Мрачна 'победа' неокона у Ираку

Неоконзервативци који су гурнули САД у катастрофални рат у Ираку никада не кажу да им је жао. Уместо тога, све је у томе како је њихова идеја била сјајна, али је председник Буш покварио имплементацију или како је рат „добио“, али је председник Обама изабрао пораз. Ипак, права неоконструктивна „победа“ могла би да буде њихов успех у наношењу бесконачног хаоса на Блиском истоку, како примећује ЈП Соттиле.

ЈП Соттиле

Неоконзервативци воле да проглашавају победу, посебно у вези са ратом у Ираку. Стога није било изненађење да је Пол Волфовиц, очигледно неимпресиониран растућом кризом у Ираку, одржао недавну панел дискусију на самиту САД-Африка са тупи проглас, „Освојили смо га 2009. Није изненађујуће да је тада тим Буш напустио Белу кућу — и око 150,000 војника у Ираку.

Можда и није изненађујуће што ратом уморни Американци нису обраћали много пажње на Паулову изјаву. Нема сумње да су уморни од Волфовица колико и од рата којем је помогао да се покрене. Вероватно је одзвонило једнако шупље као слаб ехо његовог ранијег предлога за брзи, све плаћени рат против Хитлера тренутка из 2003, Садама Хусеина.

Бивши подсекретар одбране Пол Волфовиц. (Фотографија Министарства одбране Скота Дејвиса, америчка војска. Википедија)

Али није баш тако једноставно. Питање се закомпликовало убрзо након самита у Африци када се председник Барак Обама, који је своје наслеђе закачио на извлачење Сједињених Држава из Ирака, изненада нашао на подијуму да објави ограничено, али отворена војна акција да заустави страшни марш Исламске државе (често се назива ИСИС или ИСИЛ) преко више пута љуљао Колевку цивилизације.

Многи су објаснили план организације за стварање фундаменталистичког калифата и на који се ослања шокантно бруталне тактике које чине ИСИС нечим што чак ни Ал-Каида никада не би могла бити, нити је можда икада хтела да буде. Многи други су подстакли умирући леш Ирака да приписује кривицу овде, тамо и свуда. Али најосновнији разлог за још бомбардовања налази се управо ту у самоувеличавајућој досјетки Пола Волфовица.

Проста чињеница је да је рат у Ираку био невероватан успех барем за неоконзерваторе јер разбио је камен темељац у своду стабилности региона. Уклањањем Садама Хусеина, његове владе и Републиканске гарде, неоконзервативци су уклонили бедем против самог џихадизма због којег креатори политике и стручњаци заувек крше руке, војни извођачи звоне на касама, а становници државе националне безбедности су сигурни у покривач тајности.

С обзиром на упорну свеприсутност америчких снага у Персијском заливу, њихово све веће присуство око Рога Африке   проширење на подсахарску Африку, Волфовицева изјава о победи можда није иронија или заблуда; можда има неку меру истине, барем из његове перспективе, али из разлога што већина не би сматрала победником. Том „победом“ је постигнуто нешто о чему су неоконзервативци могли само да сањају током наглог сна изазваног пребројавањем медијских оваца, односно перманентног рата на Блиском истоку.

Но Валкинг Аваи

Рат у Ираку је функционално онемогућио Сједињене Државе да се у потпуности удаље од Ирака, Персијског залива или било ког места мешања муслимана и нафте. А за Волфовица, Дона Рамсфелда, Дика Чејнија и Вилијама Кристола, то је остварење сна. Промена режима у Ираку створила је вакуум моћи који је био и јесте превише јак да би му се могао одупрети.

У ствари, тај вакуум је омогућио лутајућег јорданског џихадисту по имену Абу Мусаб ал-Заркави и његова група интернационалаца такође бежи да дивља у хаосу послесадамског Ирака. Након серије самоубилачких напада и обећања Ал-Каиди, антишиитска, антиамеричка, анти-скоро све група постала је „Ал-Каида у Ираку“, и, како Боби Гош објашњава, на крају метастазирао у ИСИС.

ИСИС-ов регионални роад схов је почео након што је Заркави убијен у јуну 2006. и слаба стабилност су буквално купиле САД током сунитског буђења и наглог таласа. Сунитско буђење је била куповина сарадње која је била подстакнута готовином од довољно љутих Ирачана да приморају уљезе и међусобне противнике да се повуку, преуреде или повуку. А тај новац је омогућио да се замке демократије окаче о вакууму који би на крају поново увукао Америку. И да ли је икада било срање.

Иако је тим Обаме био задовољан тиме што је пустио ИСИС да расте у ратом разореном Сиријски радикализовани инкубатор, несметано напредовање ИСИС-а на праг Ербила, светлећа нафтна метропола у срцу курдске полудржаве, није могло толерисати.

Док Цхеврон и ЕкконМобил евакуисани запослени, Обама је послао тактичку помоћ језидској верској мањини заробљеној на планини. Док су хуманитарна криза и надолазећи „геноцид“ брзо долазили и пролазили, можда мало пребрзо зарад лаковерности, превише предвидљив хаос изазван наслеђем промене режима и иза себе оставио Обама који је настројен у наслеђе made (направљено) ову најновију акцију готово неизбежна.

Протести Хилари Клинтон

Авај, политика промене режима је реплицирана, уз много захвалности „глупе ствари” и Обама и Хилари Клинтон су то учинили Либија   Сирија. Након нарушио традиционалну идеју дипломатије из Стејт департмента, тј. унапређивање интереса ваше земље без ратовања, Хилари се попела на све већи број својих непродатих књига, тако да сви могу да чују неку класичну клинтоновску „триангулацију“ и предизборно држање. Још је рано. Можда она може да створи дистанцу између себе, свог бившег шефа и својих идеала о којима се причало, ако се стално побијају.

Пошто Обама није отишао тако далеко Хилари сада каже да је хтела да иде у разбијању Сирије, још је вероватније да је играла значајну улогу усисавајући још два секуларна режима у џихадистичку зечју рупу, Либију Моамера Гадафија и Сирију Башара ел Асада (иако је „промена режима“ мало изостала у Дамаску). Истина, неким сиријским побуњеницима се само прикривено помагало њен Биро за конфликте Стејт департмента (и ЦИА) и, иако никада није званично повезан са САД, преко либијског оружја пребачен у борбу против Асада, други Хитлер ду јоур, наводно преко мало познате луке у место које се зове Бенгази.

Али сада нема сумње да је Клинтонова била присутна у стварању још више разлога за муслиманске радикале да се организују и наоружају против америчких циљева, савезника и заступника, од удара беспилотних летелица у Јемену и Пакистану до муслиманског прогона након „спољнополитички успех” из Мјанмара.

Међутим, Мајка свих сисајућих звукова је и даље моћни вакуум створен уништавањем целе земље под лажним изговором. Тај ирачки вакуум је био срање трилиона долара из америчког трезора, увукао стотине хиљада Американаца у вртлог распоређивања и прераспоређивања, и створио подстрек милионима муслимана широм света да с правом мисле да су на мети Америке.

Као да деценије играња са диктаторима и америчких махинација нафтом нису биле довољан доказ, неоконистична агенда за Обнова америчке одбране утврђено једном заувек низ чињеница на њиховом пешчаном тлу, кроз слике из Абу Граиба и са вансудски затвор у Гитму да су муслимани лаке мете (на више начина).

Можда су склапањем уговора о Садамовом некооперативном режиму, у ствари, узимали „премосни зајам“ за њихови корпоративни спонзори до другог таласа неокон-мен и преварантске жене могао да удахне живот давно мртвом хладном рату са њихови шаховски потези у Украјини. Али права акција била је и још увек је на „другом“ Гроунд Зеро, у Ираку и око Персијског залива обогаћеног нафтом.

Мамац и пребацивање 9. септембра за Садама, бочица лажног антракса Колина Пауела која зауставља емисију за стварне доказе хемијског оружја, алуминијумске цеви као доказ за непостојеће нуклеарне центрифуге, све је то поставило замку која је у у крајњој анализи, Америка се заиста не може ослободити, ма колико бјесомучно ујка Сем глодао откривену кост своје крвљу натопљене ноге.

Некрвави и непокорни

И некако, планери Великог преправљања Блиског истока су изненађујуће непоколебљиви упркос колосалним неуспесима и наводној „грешици“ стратегије која је пошла наопако. Њихов недостатак покајања учинио их је предметом шале, али шала је можда на нама.

То нису били глупи људи. Знали су да је једини начин да задрже своју верзију „мир” је требало да задржи Америку заробљену у блискоисточним ратовима заувек. Планирали су то. Наравно, Обамино повлачење је обезбедило тренутно олакшање из замке, али уз то сваког месеца који пролази смрти и уништења и боди цоунт монтиран у „слободном“ и „демократском“ Ираку све док се није предвидиво срушио сам на себе, неспособан да употпуни оно што је америчка равнодушност према чињеницама, закону и људским животима поцепала.

Сада је тај вакуум усисао остатке неуспеле политике промене режима Обамине администрације. У Сирији и Либији и, негде изван медијског балона, у Јемену, наводно несавесни Обама је играо исту проклету игру са циљаним „разбијањем“ дронова, ваздушним нападима и антитерористичке иницијативе.

У међувремену, резултат илегалног разбијања Ирака и даље говори сам за себе. Дакле, можда, само можда, Волфовиц је, технички гледано, у праву када је рекао „победили смо“. Проблем је у томе што „ми“ нисмо Америка или чак већина Американаца. „Ми“ је необична кабал џокеја, кокошињаца и Недељни сховмен који су, преко своје међусобно повезане мреже истраживачких центара и политичких именовања и корпоративних веза, увукли Сједињене Државе у пожар који почиње свој други чин.

А ако САД некако избегну да буду увучене у дугорочну битку против незадовољних, дислоцираних и обесправљених муслимана? Хладни рат 2.0 то осигурава вечита машина дизајниран да континуирано „обнавља“ америчку одбрану, има бескрајне залихе финансијског горива и антагонистичког зрна за свој млин са више генерација.

У сваком случају, мисија неокона је заиста остварена.

ЈП Соттиле је слободни новинар, радио ко-водитељ, режисер документарних филмова и бивши продуцент вести у Вашингтону, ДЦ Његова недељна емисија, Инсиде тхе Хеадлинес в/ Тхе Невсвандал, чији је ко-водитељ Џејмс Мур, емитује се сваког петка на КРУУ-ФМ у Ферфилд, Ајова и јесте доступан на мрежи. Он блогира Невсвандал.цом или га можете пратити на Твитеру, http://twitter/newsvandal.