Како америчка политика уједињује Иран и Кину

Пролиферација економских санкција америчке владе против све већег броја земаља и појединаца створила је конфузију и анимозитет широм света, зближавајући неке земље, попут Ирана и Кине, и угрожавајући будућу америчку економију, кажу Флинт и Хилари Ман Леверет.

Аутори Флинт Леверет и Хилари Ман Леверет

Док свет чека да види да ли Иран и П5+1 постигну коначни нуклеарни споразум до 24. новембра, остајемо релативно песимистични у погледу изгледа за такав исход. Изнад свега, ми смо песимистични јер ће затварање свеобухватног нуклеарног споразума готово сигурно захтевати од Сједињених Држава да одустану од свог (правно неоснованог, арогантно хегемонистичког и стратешки бесмисленог) захтева да Исламска Република демонтира значајан део својих тренутно оперативних центрифуга као сине куа нон за договор.

Иако бисмо волели да нам се покаже да нисмо у праву, мало је вероватно да ће Обамина администрација одустати од наведеног захтева како би закључила коначни споразум.

Председник Барак Обама разговара са председником Ирана Хасаном Роханијем током телефонског разговора у Овалној канцеларији, 27. септембра 2013. (Званична фотографија Беле куће: Пете Соуза)

Алтернативно, коначни договор би постао барем теоретски могућ ако би Иран пристао да демонтира значајан део својих тренутно оперативних центрифуга, како захтевају Вашингтон и његови британски и француски партнери. Међутим, не видимо знаке да је Техеран склон томе.

Само прошле недеље, заменик министра иностраних послова Абас Аракчи поновио да ће у сваком споразуму „сви нуклеарни капацитети Ирана бити сачувани и ниједан објекат неће бити затворен или чак суспендован и ниједан уређај или опрема неће бити демонтирани“.

Ипак, готово без обзира на стање нуклеарне дипломатије САД/П5+1 са Ираном за месец дана од сада, односи Исламске Републике са широким спектром важних држава ће вероватно ући у нову фазу. Међу овим државама Кина је посебно истакнута.

Да бисмо истражили историјске факторе и савремену динамику која обликује будућу путању кинеско-иранских односа, написали смо радни документ, Америчка хегемонија (и охолост), иранско нуклеарно питање и будућност кинеско-иранских односа. Објављено је на интернету (види ovde за преузимање) као део серије истраживачких радова Пенн Стате Лав Легал Студиес. Ускоро ће бити објављено као поглавље у наредној свесци о Нексус Блиског истока и источне Азије у настајању.

Како наш лист примећује, Народна Република Кина и Исламска Република Иран су у последње три деценије „оствариле вишедимензионалне односе сарадње, стављајући нагласак на енергетику, трговину и инвестиције и регионалну безбедност“. За то постоје убедљиви разлози. Између осталог, оба политичка поретка настала су из револуција посвећених обнављању независности и суверенитета њихових земаља након дужих периода доминације страних, пре свега западних, сила.

Данас, и једни и други воде оно што описујемо као „контрахегемонистичку” спољну политику, посебно вис-А -вис Сједињене Државе. Али, док примат САД подстиче ближе кинеско-иранске везе, он је такође спречио те везе да напредују колико би иначе могле, посебно на кинеској страни.

Током година, Пекинг је покушавао да уравнотежи своје интересе у развоју веза са Техераном са својим интересом да одржи барем релативно позитивне односе са Вашингтоном. Наш рад истражује низ трендова који смањују спремност Кине да настави да се прилагођава притиску САД у вези са односима са Ираном.

Процењујемо да ће, како се ови трендови одвијају, „кинески креатори политике наставити да траже одговарајући баланс између односа Кине са Исламском Републиком и њеног интереса за одржавање позитивних веза са Сједињеним Државама. Ипак, [ова] равнотежа ће наставити да се помера, полако али сигурно, ка фокусиранијој потрази за кинеским економским, енергетским и стратешким интересима у Ирану.

Такође тврдимо да, осим ако Сједињене Државе суштински не ревидирају свој став према Исламској Републици, „продубљивање кинеско-иранских односа ће скоро сигурно убрзати трендове у међународном економском поретку, нпр. спољнополитичко оруђе и спора ерозија хегемоније долара, који слабе америчку глобалну позицију.”

Флинт Леверет је служио као стручњак за Блиски исток у особљу Савета за националну безбедност Џорџа В. Буша до рата у Ираку, а претходно је радио у Стејт департменту и Централној обавештајној агенцији. Хилари Ман Леверет је била експерт НСЦ за Иран и од 2001. до 2003. била је једна од само неколико америчких дипломата овлашћених да преговарају са Иранцима о Авганистану, Ал-Каиди и Ираку. Они су аутори  Одлазак у Техеран.[ Овај чланак је такође објављен на http://goingtotehran.com/the-iranian-nuclear-issue-and-sino-iranian-relations.]