Трошкови и предности Дрон Варфаре-а

Смртоносне беспилотне летелице су оружје које бира председник Обама у нападима на осумњичене терористе Ал-Каиде у удаљеним областима, али као и код сваког ратног оружја, мора постојати анализа исплативости, укључујући да ли удари дронова стварају више непријатеља него што убијају, као што је ЦИА аналитичар Пол Р. Пилар објашњава.

Аутор Паул Р. Пиллар

Прошломесечна најава председника Барака Обаме да су раније ове године „америчка противтерористичка операција“ убила два таоца, укључујући једног америчког држављанина, постала је нова прилика за преиспитивање разлога за наставак напада беспилотних летелица усмерених на претпостављене, сумњиве или чак потврђени терористи.

Ово испитивање је пожељно, али не углавном из разлога везаних за таоце који су повезани са овим инцидентом. Понекад инцидент има довољан елемент контроверзе да подстакне дебату иако оно о чему највише треба расправљати није питање специфично за сам инцидент. Фундаменталнијим питањима у вези са читавим програмом дронова потребно је више пажње него што добијају.

Дрон Предатор испаљује пројектил.

Тешко стање талаца које држе терористи има дугу и понекад трагичну историју, од којих скоро све нема никакве везе са дроновима. Узимање талаца је тако дуго било привлачно терористичко оруђе, делом због инхерентних предности које ће таоци увек имати у односу на противтерористичке снаге.

Те предности обухватају не само способност да прикрију локацију талаца, очигледно успешно прикривање у случају талаца поменутих у председниковом саопштењу, већ и способност терориста да сами убију таоце и то довољно брзо да би операција спасавања изузетно тешка. Чак су и државе које су веома веште у таквим операцијама, пре свега Израел, из тог разлога претрпеле неуспеле покушаје спасавања.

Није очигледно какав ће нето ефекат операција са наоружаним дроновима вероватно имати на судбину других садашњих или будућих талаца. Инцидент у Пакистану показује једну од директних негативних могућности. Могуће је да се узнемирава чињеница да страх од ваздушног напада и држање у бекству могу за неке терористе учинити узимање талаца мање привлачним и управљање њиховим притвором тежим. Али талац за који се зна да се налази на истој локацији као терориста може имати привлачност према овом последњем да служи као људски штит.

Програм дрона у целини је имао и плусе и минусе, што би требало да призна свако ко је или потврђени присталица или противник програма. Нема сумње да је значајан број сертификованих лоших момака уклоњен као директна и непосредна последица напада.

Али надокнађујући, а вероватно и више од компензације, тај резултат су љутња и огорченост због колатералних жртава и штете и стимуланс радикализацији коју пружају бес и озлојеђеност. Постоји велика шанса да су ваздушни удари створили више нових терориста који желе да се освете Сједињеним Државама од броја старих терориста које су напади убили.

Ова могућност је још више узнемирујућа у светлу онога што се чини као значајно неслагање између званичног става САД у вези са колатералним жртвама и слике која долази из незваничних извора извештавања и експертизе.

Јавност је у неповољном положају у покушају да суди о овој теми и да процени ко је у праву, а ко није, али на шта су указали цењени специјалисти као што је Мића Зенко довољно је да изазове озбиљну сумњу у званичне верзије како напора уложених да се избегну жртве међу невиним, тако и тога колико је невиних постало жртве штрајкова.

Географске области у којима су удари дронова најизводљивији и најчешћи нису нужно иста места са којих ће највероватније потицати будући терористички напади на Сједињене Државе. Основна група Ал-Каиде, која је била примарна мета и брига у северозападном Пакистану, само је сенка себе раније, а не претња каква је некада била. Браниоци удара беспилотних летелица имају право да тврде да је овај развој у великој мери последица удара. Али то оставља питање: зашто то сада радити?

Основно објашњење, како је препознато у релевантним владиним круговима, за програм дрон-а било је да је то једини начин да се дође до терориста до којих се не може доћи другим алатима или методама. Сматрало се да је то једина противтерористичка игра која се може играти на неким местима. То и даље оставља фундаменталнија питања о мотивацији за играње игре.

Креатори политике не користе алат за борбу против тероризма само зато што је алат одличан, иако то може бити фактор који доприноси у вези са дроновима, већ зато што се осећају обавезним да користе свако доступно средство за напад на терористе све док постоје терористи против кога да удари.

У позадини њихових умова је помисао о следећем Великом, или можда чак и о не тако великом терористичком нападу на тлу САД, који се догодио на њиховој стражи након што нису учинили све што су могли да га спрече, или урадили оно што ће се касније видети гледајући уназад као да је имао прилику да то спречи.

Главни покретач таквих размишљања је став америчке јавности нулте толеранције према тероризму, у којем се сваки терористички напад посматра као трагедија која се може спречити и коју је требало спречити, а да се у потпуности не урачунају трошкови и ризици превенције или покушаја превенције.

Председници и људи који за њих раде наставиће да испаљују ракете из дронова и да раде неке друге ризичне, скупе или чак контрапродуктивне ствари у циљу борбе против тероризма због изгледа да буду политички ослоњени због тога што не виде да улажу максималне напоре на у име тог узрока.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)