Нови трик за потапање разговора о Ирану и нуклеарној електрани

Неоконзервативци и други амерички тврдолинијаши, који желе да бомбардују-бомбардирају-бомбардирају Иран, никада не престају да смишљају начине да торпедују споразум који би ограничио, али не и елиминисао ирански нуклеарни програм, са најновијом идејом претње увођењем нових санкција ако Иран не учини капитулирати, како објашњава бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

Без обзира на очигледне асиметрије у нуклеарним преговорима са Ираном који ће ускоро бити настављени (ограничава се ирански нуклеарни програм, а не амерички; Сједињене Државе, а не Иран, санкционишу туђу економију), перцептивна и политичка сличности који су Американци и Иранци довели до овог сусрета упадљиви су за свакога ко је помно пратио ову тему.

За почетак, главни креатори политике у свакој земљи јасно желе да постигну споразум. Са иранске стране ово укључује не само министра спољних послова који је водио преговоре и председника који их је директно надгледао, већ и иранског креатора политике који је најважнији: врховног вођу. Готово је незамисливо да би ајатолах Али Хамнеи омогућио председнику Хасану Роханију и министру спољних послова Џаваду Зарифу да оду онолико далеко колико су већ отишли ​​и да потпишу Иран према обавезама које су већ преузели у прелиминарном постигнутом споразуму. крајем 2013. ако није истински делио циљ завршетка преговора и постизања коначног споразума.

ирански врховни вођа Али Хамнеи. (слика иранске владе)

И амерички председник и ирански врховни лидер су, међутим, јавно изразили скептицизам у погледу тога да ли ће преговори заиста успети. Вероватно су изражене сумње у сваком случају делимично тактичке, како би се ограничила перципирана политичка штета за сваког лидера у случају да преговори пропадну. Али сумње вероватно одражавају и истинске процене изазова са којима се свака страна суочава у постизању споразума и обезбеђивању домаће подршке за споразум.

То долази до једног од најјаснијих елемената симетрије између две стране. Свака влада је оптерећена значајним противљењем домаћих елемената који се противе било каквом америчко-иранском споразуму. Тврдолинијски противници на свакој страни делују и звуче изузетно слично. Сваки од њих је уграђен у ширу домаћу политичку опозицију садашњој председничкој администрацији и брзо искористи сваки неуспех те администрације за политичку предност (и свако схвата да ако се нуклеарни преговори могу торпедовати, то би био значајан корак за председника којем се противе ).

Свако се не умара да демонизује другу земљу и приписује јој најзлобније намере. Сваки фулминира о томе како лидери своје земље наводно превише попуштају и поклањају продавницу. Сваки се противи у смислу постизања бољег споразума, а заправо не жели никакав споразум.

Подсетник на то колики је фактор тврдолинијашка опозиција у Ирану дошао је пре неки дан када су тврдолинијаши у иранском парламенту изнудио неку врсту гласања о неповерењу о томе како је Зариф водио преговоре. Зариф је победио, али једва. Само 125 од 229 присутних посланика гласало је за његову корист, уз 86 против.

Следећи велики трик тврдолинијашких противника у Сједињеним Државама биће да прогурају нову верзију закона о санкцијама налик ономе што су сенатори Марк Кирк и Роберт Менендез представили у претходном Конгресу. Нова верзија се још пише, али претходна верзија је садржавала елементе који би могли представљати кршење прелиминарног споразума, а да је донета не изненађујућа иранска реакција, она коју би ирански тврдолинијаши вероватно захтевали, била би прогласити иранске обавезе према том споразуму ништавним и да ће се удаљити од преговарачког стола.

Али претпоставимо, у складу са оним што смо недавно чули од америчких тврдолинијаша, да нова верзија о којој ће се гласати већ овог месеца не би била еклатантно кршење постојећег споразума, већ би била „условна” мера које би увеле додатне санкције Ирану ако се коначни договор не постигне у роковима које су преговарачи претходно најавили (март за политички договор, а јун за пун документ са свим техничким детаљима).

Хајде сада да изведемо мисаони експеримент у коме замишљамо иранске тврдолинијаше како раде оно што би био њихов најближи могући еквивалент ономе што покушавају да ураде амерички тврдолинијаши. Замислите да ирански меџлис, односно парламент, донесе закон који обавезује Иран да предузме одређене кораке ако се договор не постигне у најављеним роковима.

Конкретно, ако не дође до споразума, Иран би наставио са стварањем залиха ниско обогаћеног уранијума. Наставило би обогаћивање уранијума на ниво од 20 одсто. Наставио би развој нуклеарног реактора у Араку на начине који би олакшали његову употребу за производњу плутонијума. Тиме би се укинуо додатни посебан приступ дат међународним инспекторима и вратио на нижи ниво инспекције у складу са Уговором о неширењу нуклеарног оружја и претходним споразумима са Међународном агенцијом за атомску енергију.

Другим речима, законодавство иранских тврдолинијаша, баш као и законодавство америчких тврдолинијаша, поништило би обавезе које је свака страна преузела у прелиминарном споразуму из новембра 2013. И баш као и амерички тврдолинијаши, ирански тврдолинијаши би оправдали своје законодавство као условна мера која би помогла да се другој страни пружи подстицај да озбиљно преговара и да се разговори не развлаче у недоглед. Као таква, та мера би била приказана као помоћ преговорима, а не као њихово подривање.

Каква би била реакција САД на такву акцију у меџлису? Да ли би законодавство, како се тврди, учинило америчку администрацију склонијом него раније на уступке, повећавајући вероватноћу да ће се постићи договор о најављеном распореду? Наравно да не.

Американци различитих политичких раса осудили би акцију меџлиса као велику демонстрацију иранске лоше вере. Разговор у Вашингтону не би био о прављењу више америчких уступака, већ о томе шта би Сједињене Државе могле да ураде како би заузврат извршиле притисак на Иран. Они који су отворено сумњали у озбиљност Ирана у погледу жеље за споразумом рекли би: „Рекли смо вам.

Чак и онима у америчкој администрацији са великим поверењем у Роханијеву добру вољу поколебала би се вера у његову способност да примени услове споразума. А амерички тврдолинијаши би изразили највише згражања од свих (колико год би приватно поздравили ово појачање сопствених подухвата убијања договора).

Оно што функционише у једном правцу ради и у другом. Одговори на имагинарне законе иранских тврдолинијаша указују на вероватне одговоре на (нажалост стварно) законодавство које су кували амерички тврдолинијаши. Иранци разних раса би то видели као велику демонстрацију америчке лоше вере. То би појачало ионако значајне сумње у Техерану у вези са правим америчким намерама иу способности чак и добронамерног Барака Обаме да постигне договор на америчкој страни упркос отпору републиканског Конгреса.

У иранским очима то би учинило да се сваки даљи ирански уступак чини мање погодним за доношење пожељних резултата, а самим тим и политички ризичнији за било ког иранског лидера да понуди, а самим тим и мање вероватно да ће бити понуђен. Сходно томе, већа је вероватноћа да ће преговори пропасти. Амерички званичници који воде преговоре знају шта, због чега се противе закону. То знају и они који гурају законе и зато га гурају.

Обично је само када говорећи насамо или када превише неискусан или наиван да би прикрио праве намере да гурачи признају свој циљ. Они чешће промовишу идеју да ће оно што раде Сједињеним Државама пружити корисну полугу и подстаћи Иран на још више уступака. И неки људи искрено верују у то.

Ово је један од неколико аспеката у којима Американци имају тенденцију да верују да преговарање са другом државом функционише на асиметричан, изузетан начин, у коме други људи реагују на притиске и подстицаје на суштински другачији начин од онога како сами Американци реагују, када у ствари постоји далеко више симетрије.

Размишљање у смислу промене улога може помоћи да се исправи то погрешно уверење.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)