ГОП рат-хушкаштво поново у стилу

Како почиње нова сезона председничке кампање, већина републиканских кандидата се такмичи да покажу ко може да звучи најратоборније, а многи понављају Џорџа В. Буша. Брат Џеб је налетео на сопствену поруку о тврдоглавом момку, као што је написао Вилијам Блум у Анти-Емпире Репорт-у.

Вилијам Блум

Џеб Буш се увалио у невоље јер, као и сви политичари који се кандидују, није у стању да да једноставне искрене одговоре на једноставна директна питања, из страха да не увреди један или други сегмент становништва. Како би освежавајуће било да политичар каже само оно у шта заиста верује, чак и ако је глупо као и обично.

Брата претходног председника су више пута питали: „Знајући оно што сада знамо, да ли бисте одобрили инвазију на Ирак?“ Најпре је одговарао „да“, а онда понекад „не знам“, макар једном „не“, или је уопште одбио да одговори. Очигледно је нагађао који одговор ће му донети поене са највише људи, или који би га изгубио најмање.

председник Џорџ В. Буш.

Ово је изазвало мању пометњу, чак и међу конзервативцима. Десничарска радијска водитељка Лаура Инграхам била је дирнута ретко рационалном примедбом: „Још увек не можете да мислите да је одлазак у Ирак, сада, као здраво људско биће, била исправна ствар. Ако то урадите, мора да нешто није у реду са вама.”

Такве расправе увек изостављају критичну тачку. Зашто су милиони Американаца, а још више милиона у иностранству, марширали против рата у јесен 2002. и почетком 2003. године, пре него што је почео? Шта су они знали што браћа Буш и небројени други политичари нису знали?

Демонстрантима је било јасно да су Џорџ В. Буш и Дик Чејни уобичајени лажови, да их није брига за народ Ирака, да ће беспомоћни људи те древне цивилизације бити бомбардовани до пакла; већина демонстраната је нешто знала о бомбардовању Вијетнама, Камбоџе, Лаоса, Панаме, Југославије или Авганистана; а знали су за напалм, касетне бомбе, осиромашени уранијум итд.

Они који су марширали знали су да је предстојећи рат нешто што морална особа не може подржати; и да је то потпуно незаконито, уџбенички случај „агресорског рата“; није морао бити стручњак за међународно право да би то знао.

Зар нису браћа Буш, Хилари Клинтон (која је гласала за рат у Сенату), сар знате за било коју од ових ствари? Наравно да јесу. Једноставно им није било довољно стало; подршка доминацији и експанзији царства била је дат, и остаје тако; ниједан амерички политичар не стиже далеко, сигурно не до тога да Бела кућа доводи у питање право америчког изузетности да се наметне човечанству (наравно због човечанства).

Узмите у обзир драге дана америчке левице, сенатори Елизабет Ворен и Берни Сандерс. Они веома ретко говоре критички о спољној политици САД или чак о војном буџету. Антиратни/антиимперијалистички сегмент америчке левице треба да изврши одговарајући притисак на два сенатора.

Господина Сандерса такође треба питати зашто он себе рутински назива „демократским социјалистом“. Зашто не само „социјалистички”? Вероватно је то наслеђе Хладног рата. Мислим да он и друге политичке личности које користе тај термин, свесно или несвесно, покушавају да се одвоје од комунизма, Совјетског Савеза, марксизма итд., свих оних ствари које нису добре за вас. (Реч „социјалиста“ је некада означавала потајне мушкарце са европским акцентима, злокобним длачицама на лицу и бомбама.)

Било би дивно чути Сандерса како отворено изјављује да је он једноставно „социјалиста“. Социјализам може бити демократски; заиста, много више него капитализам, посебно у погледу расподеле богатства и свих последица тога. Ево неких релевантних мисли о овим питањима, мојих и других:

Само социјалисти држе као темељни принцип: људи прије профита, који може послужити као врло сажета дефиниција социјализма, идеологијска анатема десници и либертаријанци, који ватрено вјерују, упркос свим доказима, у рационалност слободног тржишта . Ја лично подржавам идеју централизоване, планске економије. (О мој Боже, проклети комуниста!) Модерно друштво је превише сложено и техничко да би своје деловање препустило либертаријанцима, комунитаристима или анархистима који желе да се врате на ниво „заједнице“ или „села“.

„Вашингтон је одувек сматрао демократски социјализам већим изазовом од тоталитарног комунизма, који је било лако оцрнити и који је направљен за згодног непријатеља. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, омиљена тактика за суочавање са незгодном популарношћу економског национализма и демократског социјализма била је покушај да се они изједначе са стаљинизмом, намерно замагљујући јасне разлике између погледа на свет.”  Наоми Клеин

„Ако је тачно, као што се често говори, да се већина социјалистичких режима испостави да су диктатуре, то је углавном зато што је диктатуру много теже срушити или срушити него демократију.  Жан Брикмон, белгијски аутор „Хуманитарног империјализма“ (2006)

Без прокламоване социјалистичке визије, радикална промена постаје превише различитих ствари за превише различитих појединаца и група.

„Назовите то демократијом или демократским социјализмом, али мора постојати боља расподела богатства у овој земљи за сву Божју децу.  Мартин Лутер Кинг

Сједињене Државе се толико плаше речи „социјализам“ да су промениле „друштвене науке“ у „науке о понашању“.

Ако ни због чега другог осим да би се сачувала животна средина, свет треба да напусти капиталистички систем. Сваког дана, на сваком месту на земљи, на мноштво начина, корпорације су суочене са избором: да оптимизују профит или да ураде оно што је најбоље за планету.

Велика већина људи у било ком друштву ради за плату. Не морају да буду мотивисани мотивом профита. То није ни у чијим генима. Практично сви би, ако би имали избор, радије радили на пословима где су главни мотиви да помогну другима, побољшају квалитет живота друштва и себи обезбеде смислен и задовољавајући посао.

Није природно бити примарно мотивисан покушајем да придобијете или украдете „муштерије“ од других људи, без ограничења, преживљавање најспособнијих или најмање поштених.

А шта је са овом ствари која се зове „демократија“ или „владавина већине“? Многи милиони су марширали против инвазије на Ирак пре него што је она почела. Не знам ни за једну душу која је марширала за то, мада сам сигуран да је негде морао бити неко. Та срећна душа је била та коју су слушали.

Коначно, питање које се поставља Џебу Бушу и другима није најбоље. Питају их: „Знајући оно што сада знамо, да ли бисте одобрили инвазију на Ирак?“ Важније питање би било: „Знајући шта смо тада знали, да ли бисте одобрили инвазију на Ирак?“

А одговор би требало да буде „не“, јер смо знали да је Садам Хусеин уништио своје оружје за масовно уништење. Ово је веома добро документовано, из различитих извора, међународних и ирачких, укључујући самог Садама и његове главне поручнике.

Вилијам Блум је писац, историчар и познати критичар америчке спољне политике. Он је аутор Киллинг Хопе: Интервенције америчке војске и ЦИА од Другог светског рата Рогуе Стате: Водич за једину светску суперсилу, међу другима. [Овај чланак се првобитно појавио у извештају Анти-Емпире,  http://williamblum.org/ .]