Лажно поређење Северне Кореје са Ираном

Противници споразума о нуклеарном ограничењу са Ираном често наводе неуспеле покушаје да се ограничи севернокорејски програм нуклеарног оружја. Али ова два случаја се драматично разликују од нивоа инспекције укључених у природу политичких система, како објашњава бивши аналитичар ЦИА-е Пол Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

Једна од линија напада на споразум о ограничавању иранског нуклеарног програма је упоређивање са случајем Северне Кореје, са којом су Сједињене Државе и друге силе постигле споразум 1994. године, такозвани „Договорени оквир“, који је не спречити Северну Кореју да прави и тестира нуклеарно оружје.

Најистакнутији противник било каквог споразума са Ираном, израелски премијер Бењамин Нетањаху, био је међу онима који су покушао да направи ово поређење. Поређење игнорише многе велике и важне разлике између два случаја.

Близу линије прекида ватре између Северне и Јужне Кореје, председник Барак Обама користи двоглед да види ДМЗ из кампа Бонифас, 25. марта 2012. (Службена фотографија Беле куће: Пете Соуза)

Чак и само неколико од тих разлика је довољно да покажу колико је поређење погрешно. Почните са природом укључених режима. Иран, упркос својим компликованим институционалним аранжманима који представљају одступање од пуне демократије, има политички систем у којем је важна реакција на јавне захтеве и очекивања.

Политичка будућност не само председника Хасана Роханија већ и врховног лидера у великој мери зависи од задовољавања очекивања за економски напредак који би могао да дође само од придржавања споразума са Западом који би донео извесно олакшање од економских санкција. У Пјонгјангу, насупрот томе, постоји група насилника предвођена породицом која се представља као влада која се нимало не обазире на спровођење политике која је изазвала масовну глад међу становништвом Северне Кореје.

Споразум о којем преговарају Иран и П5+1 уопште није налик на Севернокорејски договорени оквир, осим што сваки има везе са нуклеарним питањима. Договорени оквир је био скициран документ од четири странице који је мало предвиђао начин праћења и спровођења.

Насупрот томе, водећа карактеристика споразума о којем се преговара са Ираном је његов степен праћења и инспекција без преседана. Коначни споразум ће имати механизам за спровођење и решавање спорова у складу са Додатним протоколом који се односи на рад Међународне агенције за атомску енергију.

Споразум са Ираном обухвата, свеобухватно и детаљно, све могуће путеве до нуклеарног оружја, од вађења уранијума до унутрашњег дизајна нуклеарних реактора. Насупрот томе, Договорени оквир је био договор о реакторима који се уопште нису бавили рутом обогаћивања уранијума.

Колико год да је Договорени оквир био скициран, он је био шири од иранског споразума у ​​том делу споразума да се у замену за ограничења која је Северна Кореја прихватила у погледу свог нуклеарног програма од Сједињених Држава очекивало не само да пруже помоћ у изградњи пролиферације- отпорне реакторе, али и да обезбеди мазут и да крене ка нормалним политичким и економским односима.

Насупрот томе, ирански споразум је оштро фокусиран на нуклеарна питања. Иако би успјешна имплементација споразума могла довести до вриједног дијалога о другим темама, споразум ће постојати или пасти ако обје стране поштују обавезе у вези са нуклеарним оружјем.

Овај шири иако неодређени аспект Договореног оквира био је велики разлог за распад споразума. Колико год понашање Северне Кореје било упитно, Севернокорејци су имали добар разлог да буду разочарани оним што су сматрали неуспехом Вашингтона да испуни своје обавезе.

Поред тога што помоћ у изградњи нових реактора никада није у потпуности материјализована, Клинтонова администрација је била спора у кретању ка нормалнијим односима. Администрација Џорџа В. Буша била је још мање заинтересована за кретање у том правцу; она је послала Северну Кореју Осовини зла и јавно је говорила о војном нападу на Северну Кореју пре него што се Пјонгјанг повукао из Уговора о неширењу нуклеарног оружја и наставио са својим програмом изградње бомби.

Питања усклађености која произилазе из Договореног оквира указују на једну вредну лекцију коју треба применити на ирански случај, а то има везе са пажњом и пажњом потребним за спровођење споразума. Да би ирански споразум успео, биће потребно више пажње и пажње, а нема разлога да не постоји, у савесном испуњавању обавеза из споразума између Ирана и П5+1 него што је то било са Северном Корејом.

Искуство Северне Кореје један је од разлога за основану иранску сумњу и сумњу у спремност Сједињених Држава да испоштују своју страну споразума. (Други разлози укључују неке акције америчког министарства финансија од постизања прелиминарног споразума са Ираном 2013. године, као и већинску странку у америчком Конгресу која каже да би могла уништити договор када буде у могућности да то учини).

Сумња и сумња у поштовање САД објашњавају иранску одлучност да задржи одређене капацитете, као што је подземни објекат у Форду, који би могао да функционише као полиса осигурања у случају да се споразум распадне.

Постоји још једна валидна паралела између Северне Кореје и онога што се сада дешава у вези са преговорима са Ираном. Један од најизразитијих аспеката међународног понашања севернокорејског режима је да прави проблеме и да прети да ће направити још више проблема, као начин да се привуче пажња и да се усредсреди на нешто друго.

Проблематичан чин који функционише као сигнал може бити нека ратоборна акција против Јужне Кореје, испаљивање балистичке ракете изнад Јапана или нешто друго. Програм нуклеарног оружја такође служи овој сврси: Северна Кореја прети да буде проблематичан пролифератор и заправо is узнемирујући у том правцу, као начин покушаја да се добије материјална помоћ и признање.

Главни изазивач проблема током нуклеарних преговора са Ираном, актер који на сваком кораку покушава да саботира преговоре, је Нетањахуова израелска влада. Мотивисан мање самим нуклеарним питањем него тиме жеља да се Иран одржи изолованим и изолованим, израелска влада не намерава да оконча своје саботажне напоре.

Али то сада размишља о томе како може да искористи претњу од већег стварања проблема у вези са овим питањем да себи добије неке друге користи. То значи рећи Обаминој администрацији да плати или ће се у супротном суочити са континуираним енергичним напорима Израела да искористи свој утицај у Конгресу да поремети споразум чак и након што је потписан и ступио на снагу.

Израел нема материјалне потребе као Северна Кореја, али ће увек бити добродошао напреднијим наоружањем како би своју регионалну војну супериорност учинио још надмоћнијом, поред тога, наравно, Сједињеним Државама које пружају неограничено политичко покриће у међународним организацијама за Израелске политике.

Могућности за Израел да изврши ову врсту притиска су побољшане његовим тимским напорима са Арапима из Залива, који су постављајући сопствене захтеве за напреднијим оружјем. Затим, позивајући се на став вере да Израел увек мора бити војно супериорнији од арапских држава, израелски захтеви иду још више.

Неки од следбеника израелске владе у Конгресу САД иду још даље и позивајући да Израел добије бомбе за уништавање бункера. То би олакшало Израелу да угрози још већи степен невоља: не само политичке смицалице у Конгресу, већ и започињање новог рата на Блиском истоку, који не само да би сигурно убио нуклеарни споразум, већ би и изазвао све друге нежељене последице.

Обамина администрација ће вероватно морати да дозволи себи, да се не би изгубиле предности нуклеарног споразума, да буде натерана да игра у одређеној мери ову изнуђивачку игру. Али играње је и даље неукусно, и даље штетно за здраву и кредибилну спољну политику САД, било да они који намећу игру то чине са корејским или израелским акцентом.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)