчко оружје нађе пут у рукама Ал Каиде. Али опет, можда и није.

Тако су преговори са Ираном резултирали необичном динамиком. Већина Американаца се нада да ће разговори помоћи у смиривању сукоба на Блиском истоку. Али они у ствари раде супротно. Испоставило се да су амерички савезници у том региону неке од најсектатнијих нација на свету, не само Саудијска Арабија и арапске заливске државе, већ и Израел.

Уплашени предстојећим мировним споразумом, они сада захтевају верски рат без ограничења против шиитске „завере“ широм региона која наводно потиче из Техерана, а САД, које се боре да одрже алијансу на окупу, не могу да кажу не.

Као последица тога, Вашингтон је пристао на саудијски рат против шиитских Хутија у Јемену, на гушење шиитских демократских демонстраната у Бахреину под вођством Саудијске Арабије, и на појачане саудијско-турско-катарске напоре да свргну Асада. у Сирији, кампања која је већ однела око 220,000 живота и која ће несумњиво однети много више.

За крај, САД сада окривљују Асада што је покренуо ствари. То је велика лаж достојна Гебелса, али једини људи који падају на њу су америчка штампа за лапдог.

Даниел Лазаре је аутор неколико књига, укључујући Замрзнута република: Како Устав паралише демократију (Харцоурт Браце).