Израелска крвава али празна 'победа'

Ексклузивно: Израелски званичници тврде да су Хамасу задали кажњавајући ударац током вишемесечне војне кампање у којој је убијено више од 1,800 становника Газе, укључујући много деце. Али „победа“ би се могла вратити и прогањати Израел у одбојности која је захватила Европу и другде, пише Андрес Кала.

Аутор Андрес Цала

Најновији рат Израела против Хамаса у Гази одвија се по краткорочном сценарију сличном претходним сукобима, али може допринети дугорочнијој геополитичкој промени, посебно у Европи, која би могла да обликује како ће се израелско-палестински сукоб играти у будућности.

Као и у прошлости, Израел има више него довољно геополитичке подршке или тихог саучесништва западних влада, чак и ако остатак света осуди Тел Авив због његове несразмерне употребе силе и ужасног броја погинулих цивила, који се сада приближава 2,000 убијених становника Газе, укључујући многе деца.

Израелски премијер Бењамин Нетањаху у посети са рањеним израелским војницима. (фотографија израелске владе)

Током четворонедељног напада, Израел је открио да је све теже оправдати свој огромни напад на уски појас Газе, посебно нападе на зграде које су одредиле Уједињене нације које штите цивилне избеглице. Али Израел је очигледно спреман да игнорише глобални гнев све док његови витални западни савезници, углавном Сједињене Државе, и даље инсистирају на томе да Израел има „право да се брани“.

Али европско јавно мњење са досадашњим дискретним и изолованим политичким последицама одлучно се окреће против употребе силе Израела против 1.7 милиона становника Газе који су са свих страна блокирани израелским и египатским војним режимом. Иако већина европских влада наставља да пригушује критику Израела, народно гађење према овим периодичним нападима – који се у Израелу називају „кошење траве“ – могло би да нагне геополитичку равнотежу у корист Палестинаца.

Ове недеље, Саједа Варси, бароница и прва британска муслиманка која је служила у кабинету, поднела је оставку на место вишег државног министра у Форин офису и дала оставку на место министра за веру и заједнице у знак протеста због реакције своје владе на Израел. „Са дубоким жаљењем јутрос сам писао премијеру (и) поднео оставку. Не могу више да подржавам владину политику о #Гази“, написао је Варси на Твитеру.

Недавно је премијер Дејвид Камерон појачао своју критику Израела, називајући гађање цивила „погрешним и илегалним“, иако је искорачио да наметне било какве стварне последице по Израел. Његова влада је ипак рекла да разматра уговоре о оружју са Израелом у вредности од 13.5 милијарди долара како би се уверила да се оружје не користи у Гази. И Шпанија је обуставила испоруке малог оружја Израелу.

Упркос недостатку озбиљне акције европских влада, политичке последице по Израел почињу да се продубљују због промене јавног мњења. До сада су доминантни европски политички лидери и даље подржавали наратив Израела, тврдећи да је то демократска држава принуђена да делује против „терориста“. Али супарнички наратив све више прихвата, јер палестинске милитанте виде као борце за слободу који воде очајничку борбу Давида и Голијата против окрутног тлачитеља који је генерацијама ускраћивао Палестинцима људско достојанство и право на домовину.

Дипломатски штит који је понудио Запад дао је Израелу прилично одријешене руке, али најновији напад и глобална одбојност коју је изазвао могли би сломити тај штит. Док већина Европљана има мало симпатија за Хамас и његово испаљивање неселективних пројектила на Израел, ратоборна израелска политика и бескрајни изговори за избегавање мировног споразума са Палестинцима променили су равнотежу, са притиском јавности који захтева од европских влада да обе стране држе подједнако одговорним .

Другим речима, док европско јавно мњење још увек сматра Хамас паријем, Израел је сада у трци за овај дерби парије, што је губитак симпатија који би временом могао имати озбиљне последице по израелски дипломатски и економски положај.

Дугорочни трошкови

Јавно оправдање Израела за своју најновију офанзиву на Газу је да умањи способност Хамаса да гађа Израел кроз мрежу тунела и лансирање ракета. Али прекомерно насиље и ескалирајући број погинулих стварају изглед да Израел наноси колективну казну становништву Газе.

Храброст премијера Бењамина Нетањахуа одраз је израелског јавног мњења које је постало фрустрирано чак и идејом о тражењу мира са Палестинцима и умјесто тога се задовољило животом под сигурносним штитом. Неки Израелци чак говоре о потреби да се „заврши посао“ једном заувек, колико год та перспектива била нереална и нехумана.

Последњих дана, израелско јавно мњење је више фокусирано на приче о људским интересима око 65 израелских војника који су погинули у Оперативном заштитном рубу него на далеко већи број палестинских жртава, укључујући децу. У Израелу се чак прича да би Нетањахуов највећи политички изазов могао бити у објашњавању зашто је број погинулих у Израелу овога пута већи него у другим казненим кампањама против Газе.

Ипак, другде на Блиском истоку и све више у Европи осећање је другачије. Патње палестинских цивила, посебно убијање деце, доминирале су вестима, што значи да су Израелци све више одвојени од светског јавног мњења и све више зависни од добре воље Сједињених Држава и европских званичника.

Иако се чини мало вероватним, барем у блиској будућности, да ће израелске акције угрозити америчку подршку, отуђење, па чак и бес који осећа европска јавност, почиње да забија клин између Израела и неких европских лидера.

Чак и пре него што је Нетањаху окончао последњу рунду мировних преговора и започео своје бомбардовање Газе, односи са Немачком, на пример, били су описани као достижући надир. Иако је Немачка као покора за Холокауст историјски пружала снажну подршку јеврејској држави, Нетањахуово инсистирање на проширењу јеврејских насеља на палестинским земљама покварило је односе.

Те тензије су се само погоршале последњих месеци, приморавајући Израел да брине о својој дугорочној способности да одржи економске везе са Европом, главном дестинацијом израелског извоза. Ако Европа одлучи да користи свој економски и дипломатски клуб, Израел би могао да нађе своје национално благостање у опасности, иако је вероватно та перспектива и даље удаљена.

Јавно мњење

Званична спољна политика Европске уније и њених земаља чланица није другачија од оне Вашингтона, без изузетне моћи коју израелски лоби има у америчкој политици. Али европско јавно мњење и мејнстрим медији показују много више различитости према израелској политици него што се обично види у Сједињеним Државама где је свака критика Израела политички ризична.

Неке европске земље, попут Чешке и Уједињеног Краљевства, остају непоколебљиво у израелском табору, док Шпанија и Италија показују снажне симпатије према Палестинцима. Како је гнев због разарања Газе растао, део беса се прелио у антисемитизам, омогућавајући Израелу да узврати европским критикама наглашавајући ове ружне приказе нетрпељивости. Израелски званичници су објединили све критике његовог несразмерног напада на Газу са овим антисемитским инцидентима.

Али овај антисемитизам је био маргинални феномен са антијеврејским нападима које су починиле мале екстремистичке групе, неке из муслиманских имигрантских заједница. Ови акти не одражавају шире европско јавно мњење, које је осудило насиље, уопште, а посебно циљање европских Јевреја. Преовлађивање критика Израела усредсређено је на његову оштру политику и повукло јасне разлике између израелске владе и Јевреја.

Према истраживањима јавног мњења Пев-а, огромна већина има позитивно мишљење о Јеврејима, док је оних са неповољним мишљењем константно опадало током деценија. Конкретно, неповољан и повољан подела у анкети објављеној у мају била је 5 процената према 82 процента у Немачкој, 7 процената према 83 процената у Великој Британији и 9 процената према 89 процената у Француској. У Шпанији је то било 18 одсто према 72 одсто, у Италији 24 одсто према 65 одсто, у Пољској 26 одсто према 59 одсто, а у Грчкој по 47 одсто.

Међутим, мишљења о Израелу су много критичнија. Истраживање Пев-а из 2013. показало је да 44 одсто Британаца има неповољно мишљење о Израелу, 62 одсто у Немачкој и 65 одсто у Француској. Другим речима, противљење политици израелске владе расте у већем делу Европе, док је антисемитизам опао.
У анкетама спроведеним од последње израелске инвазије, британска јавност сматра да су и Хамас и актуелна израелска влада криви за ратне злочине у готово једнаким уделима. У Немачкој је друга анкета показала да више од половине становништва дели кривицу између Хамаса и Израела. Европљани су такође критични према својим владама због њихове произраелске пристрасности. Близу 90 одсто Немаца рекло је да њихова влада не би требало јавно да брани Израел.

Колико дуго пре него што несразмерни напади на Газу изазову трајну промену у европском јавном мњењу? Нетањаху дугује Израелцима тај одговор.

Андрес Цала је награђивани колумбијски новинар, колумниста и аналитичар специјализован за геополитику и енергију. Он је главни аутор Америчка слепа тачка: Чавес, енергија и безбедност САД.