Обамина нова 'пристрасност за акцију'

Чини се да је председник Обама толико шокиран свим политичким и медијским критикама о његовој „слабости“ да „нешто ради“ интервенишући и у сиријски и у ирачки грађански сукоб, ризично „пристрасност за акцију“ која може учинити више штете него добро, како објашњава бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

„Пристрасност за акцију“ је дуго била популарна фраза у пословном свету. Том Петерс и Роберт Ватерман у својој најпродаванији књизи У потрази за изврсношћу ставили фразу на врх своје листе атрибута онога што су сматрали изванредним фирмама.

За појединца који се нада да ће успети у послу, то није лоша фраза коју треба имати на уму. Амбициозни руководиоци не стварају имена за себе говорећи да ће преузети било коју организацију за коју су одговорни и покушати да је не зезну. Они стварају имена тако што потресају ствари. Штавише, предузећа са најдраматичнијом и најцењенијом историјом од покретања гараже до бехемота нужно су имала пристрасност за акцију.

Председник Барак Обама.

Чак иу послу, међутим, понашање које подразумева фраза има ограничења. Оно што је добро за каријеру појединца у успону није нужно добро и за фирму. И за сваки Аппле или Амазон за које смо чули, постоји много више компанија за које нисмо чули у којима је предрасуда лидера довела до непрофитабилних пословних линија, претераног финансијског пословања или других неуспеха који су довели до краха и паљења фирме.

Примењено на спољну политику, разумност понашања које подразумева предрасуда за акцију је још упитнија. Можда највише важи када покушавате да изградите империју. Ото фон Бизмарк је, на пример, имао пристрасност за акцију када је користио ратове против других европских држава као средство за састављање Немачке империје.

Али за већину држава у већини случајева то није случај. Данас то није случај са Сједињеним Државама. Сједињене Државе имају одговорност, како према себи тако и према светском поретку, мање да изграде већу империју него да избегну зајебавање. А када Сједињене Државе зезну ствари, ствари могу постати веома лоше, не само зато што је једина светска суперсила моћнија од било кога другог, већ и зато што уз глобално учешће има много рањивости које друге државе немају. Рушење и спаљивање нису опција.

Чак и без утицаја пословних гуруа као што су Петерс и Ватерман, предрасуда за акцију је ипак у најмању руку очигледна у спољној политици САД као иу трговини. Један од разлога је политички притисак на лидере да се види да „раде нешто“ по питању прекоморских проблема. Партизански подстицај да се противници критикују због тога што ништа не раде појачава овај притисак. У Сједињеним Државама ова тенденција је додатно погоршана широм склоношћу да се верује да би Сједињене Државе требало да буду у стању да реше било који проблем у иностранству.

Морамо да запамтимо да је предрасуда за акцију управо то: а преднапон. То значи да је у супротности са објективном, непристрасном проценом шта би било најбоље да Сједињене Државе ураде или не. А то није добро. Предрасуда за акцију има неке од квалитета методе „спремни, пуцај, нишани“ приступа проблему.

Неке од ових тенденција можемо видети у развоју недавне политике према превирањима у Ираку. Слање неколико стотина америчких војних лица од стране Обамине администрације, иако ће служити легитимним циљевима, вероватно је најбоље схватити као одговор на притисак да се нешто предузме. Вероватно је то била минимална војна мера са којом је администрација могла да се извуче без интензивних оптужби да ништа не ради.

Пре неки дан су ме питали да дефинишем циљеве САД у вези са ситуацијом у Ираку. Постоје два начина да се одговори на такво питање. Један је конвенционални начин, што је начин на који би се очекивало да на њега одговори сваки председник или високи званичник. На тај начин би се помињале ствари попут тражења регионалне стабилности и сузбијања терористичких претњи Американцима.

Други начин је да се запитамо који су најзначајнији аспекти у којима су на интересе САД утицали, у добру или злу, дешавања на Блиском истоку током протекле деценије. Тада би наш циљ требало да буде да поновимо или градимо оно што је утицало на наше интересе на боље, и да избегнемо понављање ствари које су на њих утицале на горе.

Убедљиво најзначајнији развој за интересе САД у региону био је рат у Ираку, а његови ефекти на интересе САД били су изузетно негативни, са хиљадама убијених Американаца, десетинама хиљада повређених, трилионима долара економских трошкова и стимулисање секташког рата и тероризма са којима се данас суочавамо. Циљ број један у суочавању са ситуацијом попут оне у Ираку је избегавање било чега што би могло довести до грешке сличне покретању рата у Ираку.

Ниједан председник, наравно, не би могао да се извуче са дефинисањем америчких циљева на тај начин. Звучало би превише пасивно и не би оличавало пристрасност за акцију. Не би прошао тест код Питерса и Вотермена, а сигурно не би прошао ни код политичких критичара.

То је штета, јер је то врло легитиман начин да се дефинише примарни циљ. Узима у обзир најважније начине на које су погођени интереси САД и узима у обзир како у било којој непристрасној анализи о томе како те интересе следити и заштитити нема разлога да се фаворизује било деловање или неактивност.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)