Кључне америчке политичке и медијске личности које су биле дубоко умешане у илегалну инвазију на Ирак играју одважну „игру окривљавања“ за актуелну ирачку безбедносну кризу, указујући на председника Обаму када су они били главни кривци, како се присећа Лоренс Дејвидсон.
Аутор Лавренце Давидсон
У новембру 2003., пола године након почетка „Операције: Ирачка слобода“, председник Џорџ В. рекао земљи да је инвазија на Ирак била део настојања да се „шири демократија на Блиском истоку“. У почетку је, наравно, Буш рекао да су САД напале Ирак да би спречиле Садама Хусеина да подели своје оружје за масовно уништење (ВМД) са исламским терористима.
Али та тврдња се могла проверити чињеницама и, на крају, јесте. Испоставило се да су оба дела о Хусеиновом ОМУ и његовој сарадњи са исламским терористима лажна. Дакле, Буш је прешао на резервно образложење о ширењу демократије, магловиту тврдњу коју је било много теже проценити.
Британски премијер Тони Блер и амерички председник Џорџ В. Буш рукују се после заједничке конференције за штампу Беле куће 12. новембра 2004. (фотографија Беле куће)
Не можемо чак ни да будемо сигурни да ли су Буш и његови неоконзервативни савезници веровали у овај радикални циљ ширења демократије мачем. С обзиром да су већина режима које су САД подржавале на Блиском истоку, укључујући и режим Садама Хусеина, биле аутократије ове или оне врсте, може се оправдано сумњати у искреност тврдње о „демократији“.
Међутим, у једно можемо бити сигурни: Американци нису једини који могу покренути крсташки рат на основу вековне идеје. Исламски радикали такође могу то да ураде, јер настоје да реплицирају ширење ислама какво се дешавало у седмом и осмом веку. А захваљујући Бушу, који им је отворио капије тврђаве, ови исламистички радикали управо то раде.
Ипак, Буш и неоконзервативци нису могли сами да створе данашњу катастрофалну дилему у Ираку. Морали су постојати предуслови, а за то се може погледати диктатура Садама Хусеина и његово коришћење сунитско-шиитске поделе за јачање своје моћи.
Широм света, сунитска секта ислама је већина. Осамдесет пет до 90 одсто светских муслимана су сунити. Међутим, у Ираку је супротно. Само 9 одсто ирачког становништва су сунити. Остали су углавном шиити.
Без обзира на то, Садам Хусеин је био сунитског порекла и под његовом влашћу шиитској већини се није веровало и често је дискриминисана, а њихови лидери су убијани ако су показивали било какве знаке политичког отпора.
Мржња која се накупила међу шиитима током овог периода диктаторске владавине покренута је америчком инвазијом. Шиитски лидери преузели су и, уз америчко поштовање, окренули се против ирачких сунита. То је помогло да се покрене грађански рат који траје до данас. Анти-сунитска политика садашње ирачке владе је, наравно, веома немудра, али није неочекивана, нити је непопуларна међу ирачким шиитима.
Сунитска офанзива
У тренутном избијању насиља, Исламска држава у Ираку и Сирији (ИСИС), радикална фундаменталистичка група која је напала Ирак из источне Сирије и недавно заузела град Мосул, такође је сунит. Претпостављам да њени команданти замишљају да делују у складу са традицијом првих калифа – Богом одобрених и надахнутих. Дакле, ном де гуерре који је преузео садашњи вођа ИСИС-а је џихади Абу Бакр ал-Багдади (Абу Бакр је био први калиф муслиманског света).
САД сада имају два проблема када је у питању Ирак: један је како одговорити на инвазију ИСИС-а. Други је како се суочити са америчком кривицом за неред у Ираку.
Што се првог тиче, председник Обама је најавио да се америчке копнене трупе неће вратити у Ирак осим да штите америчку амбасаду у Багдаду. Као последица тога, вероватно је да ће Ирак добити значајнију помоћ од Техерана него Вашингтон.
Без обзира на то, Обамина одбијање да поново уведе америчке борбене трупе је мудра одлука. Обама је такође позвао на политичко решење, захтевајући од премијера Нурија ал Маликија, шиита, да своју владу учини инклузивнијом и да допре до сунитских грађана Ирака, што је још једна вредна идеја. Помирење између сунита и шиита у Ираку је кључ за пораз ИСИС-а и будућу стабилност земље.
Што се тиче ИСИС-а, тешко је знати шта би значило политичко решење. Као и тврдокорни идеолози свих раса, ови џихадисти нису компромитујући типови.
Постоји друга ствар у вези са насилним хаосом у Ираку: како да се суочимо са америчком кривицом? Упирање прстом у актуелног председника могло би бити политички згодно за републиканце и неоконзервативце, али је потпуно неисторијско.
Републиканска оптужба је заснована на идеји да је Обама пребрзо повукао америчке трупе из Ирака када ирачка војска није била спремна да самостално стоји. Другим речима, САД су напустиле Ирак.
Али оптужба је једноставно погрешна. Ирачки парламент гласао је против да се америчким трупама дозволи да остану у земљи након истека такозваног Споразума о статусу снага, који је потписао Буш и који је закључен 2011. године.
Обама је желео да остави контингент америчких саветника у Ираку, али се одлучио против тога када је ирачка влада одбила да саветницима додели правни имунитет. Постојала је и чињеница да је повлачење САД дошло као одговор на вољу већине америчког народа.
Чињеница да ирачке оружане снаге нису биле у добром стању у тренутку повлачења није била Обамина грешка. На крају крајева, америчка војска, њени инструктори и саветници, годинама су били у Ираку под Бушовом администрацијом.
И, може се тврдити да чак и да су амерички саветници остали дуже, не би било никакве разлике. Узмимо, на пример, случај Ирана под шахом. Од 1954. до 1979., САД су снабдевале и обучавале шахове војне снаге, али су се срушиле пред народном револуцијом 1979.
Да су америчке снаге задржале контролу над Ираком све док аутохтона војска не би била потпуно способна, то би обавезало Сједињене Државе на деценијама окупације – сценарио непопуларан ни у Ираку ни у САД. Чак и тада, питање би било упитно ако би политички контекст поткопао војни морал и лојалност ирачке владе. Политичка ситуација је кључна у овим стварима.
Ратни злочинци
Ако желите да тражите оне Американце који имају стварну одговорност за ову збрку, морате се вратити онима који су пре свега ставили америчке трупе у Ирак. Морате се обратити Џорџу В. Бушу и његовим неоконзервативним савезницима, најновијим у дугом низу америчких милитариста који мисле, баш као и ИСИС, да имају мисију да исправе свет према плану који је одобрио Бог. То су они мање него бриљантни умови који су смислили уништење Ирака и оставили га у рушевинама.
Буш је извршио инвазију на Ирак на основу онога што сада тврди да јесте погрешна интелигенција. Али ово је неискрено. Он је сам инсистирао на тој погрешној информацији, а потом и средио – чињеница коју су он, његови неоконистичарски савезници, сада згодно заборавили, и медији. Да би окривили Обаму, републиканци морају задржати намерно незнање о прошлим догађајима.
Истина је да су Џорџ В. Буш и његови саучесници ратни злочинци оптужени за једну од истих оптужница против немачких и јапанских лидера после Другог светског рата. Не говорим о геноциду. Говорим о вођењу непотребног и офанзивног рата – покретању инвазије без правог правног разлога. Данашњи неред у Ираку директна је последица те исте врсте кривичног дела.
Ако желите да окривите председника Обаму за нешто, кривите га што је избацио свог злочиначког претходника са улице. Нема сумње да су му Обамини саветници рекли да сви председници чине дела која могу бити криминалне природе и да оптужи Буша и његов тим представља преседан који би се на крају могао преокренути и применити на самог Обаму.
Тако је, после бесмислене изјаве да „нико није изнад закона“, Обама је одлучио да не води кривичну истрагу убилачких операција Буша и неоконзервативаца. Он је изјавио:
" имати уверење да треба да гледамо напред, а не уназад. Не желим да се они [владини званичници] одједном осећају као да морају да проведу све време гледајући преко рамена и тражећи адвокате.”
Проблем са Обамином логиком је у томе што су сви злочини почињени у прошлости и стога само „гледајући унапред“ у вези са злочинима Буша и његових сарадника, ви их заправо стављате „изнад закона“.
„Гледање унапред“ такође функционише само ако прошлост схватате озбиљно. А у Ираку, не можете разумети ни катастрофалну садашњост ни вероватну ужасну будућност без признавања прошлих поступака Бушове администрације.
У најмању руку, медији – они који су одговорни за информисање америчког народа о томе шта се дешава у свету – могли би то да схвате, да престану да кажњавају Обаму и да почну да говоре неулепшану истину о Џорџу В. Бушу и његовим неоконзервативним савезницима – мушкарцима и женама ко вам је заиста донео тренутну трагедију у Ираку.
Лоренс Дејвидсон је професор историје на Универзитету Вест Честер у Пенсилванији. Он је аутор Фореигн Полици Инц.: Приватизација америчког националног интереса;а€€Америчка Палестина: популарне и званичне перцепције од Балфура до израелске државности; и Исламски фундаментализам.