Америчка влада је наметнула неке милијарде долара новчаним казнама банкама за прекршаје везане за финансијску кризу, али службеници банака су избегли оковану шетњу жабама и време иза решетака, понижења која се рутински деле криминалцима који побегну са много мање новца, каже бивши амерички дипломата Вилијам Р. Полк.
Аутор Виллиам Р. Полк
Дозволите ми да ставим други шешир. Додуше, једе га мољац и носи се са годинама, али се и даље може сматрати капом. Датира из касних 1960-их када сам постао члан управног одбора мале банке у близини Универзитета у Чикагу где сам тада предавао.
Хиде Парк банка је била и „прогресивна“ по томе што је позајмљивала новац разним „мањинским“ (која су углавном у власништву црнаца) предузећима и успешна у томе што је купила неколико других банака у области Чикага и основала још две. На крају је „продато низ реку“ да би путем разних спајања постало део Цхасе система. Али од тога сам зарадио довољно новца — упркос чињеници да је био и прогресиван и поштен — да своју децу упишем на факултет.
Тимоти Гајтнер (лево), тадашњи министар финансија, на састанку са председником Бараком Обамом у Овалној канцеларији. (фотографија Беле куће)
Дозволите ми да се позабавим питањем искрености. Служио сам као председник одбора за ревизију одбора и тако сам био школован у ономе што би се могло назвати етиком или барем законитошћу банкарства. Строго ми је речено да сам ја „главни човек“ одбора и да сам, ако се запослени у банци баве незаконитим или чак непромишљеним активностима, и правно и морално обавезан — и комерцијално мудро вођен у сопственим интересима — да их пријавим. Иначе сам лично био крив. Не би банка била крива него ја.
Из ове позадине сам посматрао различите споразуме Министарства финансија и Министарства правде о кажњавању банкарских неправилности и/или кривичних дела. Неке од ових злоупотреба су биле огромне. Како Вилијам К. Блек истиче у својој књизи Најбољи начин да опљачкате банку је да је поседујете, старински начин, скривање иза бандане и махање пиштољем, није био баш ефикасан. Људи као што су Џон Дилинџер и Слик Вили Сатон били су аматери. Побегли су са само малом кусуром.
Оно што нису знали је да банке у својим зградама задржавају мало више од ситниша. Заиста велики новац је на њиховим удаљеним рачунима. Али то је, наравно, добро познато заиста професионалним крадљивцима банака. Не би се трудили да прете службеницима који уновчавају чекове и примају депозите.
Озбиљни лопови би отишли тамо где је велики новац. То је оно што су они и урадили, побегавши са правим стварима кроз разне врсте манипулација тржишта и размене, злоупотребе које су донеле казне од око 100 милијарди долара у САД, око четвртине тог износа у Европи и више од четири милијарде долара у УК .
Запањујуће бројке, али шта оне указују? Прво, наравно, то значи да су неки људи слепи крали свет и да је бар неколико њих ухваћено. То би за све нас требало да буде застрашујуће јер је њихово понашање изазвало или бар увелико појачало светску финансијску кризу у којој је толико људи тешко повређено.
Али неки од нас уздахну с олакшањем, знајући да казне показују да „систем функционише” и да лоши поступци доносе одмазду кривцима. Али сачекај мало. Да ли је то заиста тако?
Као што сви знамо из медија, ниједан банкарски службеник није стављен у затвор због акција које су коштале Сједињене Државе готово незамисливе количине новца, а многе наше суграђане коштале куће и посла. Колико ја знам, нико од криваца није ни оптужен.
Уместо тога, оно што је влада урадила јесте да је казнила банке. Али чак и ако прихватимо правну фикцију да су корпорације „особе“, то је прилично чудна акција из три разлога:
Прво, без обзира да ли банке јесу или нису правно „особе“, оне не доносе одлуке. Службеници су ти који доносе одлуке, а директори или им то дозвољавају или их у томе не спречавају. Другим речима, отворено говорећи, постоје препознатљива људска бића која доносе одлуке и одговорна су за те одлуке. Банке не делују; службеници банке делују.
Друго, ако је банка кажњена, ко плаћа казну? Одговор је једноставан: акционари. Неки од њих ће бити официри и директори, додуше, али већина нису. Неки од акционара су, без сумње, јавна лица — пензиони фондови, факултети и универзитети, фондације, док су многи други једноставно приватни грађани који немају никаквог утицаја на незаконите или неморалне активности. Односно, у садашњој политици наше власти многи од њих бивају кажњени за оно што нису урадили.
Трећи разлог зашто ми је реакција владе радознала је да ли пропорционалност казна, чак и ако је правилно усмерена, одговара злочину? Чини ми се смешним сугерисати да јесте. Ако се наркоман може послати у затвор јер је ухваћен са неколико унци хероина у џепу или ако пљачкаш који држи бензинску пумпу за 50 долара буде затворен на пет година, шта би требало да се деси са особом која „украде“ милијарду долара или чије кршење закона доводи до тога да милиони људи губе куће и посао?
Чини ми се да хитно треба да преиспитамо однос наших финансијских институција и оних који их воде према закону и захтевамо да власт престане да избегава своје евидентне, логичне и законске обавезе. Треба да се примени закон или ће финансијски свет, од којег очигледно толико зависимо, бити само џунгла, црвена у зубима и канџама, где јаки једу слабе.
Или је моћ новца већ превише јака? Да ли је закон само комадић папира који се несразмерно примењује на људе без новца и моћи? Очигледно је да је извор нашег правног система, Конгрес, скоро сваком мушкарцу или жени у њему, издат или на продају. Заиста, Конгрес се више не претвара да је национално благостање његов водич.
Али, од мојих ранијих дана у америчкој влади, био сам сигуран да су званичници у извршној власти часнији - или можда само више у страху да ће бити ухваћени. Данас сам мање сигуран. Да ли су и они сада „на удару“? Ако не, зашто људи који су задужени за одељење за трезор и правосуђе затварају очи пред незаконитим радњама банкарских службеника одговорних за финансијске злочине?
То у ствари значи да нашем финансијском систему дамо отровну пилулу од које се наша Република можда неће моћи опоравити. Скоро горе: Зашто изгледа тако мало грађана брине?
Вилијам Р. Полк је искусни консултант за спољну политику, аутор и професор који је предавао студије Блиског истока на Харварду. Председник Џон Ф. Кенеди именовао је Полка у Савет за планирање политике Стејт департмента где је служио током кубанске ракетне кризе. Његове књиге укључују: Насилна политика: побуна и тероризам; Разумевање Ирака; Разумевање Ирана; Лична историја: Живети у занимљивим временима; Далеки гром: размишљања о опасностима нашег времена; Хумпти Думпти: Судбина промене режима.
Одличан чланак. Мислим да становништву САД није стало – осећају се немоћно, из очигледног разлога што их је више од 99%. Сва истраживања показују да велика већина подржава здравствену заштиту за све, више пореза за богате, много мање помоћи Израелу, строжију контролу животне средине итд, али закони све више раде управо супротно и дизајнирани су и плаћени за оно што веома богата жеља.
Назвати САД демократијом, а „репутатима“ и сенаторима, а камоли СКОТОМ, за народ је лаж.
Истина, људи у олигархији имају опцију да се осећају немоћно и потучено, или да се претварају да се слажу са својим господарима, да на неки начин служе народу. Што су злоупотребе очигледније, више се морају ухватити за изговоре који су им понуђени. Они то исто чине признајући да је амерички економски систем чисто гангстерска операција. Једноставно се придружују образложењима неетичког понашања, све до убистава невиних, видећи да морал значи сиромаштво, а да сви други краду. Видео сам либерале да иду истим путем, јер терет емоционалног угњетавања и дискриминације урушава њихову вољу да буду добри грађани.
САД су механизам болести и ништа више, њихова некадашња демократија је потпуно сварена, празан оклоп који чека да га сруши друга корумпирана сила.
Видели сте председника Џона Кенедија како се окреће уназад док му је глава експлодирала усред бела дана.
Да ли заиста верујете да Тајна служба, ФБИ, ЦИА, НСА, НСЦ и сви војни огранци заједно са њиховим одговарајућим обавештајним агенцијама верују у 'ЧАРОБНЕ МЕТКЕ'?
Десетогодишњак који је скидао конзерве са ограде ББ пиштољем могао би вам са сигурношћу рећи да ЈФК НИЈЕ упуцан с леђа.
Потражите Дан Ратхерсов опис филма о атентату којем је он сам био сведок више од једне деценије пре него што је јавност имала прилику да види филм. Али не можете кривити старог Дана што нас је довео у заблуду... јер сви знамо истину, али бисмо се радије претварали да не знамо истину.
Кенедијева смрт је помало депласирана у теми о превиђању банкарског криминала.
Али пошто сте то споменули, одговор на 'главу уназад' долази из физике. Цитирајући из књиге Луиса Алвареза, биле су укључене три масе које се укрштају: метак, глава и млаз уситњене мождане материје. Млаз је пренео више замаха него што га је метак донео са задње стране, па се глава повукла уназад. Назовите то ефектом ракете.
Реф: Алварез – Авантуре физичара 1987 стр. 244
Магични меци и ефекат ракете… морате имати ДВА доктора наука да бисте били тако глупи.
Људи, добродошли у свет људи који знају све о оружју.
На страни 245 Алварез је описао сцену на полигону када се сарадник Лабораторије за радијацију (и научник) за лов на јелене припремао да пуца на диње умотане траком од стаклених влакана. Локални 'стручњаци' који су му присуствовали рекли су му „мора да си полудео да верујеш да ће се нешто што погодиш метком вратити на тебе“. Шест од седам диња је јасно устукнуло за пиштољ.
Али, тужно је рећи, када су умови одређених типова састављени, промена је незамислива.
Мислим да сада знам одакле је настао израз 'глава диње'.
Алварезово објашњење је темељно оповргнуто. Испалио је пробне поготке на неколико објеката, укључујући кокосове орахе и диње. Само су меке диње ољуштене млазом ткива које се померало напред гурнуло назад ка пиштољу. Кокосови ораси, који много више подсећају на лобању од људске кости, ударани су у истом правцу као и метак и ткиво. Диња је била једини тестирани предмет који се вратио ка пиштољу. Алварез је био непоштен у свом извештају. Разговор о овоме -
http://www.c-span.org/video/?321702-3/discussion-medical-evidence-kennedy-assassination
Када је реч о овој теми, обдукција Роберта Ф. Кенедија, коју су урадили прави професионалци за аутопсију, показала је недвосмислено да је РФК упуцан с леђа на удаљености од 2 инча. Та чињеница је јавности непозната јер никада није изашла у јавност током суђења. У 30:00 часова –
http://www.c-span.org/video/?321702-2/medical-aspects-kennedy-assassinations
Ове чињенице имају огромне импликације на то како наш систем тренутно функционише.
Извршна власт је у игри као и обе стране. Они осећају извесну обавезу због огромних корпоративних доприноса у кампањи због којих су изабрани – као и због чињенице да је то симбиотски криминални однос између њих двоје – они имају користи, а ми губимо. Штампа је такође донекле крива и такође има користи од статуса куо кроз приходе од корпоративног рекламирања. Одлука Врховног суда Цитизенс Унитед даје аутоматску предност интересима богатих корпорација над интересима „Ми људи“. САД у целој стварности у овом тренутку су „Ми корпорације“ које имамо више права од људи. Многи још не верују да смо дошли до корпоративног фашизма јер се за њих лично ништа није променило. Са америчком владом и корпорацијама сарађују заједно у шпијунирању грађана и припремају се за ометање и борбу против неслагања које би могло постати ружно с обзиром на све ствари. Као што је наведено у Декларацији независности, сада је дужност „Ми људи“ да збацимо такву тиранску владу.
још један одличан чланак г. полк. Хвала вам