Тоне дубље у Блиски исток

Пустиње Блиског истока и северне Африке постале су нека врста живог песка за креаторе америчке политике, што се више насилно разбијају, то брже тону, а последња рунда рата против Исламске државе погоршава ствари, а не побољшава их, како каже Филис Бенис рекао је Деннис Ј. Бернстеин.

Аутор Деннис Ј Бернстеин

Све већи рат САД против Исламске државе у Ираку и Сирији одјекује широм Блиског истока и северне Африке, где фундаменталистички покрети јачају делимично као реакција на америчку интервенцију.

Регионални стручњак Пхиллис Беннис је у интервјуу на „Фласхпоинтс“ говорио о овом растућем рату и погоршању разарања. Бенис води пројекат новог интернационализма на Институту за политичке студије, а такође је и сарадник Транснационалног института у Амстердаму. Ауторка је осам књига, укључујући Од камења до државности: Палестински устанак Позивање на ударце: Како Вашингтон доминира данашњим УН-ом.

ДБ: Почнимо од Ирака, Сирије, ИСИС-а. Дајте ми свој осећај о томе где је та ситуација сада, и мало о томе како изгледа америчка политика у том погледу.

ПБ: Политика САД је катастрофа. А америчка политика помаже да се ствари погоршају. Видимо појачане америчке ваздушне ударе дуж границе између Сирије и Турске. Видимо све више напада у Кобанију, граду који је постао, нека врста, симболична ослонца напада ИСИС-а у Сирији. Оно што не видимо је да ови амерички ваздушни удари заправо чувају било кога.

Чули смо барем о малом броју... можда ио већем броју цивилних жртава. Сада смо имали трећу смрт пилота у САД у тим ваздушним нападима. Сви они, како они то воле да кажу, наводно нису везани за борбу. Што у основи значи да авион, званично, није оборен. Али чини ми се да када се авион сруши у бомбардовању, без обзира да ли је то било због обарања, или због неке врсте механичких потешкоћа, или шта већ, то је смртни случај у борби. Мислим, да будемо јасни.

Дакле, до сада смо имали три смртна случаја у овом новом америчком глобалном рату против тероризма, у стилу Обаме. Могли бисмо га назвати Глобалним ратом против тероризма 2.0. А ствари се погоршавају, не иду на боље. Идеја да некако САД могу да пошаљу, шта је сада око 3,100 америчких војника на земљи, трупе на земљи, они које смо чули нису били на земљи, али су на земљи.

Идентификовати и обучити функционалну, моћну, мотивисану, дисциплиновану ирачку војску када 160,000 војника одједном, укупно преко милион америчких војника, током једне деценије то није могло да уради, нема смисла. Не знам зашто мисле да то могу сада када то раније нису могли са стотину пута већом војском. То нема никаквог смисла. Политика САД нема никаквог смисла. А оно што видимо је више бомбардовања, мање безбедно, људи у том подручју све више и више жељни да постану избеглице.

 

Број избеглица се повећава, количина новца на располагању Уједињеним нацијама за збрињавање избеглица се смањује. Управо смо данас чули да 41,000 сиријских избеглица, баш када се приближава зима, више неће добијати ваучере за храну. Неће имати приступ храни. Зашто? Јер УН немају новац који је обећан од разних земаља, укључујући и САД, иако су нека америчка средства уплаћена, не сва. А резултат је да су ствари једноставно катастрофа.

ДБ: Што се тиче рефрена који излази из Пентагона, а Бела кућа је да је наша кампања бомбардовања, ако није заустављена, ако се не врати, [изазвала] многе неуспехе за ИСИС. По вашим информацијама, по начину на који ово пратите, шта мислите шта је снага. Да ли ИСИС добија? Да ли Вашингтон има успеха у свом такозваном програму да их врати?

ПБ: Па, мислим да се дешава да неки од ових америчких ваздушних удара проналазе, идентификују и убијају припаднике ИСИС-а. Дакле, они бомбардују камионе, бомбардују групе од по пола туцета војника одједном, такве ствари. Дакле, да, ИСИС плаћа цену за ово. Убијају се борци ИСИС-а. Ако желите да то сматрате великом победом америчке политике, претпостављам да је то победа.

Проблем је у томе што изгледа да то нема никаквог утицаја на успон ИСИС-а и ширење ИСИС-а. Ово је помало слично ономе што смо видели у Авганистану у раним годинама рата када су САД биле у стању да једноставно збришу огромну већину борбених снага Ал-Каиде у Авганистану.

Сећаш се, Денисе, и многи твоји слушаоци ће се сетити, само неколико година након рата већ смо почели да чујемо да је у Авганистану остало само негде између 50 и 100 бораца Ал-Каиде. И многи људи су почели да се чешу по глави и говоре „а зашто тачно држимо 100,000 војника тамо, ако је то случај?“ „Па, зато што се Ал-Каида проширила и сада такође идемо на талибане, и идемо на Ал-Каиду у Ираку. Што је, наравно, постало ИСИС неколико година касније. „Морамо да кренемо за Ал-Каидом у Магребу, уи око Алжира и области северне Африке. Сада имамо Ал-Каиду у Јемену. Имамо Ал-Каиду која се шири унаоколо, а сада имамо ИСИС који се шири."

Сада постоји милитантна група на египатском Синају, која је пре недељу или две прогласила да је део и одговорна ИСИС-у. Дакле, како САД настављају да бацају бомбе на камионе са пола туцета војника овде и пола туцета герилаца тамо, оно што видимо је повећање, баш као што смо урадили са талибанима и другим милитантним организацијама када су САД напада их, то је најбољи могући уређај за регрутовање који су те организације икада пожелеле. Иста ствар се дешава и са ИСИС-ом.

ДБ: Можете ли сада да кажете мало о томе да САД бомбардују Сирију, САД желе да се Турска више ангажује, имамо америчко бомбардовање на начин који помаже сиријској влади којој се она јасно противи. Желите да дате своју процену шта се овде дешава?

ПБ: Да, помало неуредно, зар не? Имамо САД, како кажете, бомбардују Сирију и бомбардују Ирак, а бомбардују најјаче противнике власти у Сирији, а то је власт са којом смо пре само годину дана били скоро у рату. И само је противљење британског парламента, спасавање образа које је пружила Русија и масовно изливање антиратних захтева људи у овој земљи пред Конгресом зауставили Обамину администрацију да бомбардује сиријски режим у то време. Зашто? Зато што је сиријски режим био најгори режим са којим смо се икада суочили.

Сада бомбардујемо главне, најмоћније најјаче војне противнике сиријског режима, а то је ИСИС. ИСИС је апсорбовао у себе украдени новац и оружје од свих осталих противника и гурнуо по страни. Постала је, далеко, доминантни противник сиријског режима, на војном нивоу.

Мислим, треба да будемо јасни да још увек има невероватно храбрих ненасилних демонстраната у Сирији који изазивају и режим и ове екстремистичке снаге. Али на војном нивоу, који је једини ниво на којем САД делују, ИСИС је постао далеко најмоћнији противник сиријског режима. И свако бомбардовање које изведу САД додатно јача режим, не само зато што одузима снаге од потребе да режим изазива ИСИС. САД раде свој посао за то. Дакле, то је веома збркана ситуација.

Такође морамо да признамо да се читаво питање курдских права, курдски национализам, поново појавило у ових последњих шест месеци, као главна, заиста дефинишућа компонента овде. И све то чини далеко компликованијим. Ако погледамо питање у септембру, када смо први пут видели одлуку САД да бомбардују Сирију, нешто што су оне до тада одбијале да ураде. Званични разлог је у то време био тај што је заједница Јазида била изолована и заглављена на планини Синџар. Била је летња жега, остали су без воде. Било је много стараца, много беба, деце, жена; очајна ситуација. Хуманитарна ситуација је била апсолутна криза.

И управо је та криза била нека врста јавног образложења које су САД дале за учешће у бомбардовању. Па, у ствари, од око 100 ваздушних удара које су у то време извеле САД, само два су заправо била негде близу планине Синџар. Остали су били у близини нафтног града Ербила, курдског нафтног града у северном Ираку. Курде, Језиде, курдске Језиде на планини Синџар спасили су сиријски Курди, не бомбардовањем САД, већ сиријски Курди удружени са организацијом познатом као ПКК, која је организација турских Курда за коју САД сматрају да је терористичка организација.

Дакле, Јазиде спашавају људи које САД сматрају терористима. То чини ствари мало компликованим. Оно што је још компликованије је да су се ирачки Курди око Ербила, Сулејманије, цео тај регион проширио за 40 одсто кроз овај период америчког бомбардовања и поновног увођења америчких снага у Ирак. Та курдска зона сада укључује град Киркук, дуго спорни град са мешовитим становништвом, делом курдским, делом ирачким Арапима, и оним који су Курди желели да контролишу јер је богат нафтни центар. У исто време и из истог разлога, ирачка влада је хтела да задржи контролу над њим, да га држи ван курдских руку.

Дакле, сада имамо ситуацију у којој САД војно делују у савезу са Курдима у Ираку, који се веома труде да поделе Ирак, чему се САД тврде да се противе. Дакле, све што САД раде, било да је у Ираку, било да је у Сирији, има супротан ефекат као директан резултат сваког од њихових војних удара. Дакле, све што чујемо од Пентагона „Ох, имамо неке лоше момке. Ох, имамо некога и имамо камионет пун лоших момака." Па, све је то добро и добро, али резултат тога је сушта супротност средњорочном и дугорочном циљу који САД имају и уместо тога служе интересима америчких противника.

ДБ: Ако само на тренутак останемо са Курдима, САД имају нову врсту осећаја савезништва са Курдима, Курдистаном у Ираку, људи говоре о новој, независној држави, али јасно је да то одјекује на веома различите начине у Турској. Мислим, у Турској има много више Курда него у Курдистану, да не помињемо Курде у Ирану. Па где то долази у обзир?

ПБ: Да, ово је велики проблем, јер оно што сада видимо, то је основа за америчко-турску подјелу око тога шта треба учинити. Разлог због којег су Турци били веома отпорни да играју већу војну улогу у Кобанију, на пример, сиријском граду који се налази одмах уз сиријско-турску границу, је зато што не желе да помажу сиријским Курдима у правцу веће независности. .

Сиријски Курди су, мање-више, били незванично у савезу са сиријском владом. То не значи да воле владу, не значи да нужно подржавају владу. Али то значи да су постигли прилично званично зближавање са сиријском владом, која је пристала да не напада области сиријских Курда.

Дакле, када се Турска суочи са нападом на ИСИС, у Кобанију, они то не желе да ураде јер не желе да дају већу подршку сиријским Курдима на које се гледа као на пријатеље сиријског лидера, који је смртоносни непријатељ турске владе. Дакле, све је невероватно компликовано.

Знате, опет се враћа на све што САД раде на једном месту, има стварно негативан утицај на оно што покушава да уради негде другде. Турски Курди, који су деценијама водили прави герилски рат против турске владе, нису ратовали, нису ратовали војно, били су ангажовани у преговорима последњих пет или више година. И обе стране нису биле вољне да напусте те преговоре.

Али са друге стране, турски Курди посматрају своје сународнике у Сирији и Ираку, ирачке Курде и сиријске Курде, који имају ове војне победе и одједном контролишу много више територије него што су некада, и то им даје идеје да можда је време да одустанемо од тих преговора и покушамо другачијим путем. Дакле, овде је у питању много веома опасних могућности.

ДБ: Ох, толико тога се дешава. Па да отпутујемо преко Сирије до тамо друге границе. Са Либаном, има прометну границу. … Имате Палестинце који бјеже из Сирије с једне стране и имате Хезболах који се укључује у рат са Сиријом с друге стране. Како то утиче на регион, на Израел, који је већ извео сопствене ударе у Сирији? Како гледате на то?

ПБ: То је веома дестабилизујуће, а на хуманитарном нивоу је погубно. Ако погледате шта се дешавало у палестинским избегличким камповима као што су кампови Сабра и Шатила, познати широм света по масакру над Палестинцима који се догодио под вођством генерала Ариела Шарона, затим министра одбране Израела и касније премијера, познатог као месар из Бејрута, као резултат који је довео до масакра преко 2,000 палестинских цивила у дводневном нападу либанских хришћана, док су израелски војници обезбедили светло које им је омогућило да убијају током ноћи.

Сабра и Шатила данас су преплављене палестинским избеглицама које долазе у Либан из својих избегличких кампова у Сирији, као и сиријским избеглицама које беже од борби. Извршава огроман притисак на ионако веома крхку, и политичку и физичку инфраструктуру кампова, и Либана у целини.

У исто време, имате, за многе Палестинце у Сирији, који су у неким случајевима били приморани да беже трећи или чак четврти пут када су постали избеглице. То су, многи од њих, првобитно били избеглице у ономе што Палестинци зову Накба или Катастрофа, масовно одузимање имовине од 750,000 Палестинаца у рату који је довео до стварања државе Израел 1947-48.

Многи од њих су прво нашли уточиште и подигли кампове у Сирији. Ти логори су касније били испуњени избеглицама из рата '67. Неки од њих су били људи који су отишли ​​током рата '67, побегли у Јордан, а затим 1970. године, током операције Црни септембар, протерани по трећи пут, а сада су нашли уточиште у Сирији. А сада четврти пут поново постају избеглице и беже назад у Либан. Тако да је за палестинске породице то апсолутно катастрофално.

А пошто су апатриди немају никаква права. У Либану, на пример, Либан је познат међу свим арапским земљама које држе велики број палестинских избеглица, Либан је увек имао далеко најстрожа ограничења у погледу онога што палестинске избеглице могу да ураде. Њима не само да нису дозвољена права држављанства, као што су то у Јордану и у великој мери историјски у Сирији до почетка рата, већ су им и експлицитно ограничена, мислим да је реч о 50-ак категорија послова. Да једноставно не смеју да прихвате те послове. Дакле, избеглице, палестинске избеглице, друга, трећа генерација избеглица у Либану, већ живе невероватно тешким, ограниченим, осиромашеним и лишеним животом, уз ускраћивање њиховог права на повратак у своју домовину. Дакле, све је то још горе.

ДБ: Дакле, онда ћемо некако прескочити Палестину-Израел и разговарати о Египту, али очигледно у контексту разговора о Египту, очигледно оно што се тамо дешава има велики утицај ако ће се нешто променити у погледу Палестине и Израелска окупација. Да ли желите да причате о ужасном расплету који смо видели око одбацивања оптужби против Мубарака због техничких ствари у судском систему. Хоћеш да причамо о томе шта се тамо дешава? Неки људи су погинули у протестима у последњих неколико дана.

ПБ: Никада није било техничких проблема са судским системом. Судски систем технички добро функционише. Проблем је политички. Проблем је што су судови инструмент војне владе која је преузела власт у државном удару пре годину дана, свргнувши првог и до сада последњег слободно изабраног председника Египта, исламистичког вођу Мохамеда Морсија. А када је Морси свргнут у протестима који су резултирали војном владом која је дошла на власт убила је огроман број људи. Више од 1,000 људи је убијено у једној серији демонстрација. Хиљаде су затворене; познато је да три новинара Ал Џазире остају у затвору без икаквих доказа, оптужени да су присталице Муслиманске браће. Без, опет, без икаквих доказа. То су потпуно секуларни [новинари]. Двојица од њих нису ни Египћани.

Дакле, стање људских права је катастрофално у Египту. А у последњих неколико дана судови, судови под контролом владе, одустали су од било каквог настојања да се поведе одговорност Мубарака и његова два сина и њихових највиших званичника. И све оптужбе су одбачене. Очекује се да ће изаћи било када. А, у неким од протеста који су поздравили ту одлуку, убијено је још неколико људи. Али у исто време дошло је до пораста исламистичких опозиционих бораца, екстремистичких милиција разних врста, које делују некако неодговорно никоме на египатском Синају.

Један је од резултата те одлуке власти која до сада није могла да их спречи у повременим нападима на војне циљеве. Убили су неке војнике. У једном нападу великих размера убили су 31 војника, али је одговор владе био да се, између осталог, створи такозвана тампон зона дуж границе између египатског Синаја и појаса Газе. Што је значило, не само затварање тунела који су коришћени за кријумчарење кључно потребних грађевинских залиха, хране, других залиха у Газу, већ су и трајно затворили прелаз Рафа, који је био последњи преостали пут за Газе да уђу или изађу.

Од сада, Газа је потпуно окружена без отворене границе, без икаквог начина да се уђе или изађе. Студенти који имају стипендије за студирање широм света не могу изаћи да дођу у амбасаде да подигну своје визе, не могу да оду да почну своје студије. И једноставно губе стипендије. Губе право да иду у школу. Пацијенти којима је очајнички потребно лечење рака у Каиру, не могу да изађу. Четири стотине до пет стотина кућа је уништено. Ово су египатске куће, на египатској страни Рафе, које су по кратком поступку отпуштене и речено им је да живе негде другде.

Дакле, ситуација на Синају је у апсолутном кључу. А стање људских права у Египту је све горе и горе. Дакле, ситуација се тамо погоршава и као одговор на то је барем једна од екстремистичких организација које делују на Синају прогласила своју нову оданост ИСИС-у. Дакле, то сада повезује нестабилност у Египту директно са кризом ИСИС-а у ирачко-сиријском региону. Тако да то врло брзо постаје широко распрострањена регионална реалност са којом се суочавамо.

ДБ: И да ли ово одјекује у милитантној палестинској заједници која је, знате, на ивици... не можете чак ни рећи очај у смислу онога што се тамо дешавало; последње клање са Израелом. Мислим, чини ми се да је милитантност, следећа интифада иза угла, ако не сада овде.

ПБ: Па, мислим да морамо бити опрезни. Нема сумње да очај расте, и не расте само за милитанте. Подиже се за обичне људе, за децу, за породице, за труднице, за све могуће саставне делове друштва које можете замислити. Људи су очајни. Нема посла, нема пара, све више нема хране. Деведесет посто воде у Гази, а доступно је врло мало, 90 посто није погодно за људску употребу. Све што вам је потребно за нормалан, пристојан људски живот је ускраћено. Дакле, очај је апсолутно у порасту.

Када говоримо о још једној интифади, мислим да је један начин да се то сагледа јесте да је трећа интифада већ у току доста времена, а ова је међународна интифада. И углавном је ненасилан. У великој мери је предвођен глобалним покретом БДС, Покретом за бојкот, одузимање и санкције који расте на власти овде у САД и изузетно је моћан у Европи и на местима као што су Јужна Африка и другде.

Али то је такође ситуација у којој је позив на БДС дошао из палестинског цивилног друштва које је све више признато вођство палестинског народа, у тренутку када и Хамас и Фатах, две водеће палестинске странке губе тло под ногама, губе подршку. , губе способност да говоре, па чак и да разговарају са својим бирачима.

Дакле, не мислим да ћемо видети нешто попут друге интифаде која је била прилично насилна побуна против изузетног израелског насиља окупације. То насиље, окупационо насиље је у апсолутном порасту последњих година, као што сте споменули овај 50-дневни напад на Газу прошлог лета био је само најновији. Али ширење насеља, уништавање домова, хапшења, убиства доводе људе до апсолутног очаја.

Мислим да то не значи нужно да ће се то претворити у насилну побуну. Мислим да је већ у току низ устанака, од којих су неки ненасилни, велики део ненасилних, али сигурно су неки видели оно што смо видели неки од ових појединаца који једноставно губе контролу и постоји експлозија. Када су људи само гурнути до граница. И видели смо такве врсте појединачних радњи које не представљају интифаду. Нису организовани, нико их не води, нису део организација. Они су једноставно очајни појединци који су доведени до краја своје толеранције. Сигурно постоји опасност од тога.

Деннис Ј Бернстеин је водитељ емисије "Фласхпоинтс" на радио мрежи Пацифица и аутор Специјални Ед: Гласови из скривене учионице.