Жети семе ирачке мржње

Немир у главним америчким медијима због варварства исламских милитаната у Ираку умањује или игнорише бруталност америчке инвазије и окупације која је пре свега ослободила етничку и секташку мржњу, као што примећује Дени Шехтер.

Аутор: Данни Сцхецхтер

„Варвари су на капији“, каже наслов чланка о кризи у Ираку од стране Патрика Кокбурна, ветерана блискоисточног дописника УК Индепендента. Оштар критичар америчко-британског рата против Ирака, Цоцкбурн сада позива САД и Иран да сарађују у заустављању снага ИСИС-а (Исламске државе Ирака и Сирије) које харају Ираком, земљом коју Кокбурн воли више од деспотских политичара који су га сада или тада водили.

Амерички медији преузели су вапај за америчком интервенцијом језивим извјештавањем о ИСИС-у, сили која је испрва означена као „терористи“, а сада „побуњеници“ или „милитанти“. Разлика је у томе што ИСИС сада заузима и држи територију, делујући као војска, а не само убијајући цивиле да би ширио страх. За ИСИС се каже да је спин-офф Ал-Каиде, али не знамо како и да ли Ал-Каида још увек постоји. Одвојити истину од пропаганде никада није било теже.

Ирански постер у знак сећања на обарање иранског цивилног авиона од стране УСС Винсенес 3. јула 1988. године, у којем је погинуло свих 290 људи у авиону.

Чак и док се ИСИС више представља као корпорација него као банда разбојника, све што видимо или чујемо у америчким медијима су крвава убиства и одрубљивања глава као да се дивљаштво јединствено може наћи у исламском свету.

Нема везе са извјештавањем новина МцЦлатцхи који објашњава да је „Исламска држава Ирака и Сирије настала из прототипа у корпоративном стилу који се углавном самофинансирао. Милитантна група [коју је вођа ИСИС-а Абу Бакр ал-] Багдади наследио имала је софистицирану бирократију која је била готово опсесивна у вођењу евиденције.

„Његови средњи менаџери су детаљно описивали, на пример, број жена и деце коју сваки борац има, како би проценили стопе компензације након смрти или заробљавања, и навели трошкове у уредним Екцел табелама које бележе исплате 'воду за атентате' и 'Ал Мустафа експлозивом' Компанија.'"

Штета, наше корпорације не откривају, а још мање квантификују, метрику негативних друштвених утицаја које изазивају и шта то кошта друштво или свет.

Што је језивије извештавање о касапини која је сада у току, то више заборављамо да је можда милион и више умрло као резултат америчке инвазије и окупације 2003. или како организовано насиље државе неизбежно изазива насиље отпора. То је насиље које су антиколонијални теоретичари попут Франца Фанона одобравали у свом Биједа Земље јер је веровао да има позитиван психолошки утицај на потлачене.

Селективно извештавање о зверствима друге стране увек подстиче осећај праведности, чак и када наше противнасиље поприма облик мање видљивих и далеко смртоноснијих „шоковних и страшних” ваздушних снага или употребе оружја са нуклеарним материјалима попут осиромашених уранијум. Током рата у Ираку, било је неколико извештаја о америчким ратним злочинима у медијима под контролом САД са историјом лојалног уграђивања и патриотске коректности.

Нико нас у мејнстрим медијима у САД није подсетио на америчке мучитеље у затвору Абу Граиб или на кампање против тероризма које су САД водиле против градова као што је Фалуџа и људи које смо демонизовали као „лоше момке“. Такође је можда дошло време да поново погледамо сопствени пртљаг тако што ћемо заћи дубље у сопствену историју, укључујући историју америчких инвазија на Филипине, Хаити и Вијетнам.

Покупити копија најновијег издања Нев Иорк Ревиев оф Боокс да чита о неописивим злочинима које су Американци наметнули једни на друге током грађанског рата, наводно рата за слободу против ропства. Стручњак за грађански рат Џејмс М. Мекферсон нам говори о новој књизи професионалног историчара Мајкла Кси Адама, Живи пакао: Тамна страна грађанског рата. То је америчка прича о крви, а не о слави, у којој су црни војници који су се предали били заклани, а заробљеници са обе стране гинули у неизрециво ужасним заробљеничким логорима.

„Герилски рат који је уништио делове југа и пограничне државе“, примећује Мекферсон, „био је посебно окрутан, понекад је укључивао спаљивање живих непријатељских цивила бачених у запаљене зграде, као и насумично мучење и убијање праћено језивим трофејима, укључујући уши, гениталије, скалпови.” Силовање и пљачка су били свеприсутни, оправдавани као „ратни плен“. (Адамс је написао ранију књигу са сличним доказима у сецирању мита о Другом светском рату, Најбољи рат икада: Америка и Други светски рат.)

Поента овде није да се рационализује бруталност ИСИС-а, већ да се скине сјај са лицемерја САД, да се истакне стара поента о томе ко то назива црним? У нашој вери у америчку „изузетност“, коју је недавно поново прогласио председник Барак Обама, већина наших медија и просветних радника игнорише злочине почињене, али ретко признате у наше име.

Наш неуспех да захтевамо или учествујемо у процесу истине и помирења у Ираку не само да нас чини кривима, већ и осигурава спектакл који видимо. У ствари, према новинару Дахр Јамаилу, амерички креатори политике систематски су водили политику завади па владај чиме су ојачали подјелу сунит/шии.

Жалити се сада да председник Нури ал Малики није представник свих ирачких заједница је срамота, посебно након што су председник Обама и његов претходник поздравили нашу велику победу у Ираку. Макикија је гурнуо у истакнутост бивши амерички амбасадор. Садам Хусеин и његова ера одједном изгледају далеко боље од наслијеђа нашег рата за „Ирачку слободу“.

Мистерија ИСИС-а

Ко је помогао у стварању и финансирању ИСИС-а? Да ли је сенатор Ранд Пол у праву када каже да су САД играле улогу? Какву су улогу одиграли наши „савезници“, Кувајћани, Саудијци и Катари? Зар медији не би требало да покушају да сазнају? Зашто обични Ирачани говоре новинарима да више воле ИСИС него бруталну ирачку војску, чак их у неким областима поздрављају као ослободиоце.

Када смо „ми“ знали за планове напада ИСИС-а? Према Телеграфу у Лондону како преноси ВИЦЕ вести: „Курдски извори обавестили су америчке и британске обавештајне агенције о плановима ИСИС-а пре пет месеци. Очигледно, план да се заузму северни ирачки градови и крене на Багдад је био у изради месецима. Телеграф цитира вишег курдског обавештајног званичника који је рекао: „Тада смо имали ове информације и пренели смо их вашој [британској] влади и влади САД. Користили смо наше службене везе. Тачно смо знали какву ће стратегију користити, познавали смо војне планере. То је пало на глуве уши.'”

Зашто људи ИСИС-а говоре да поздрављају америчке ваздушне нападе јер ће још једном показати саучесништво Вашингтона са омраженом диктатуром Маликија? (Њихове снаге су очигледно добро распршене да неутралишу ефикасност циљаног бомбардовања.)

Да ли се неко сећа медијске помпе у САД око „демократских избора“ у Ираку са свим оним бирачима са љубичастим мастилом који их машу увис за камере? Да ли су ти избори били слободни и поштени? Очигледно не! Те лажне вежбе само су одложиле неизбежни контра-потисак који можда неће превладати, али ће Ирак оставити још више разореним, ако не и раскомаданим.

Имајте на уму да термин „варварски” се обично користи за означавање „нецивилизованог”. То је увек референца на „друге“, никад сасвим људе које демонизујемо и стереотипимо пре него што покушамо да убијемо.

А сада се каже да Иранци крећу војно да подрже шиитске групе користећи беспилотне летелице које су направили по нашим нацртима и испоручујући оружје до границе, тако да овај сукоб обећава да ће ескалирати у регионални рат.

Значајно је да у исто време организатори филмског фестивала у Ирану скрећу пажњу на годишњицу: обарање (цивилног) лета 655 Иран Аира од стране вођене ракетне крстарице америчке морнарице УСС Винценнес 3. јула 1988. године. САД се никада нису извиниле за инцидент, а команданти брода добили су медаље за похвале за своју службу.

Да би одали признање годишњици трагедије, у којој је погинуло свих 290 људи на броду, укључујући 66 деце, организатори Фестивала популарног филма у Амару припремили су неколико постера са кратким резимеом злочина које су, како кажу, америчке владе починиле против човечности. [Злочини САД против Американаца: http://en.ammarfilm.ir/gall.php?id=36; Злочини САД против Ирана: http://en.ammarfilm.ir/gall.php?id=37; Злочини САД у свету: http://en.ammarfilm.ir/gall.php?id=38]

Када видите ове постере, схватите како прошлост никада није прошлост и како се мржња према прошлим злочинима у одсуству одговорности за ратне злочинце и правде за њихове жртве лако претвара у гориво за будуће злочине.

Дисектор вести Данни Сцхецхтер блогује на Невсдиссецтор.нет и ради на Медиацханнел.орг. Режирао је филм и написао две књиге о медијском саучесништву у рату у Ираку. Коментари за диссецтор на медиацханнел.орг.