Хоће ли 'нови Обама' донијети наду за промјене?

Председник Обама је коначно показао одсјај лидера за који су многи Американци мислили да су га видели 2008. године, јер је показао извесну смелост у окончању непријатељства САД према Куби и деловању на глобалном загревању. Али остаје нејасно да ли ће овај „нови Обама“ понудити више разлога за наду у промене, примећује бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

„Моје председништво улази у четврти квартал. Занимљиве ствари се дешавају у четвртој четвртини и радујем се томе.” — Барак Обама, 19. децембар 2014

Треба бити опрезан у доношењу закључака о намерама и стању духа председника на основу тога када предузима одређене крупне радње. Позадина скоро сваке председничке акције укључује бирократски процес унутар владе САД и, са спољном политиком, преговоре или консултације са другим владама.

Председник Барак Обама истрчава на бину у Роквилу, Мериленд, 3. октобра 2013. (званична фотографија Беле куће: Пете Соуза)

Понекад се корак направи у одређеном тренутку јер се тада процеси и преговори завршавају. Понекад је тајминг у великој мери питање ослобађања места на препуном тањиру са другим питањима која захтевају пажњу на високом нивоу. Ипак, поступци председника Обаме у протеклих неколико недеља су у складу са анализом да је постао политички ослобођенији, а самим тим и енергичнији национални лидер од избора на средини мандата, који су били последњи избори на којима ће било кога поставити на функцију на националном нивоу. док господин Обама остаје председник.

Ако је председник заиста направио такву транзицију, сваки Американац који би радије гледао да шира потрага за националним интересом има предност над уским фокусом на следеће изборе, требало би да буде задовољан због тога.

Господин Обама ставља лаж на оптужбе да је стидљив и неодлучан вођа, и открива да су такве оптужбе само комбинација општег батинања Обаме и специфичне префериране политике тужиоца. Многи од његових противника који позивају на асертивнију америчку политику у иностранству изједначавају асертивност са бомбардовањем некога, а не, рецимо, потврђујући право Сједињених Држава да практикују дипломатију са ким год желе или да се супротставе напорима да се Земља одржи настањивом.

Многи који кажу да људи и владе у иностранству жуде за снажнијом акцијом Сједињених Држава (чини се да су заливске арапске монархије са својим секташким циљевима омиљена референтна тачка у овом погледу) само гурају одређене уске планове о важним темама као што је грађански рат у Сирији, истовремено одбијајући да призна далеко шире међународно одобрење које су недавне акције господина Обаме добиле.

Чак и ако председник нема више да брине о изборима, домаћа политика ће и даље имати много посла са оним што може или не може да постигне. Сигурно је да ће постојати наставак опструкционизма у Конгресу, посебно имајући у виду да резултати тих истих избора на средини мандата нису дали опструкционистима никакав нови подстицај да промене свој начин.

Један од одговора господина Обаме на ову стварност је да максимално искористи своје извршне власти тамо где је мало вероватна конструктивна законодавна акција. Још једна ствар коју председник има за њега је да када предузме конкретну акцију, то разјашњава избор између тих акција и алтернатива на начин који одузима кредибилитет противницима који покушавају да аргументују да су председникови поступци противни националном интересу, а такође и појашњава вероватне изборне трошкове за противнике који су фокусирајући се на следеће изборе, чак и на теме у којима би опструкционисти могли боље да прођу у дебати која се води апстрактнијим терминима.

Тимотхи Еган је направио слично запажање на овај начин: „Да ли ће републиканци заиста провести прву годину своје нове већине покушавајући да пониште све што је председник урадио, да врате сат уназад? Хоће ли бранити изолацију Кубе против жеља већине младих Кубанаца? Да ли ће обновити политику депортације која уништава породицу, када му је Обамин де-нагласак на слању илегалних имиграната кући већ дао подстицај од 15 поена међу Латиноамериканцима? Хоће ли одузети здравствено осигурање милионима који га никада раније нису имали? Да ли ће инсистирати да се ништа не може учинити на климатским променама, док је на столу договор да два највећа светска загађивача, САД и Кина, ураде нешто значајно?

Ако ће господин Обама заиста учинити ствари интересантним и продуктивним за интересе САД у првих неколико месеци свог четвртог квартала, а не само у последњим недељама трећег квартала, две тачке одлучивања посебно ће вредети посматрати, поред гледајући да ли се председник загрева, да тако кажем, на проблем климатских промена. Предузимање исправног правца акције у свакој од ових тачака одлуке би укључивало, попут отварања за Кубу, уклањање застарелих и штетних препрека америчкој дипломатији и спољној политици.

Једна од две тачке одлуке тиче се да ли ће председник убацити у преговарачку позицију САД флексибилност која ће бити потребна да закључи споразум о ограничавању иранског нуклеарног програма. Иако је реч о мултилатералним преговорима, најкритичније одлуке донеће председник Сједињених Држава и врховни лидер Ирана.

Наравно, биће уложени енергични напори са истих страна које су све време покушавале да поткопају преговоре да униште било који споразум који се може постићи, посебно кроз акцију Конгреса. Чуће се вапаји о одустајању од продавнице и давању превише уступака. Али то ће се десити без обзира на услове споразума.

А када дође до споразума и када импликације између придржавања споразума и одбацивања постану јасније него икад, питање ће постати попут осталих на Егановој листи, без разумног аргумента у корист одбацивања договора и одбацивања. уз то било каква посебна ограничења и праћење иранског програма.

Друго питање које треба посматрати је нерешен сукоб између Израелаца и Палестинаца, где су досадашње акције господина Обаме углавном биле ограничене на тапшање Џона Керија по рамену и пожелење среће. За америчке политичаре ово питање је деда свих контрадикција између чињења онога што је у интересу САД и савијања у другом правцу због страха шта ће се десити на следећим изборима.

Ако се Барак Обама заиста осећа ослобођеним што не мора да размишља о следећим изборима, ово питање представља најтежи тест за ту тврдњу. А ако неко сумња у то шта овај гнојни сукоб не доноси само Палестинцима већ и Израелу, и зашто се не може дозволити да траје бесконачно, добро је корективно читање Најновија колумна Роџера Коена.

Можда постоји неколико тачака одлука које ће ова тема представити господину Обами у наредне две године, али тренутно питање се тиче нацрта резолуције представљене Савету безбедности Уједињених нација у име Палестинске власти, којом се позива на окончање Израелска окупација и закључивање израелско-палестинског мировног споразума до одређеног датума негде у наредних неколико година.

Језик резолуције ће бити подвргнут више дискусија и промена пре него што буде стављен на гласање. Али ако се у суштини каже да 47-годишња окупација мора да се заврши и да у наредних неколико година треба да се успостави палестинска држава са границама о којима су преговарали Израел и Палестинске власти, таква резолуција ће бити вредна подршке. На то свакако не треба ставити вето.

Ниједна таква резолуција сама по себи неће палестинску државу приближити реализацији на терену. Нити ће представљати пречице до тешког преговарања које ће још увек бити неопходно између израелских и палестинских преговарача. Али да Сједињене Државе не ставе вето на такву резолуцију, а још више ако је активно подрже, биће истакнут и значајан развој догађаја, веома примећено одступање од досадашње несрећне праксе, које ће бар приближити решавање сукоба.

Ово долази до стандарда које председник Обама треба да примени у процени где његово руководство може да постигне ствари и где треба да повуче смеле потезе по било којој теми. Постизање у већини случајева неће значити решавање проблема у наредне две године. У већини случајева то ће значити давање новог замаха нужно дуготрајнијем процесу.

Ово је очигледно случај са климатским проблемом; споразум са Кином о смањењу емисија је достигнуће јер даје замах процесу који ће захтевати много година и широко мултилатерално учешће.

Чак и већина користи од иницијативе о Куби неће се материјализовати током остатка Обамине мандата. Стара америчка политика према Куби имала је више од пола века да покаже да не функционише; нова заслужује више од две године да покаже да јесте (нарочито ако отпор Конгреса подрива нову политику).

А што се тиче палестинског проблема, да се Сједињене Државе не противе резолуцији УН која експлицитно критикује израелску окупацију подстаћи ће процесе који су неопходни за решавање проблема, чак и ако не буде решен у наредне две године. Промена става САД ће послати снажну поруку остатку света, у распону од екстремиста који више пута наводе нерешен сукоб и улогу САД у њему као разлог за њихово антиамеричко насиље, до израелских гласача који морају да размишљају дуго и тешко о путу којим је њихова земља.

Порука је да Сједињене Државе схватају, и да су спремне да делују на тој спознаји, да је бесконачни наставак овог сукоба под условима које су одредили десничарски владари Израела у супротности са интересима САД, као и да је у супротности са интересима Палестинаца и самог Израела.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)