Да је председник Обама говорио искључиво у име америчких националних интереса, понудио би строги укор, а не благо уверавање, Саудијској Арабији и заливским државама током самита у Кемп Дејвиду, али унутрашња политика и израелски притисак ће ограничити сваку искреност, јер бивша ЦИА аналитичар Пол Р. Пилар објашњава.
Аутор Паул Р. Пиллар
Док се престолонаследници и други лидери арапских монархија Персијског залива ове недеље састају са председником Бараком Обамом, прва ствар коју треба имати на уму као позадину овог сусрета је истина коју је председник говорио прошлог месеца у интервју са Томом Фридманом од Њујорк тајмс.
Председник је приметио да највеће претње са којима се те арапске земље суочавају „можда не долазе од инвазије Ирана. То ће бити из незадовољства унутар сопствених земаља” засновано на „популацији која је у неким случајевима отуђена, омладини која је недовољно запослена, идеологији која је деструктивна и нихилистичка, ау неким случајевима само уверење да не постоје легитимни политички медији за притужбе“.
Председник Барак Обама одржава билатерални састанак са Његовим Височанством шеиком Сабахом Ал-Ахмадом Ал-Џабером Ал Сабахом, амиром Кувајта, у Овалној канцеларији, 13. септембра 2013. (Службена фотографија Беле куће: Пете Соуза)
Наравно, то није запажање које владари тих земаља желе да чују, а председник је признао да је разговор о таквим стварима „тежак разговор“ са тим режимима, „али то морамо да имамо“. Здрава спољна политика наше земље захтева бављење истинама, чак и оним које чине непријатним нашим саговорницима.
Председник би био на добром тлу да своју поенту изнесе још снажније него он. Неће бити иранске флотиле која носи инвазионе снаге против залива. Све што личи на тако маштовит сценарио било би очигледна глупост за Иран и, чак и ако би се догодило, наишло би на снажан одговор предвођен САД са или без експлицитних безбедносних гаранција Вашингтона.
Нити је потребно било какво подстицање споља да би опасност од унутрашњих немира и нестабилности настала из анахроних, недемократских политичких система, заједно са уско заснованим економијама и понекад секташким друштвеним структурама, који преовлађују у овим земљама. Најозбиљнија нестабилност која се догодила у последњих неколико година у непосредном суседству арапских земаља Персијског залива, у Бахреину и Јемену, покренута је изнутра, а не подстакнута од стране било које спољне силе, било Ирана или било кога другог.
Следећа ствар коју треба питати у вези са окупљањем у Кемп Дејвиду је шта би ови арапски режими урадили, или чак могли, ако се врате кући незадовољни. Одговор је: уопште не много. Тим режимима су Сједињене Државе потребније него што су САД потребни. Они се веома ослањају на америчку помоћ само да би својим војним снагама омогућили да управљају својим напредним оружјем. Они се још више ослањају на прећутни благослов који им најмоћнија светска демократија даје сваки дан од не правећи велики део питања њихове недемократске природе, без обзира на то колико се прича у Вашингтону, посебно под претходном администрацијом, о ширењу демократских вредности на Блиском истоку.
Штавише, заливске државе данас нису у позицији да изразе било какво незадовољство покушавајући да користе нафту као оружје, у стилу 1970-их; Саудијска Арабија тренутно има своје разлоге не само да задржи проток нафте, већ и да задржи ниске цене.
Креатори административних политика сигурно су довољно паметни да све ово схвате, али се осећају обавезним да играју политичку игру која укључује удовољавање израженим забринутостима Заливских Арапа, без обзира како опортунистички ти изрази могу бити, отуда овонедељни састанак.
Игра се углавном у Вашингтону; ради се о томе да администрација мора да спречи Арапе из Залива да се прегласно жале на постизање споразума о ограничавању иранског нуклеарног програма, како домаћи противници администрације не би појачали своје оптужбе да администрација продаје „савезнике“ низ реку (или низ реку). залив) склапањем споразума са Техераном.
Нуклеарни споразум заправо не ради тако нешто. Заливски Арапи су у прошлости постигли сопствено приближавање Ирану и довољно су паметни да схвате да је споразум који ограничава ирански програм и спречава иранско нуклеарно оружје бољи за њихову безбедност него алтернатива без споразума и ограничења .
Иако би мало мажење заливских Арапа могло бити вредно тога ако ово помогне да се смањи шанса да ће ирански споразум бити уништен у америчком Конгресу, била би грешка продужити нове безбедносне гаранције или сличне обавезе које би ризиковале да се Сједињене Државе још више заплете дубоко у нарочитим свађама Арапа. Те свађе укључују религију, етничку припадност и унутаррегионална ривалства у којима Сједињене Државе немају интерес да заузму страну, а то доводи до туча у којима Сједињене Државе немају пса.
Сједињене Државе су се, нажалост, већ умешале у веома локалну, веома неуредну и веома вишедимензионалну борбу у Јемену, умешаност која би била несхватљива осим као нека врста компензационог мажења Саудијске Арабије. Ако би се тражио директнији амерички интерес у јеменској борби, то би укључивало терористичке претње Ал Каиде на даљину на Арапском полуострву, али АКАП је на супротан страну јеменске борбе од народа за којим иде саудијска војна интервенција коју подржавају САД.
Постоје добри разлози да Сједињене Државе одржавају срдачне, па чак и блиске односе са арапским земљама Залива, без обзира на њихове политичке системе и вредности које су толико супротне нашим. Али такви односи би требало да буду део независне и флексибилне америчке политике на Блиском истоку која не укључује увлачење у свађе других људи и не укључује држање као таоца незадовољства или нелагоде самих Арапа из Залива.
Додатна компликација у покушају да се удовољи таквим „савезницима“ је то што угађање једном може да изнервира другог. Причало се о већој продаји оружја заливским Арапима, али то се брзо сусреће са претпоставком да шта год било којој арапској држави стане на пут наоружању, мора бити инфериорно у односу на оно што добије Израел.
Израел боље од било ког другог случаја илуструје узалудност покушаја да се купи сарадња од "савезника" који се жали не само помоћи у оружју, већ и другим мерама подршке. Изузетна великодушност, политичка и материјална, коју Сједињене Државе дају Израелу не купује такву сарадњу, свакако не у вези са нуклеарним споразумом о Ирану, где се израелска влада енергично супротставља спољној политици САД и покушава да је саботира на сваком кораку.
Заливски Арапи су исувише љубазни да би опонашали Израел у очигледном забадању штапова у очи свог добротвора. Али очекујте од њих суздржанији став „шта сте урадили за мене у последње време“.
Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)
Председник је приметио да највеће претње са којима се те арапске земље суочавају „можда не долазе од инвазије Ирана. То ће бити од незадовољства унутар сопствених земаља“ засновано на „популацији која је у неким случајевима отуђена, омладини која је недовољно запослена, идеологији која је деструктивна и нихилистичка, ау неким случајевима само веровање да не постоје легитимни политички извори за притужбе.а€
Не верујем у то. Нека неко стави овог човека пред огледало.
До краја ове деценије предвиђа се да ће Сједињене Државе бити скоро независне од стране нафте. Разбојнички режим Саудијске Арабије наставиће да има смањен утицај како алтернативна енергија буде дошла у први план.
Зар Саудијска Арабија не купује приступ израелским лобистима? Није ли то облик „имитације“.
господине Пилар,
америчким пословним/нафтним корпорацијама је потребна нафта више него што ви дозвољавате –
Такође у већој потреби за комерцијалном разменом ресурса.
Сила је контрапродуктивна.
Потус је можда био у праву пре месец дана – и тада није имао шеике пред собом.
И, највероватније су му његови чувари/нафта, банке и оружје дозволили да грубо говори за јавни сјај.