Тајна америчка војна обука иде у Африку

Нови амерички планови за обуку безбедносних снага у четири афричке земље подсећају на сличне програме широм света, који су се често завршавали тако што су ручно бирани приправници клали цивиле или извели војне ударе, како подсећа бивши званичник Стејт департмента Вилијам Р. Полк.

Аутор Виллиам Р. Полк

Са пажњом свих усмереном на европске изборе или говор председника Барака Обаме на Вест Поинту или у Украјини, прича аутор Ериц Сцхмитт ин Нев Иорк Тимес у уторак можда није привукао вашу пажњу. Верујем, међутим, да то пружа увид у неке од главних проблема америчке спољне политике.

Г. Шмит извештава да су САД успоставиле тајне програме за обуку и опремање домаћих тимова по узору на њихове инструкторе, Делта Форце америчке војске, у неколико афричких земаља. Програм је заговарао Мајкл А. Шихан који је раније био задужен за планирање специјалних операција у Министарству одбране, а сада је, према речима господина Шмита, носилац „угледне фотеље у Центру за борбу против тероризма Вест Поинта“.

Као пример лошег војног официра обученог у САД, генерал Мануел Норијега је у пратњи агената америчке Агенције за борбу против дрога у авион америчког ратног ваздухопловства после његовог хапшења 1. јануара 1990. (фотографија америчке војске)

Г. Шмит га цитира како је рекао: „Обучавање аутохтоних снага да иду на претње у сопственој земљи је оно што треба да радимо.“ До сада је за овај напор, пише господин Шмит, издвојено 70 милиона долара, а почетни напори биће у Либији, Нигеру, Малију и Мауританији.

Како то учинити, према вишем америчком официру у Африци, генерал-мајору Патрику Џеј Донахјуу ИИ, сложено је: „Морате да будете сигурни кога обучавате. То не може бити стандард, 'Да ли је тип био терориста или нека врста криминалца?' али такође, које су његове оданости? Да ли је веран држави или је још увек везан за своју милицију?“

Дакле, дозволите ми да коментаришем ове примедбе, идеје иза програма, његову оправданост и историју таквих напора. Почињем са неколико делова историје. (Откривање: Ја сам у завршној фази књиге која има за циљ да исприча целу историју, али цела историја је, наравно, предугачка за ову белешку.)

Без много реторике господина Шихана и генерала Донахјуа и на ширем плану, предузели смо сличне програме у великом броју земаља током последњих пола века. Иран, Турска, Индонезија, Гватемала, Египат, Ирак, Тајланд, Чад, Ангола да споменемо само неке. Резултати готово нигде не доприносе успеху.

Можда је најгори (барем за репутацију Америке) био Чад, где је човек кога смо обучили, опремили и подржавали, Хисен Хабре, наводно убио око 40,000 својих суграђана. У Индонезији је генерал Сухарто, уз наш благослов и са специјалним снагама које смо такође обучили и опремили, у почетку убио око 60,000 и на крају изазвао смрт око 200,000. У Мексику су жртве биле мање, али су дипломци нашег програма специјалних снага постали најмоћнији нарко картел. Они практично држе земљу на откупнини.

Чак и када жртве нису биле резултат тога, војне снаге којима смо помагали у стварању и које смо обично плаћали извршиле су суптилнију мисију уништавања јавних институција. Ако нам је намера да створимо стабилност, промоција моћне војне силе често није начин да то урадимо. То је зато што резултат таквог нагласка на војсци често га чини једином мобилном, кохерентном и централно усмереном организацијом у друштвима којима недостају балансне снаге независног правосуђа, разумно отворених избора, традиције грађанске власти и мање-више слободног притисните.

Наш програм у Ираку пре 1958. иу Ирану пре 1979. године свакако је одиграо кључну улогу у проширењу ауторитарне владавине у тим земљама иу њиховим насилним реакцијама против нас.

Генерал Донахју сугерише да треба да правимо разлику између домаћих војника које обучавамо и да оснажимо оне који су „верни својој земљи“. Али како? Подржавали смо ХиссА¨неа Хабреа толико дуго да смо сигурно знали сваки детаљ његовог живота. Сада му се суди као ратни злочинац. Генерал Сухарто никада није оптужен (као ни они Американци који су му дали „зелено светло“) за његову бруталну инвазију на Источни Тимор. Обојица су вероватно веровали да испуњавају дефиницију патриотизма генерала Донахјуа.

А у Малију, наши пажљиво обучени официри специјалних снага одговорили су на оно што су сматрали и патриотском и верском дужношћу придруживањем побуни против владе коју смо (и мислили смо да смо) подржавали. Имамо лошу евиденцију о дефинисању патриотизма других људи.

И, у интересу хитнијих циљева, били смо вољни да подржимо и финансирамо скоро свакога све док мислимо да би могао бити од вредности. Генерал Мануел Норијега, наш човек у Панами, провео је 22 године у америчком затвору након што смо напали његову земљу и борили се против војника које смо обучили.

Заиста, имамо лошу евиденцију о томе ко су људи које обучавамо. Након што је турска војска извела један од својих пуча 1960-их, када сам био члан Савета за планирање политике одговорног за Блиски исток, питао сам одговарајући огранак Министарства одбране ко су нови лидери, од којих су сви били тренирао у Америци, често неколико пута током година. Одговор је био да нико не зна. Чак и у војној евиденцији, то су били само американизовани надимци.

И, уопштеније, наша осетљивост на тежње, наде и страхове других људи је ноторно груба или потпуно одсутна. Израстајући из Хладног рата, мислили смо о многима од њих једноставно као о нашим заступницима или нашим непријатељима.

Тако смо Чад нашли не као место са одређеном популацијом, већ само као део либијске слагалице, а данас на исти начин размишљамо о Малију. Сада разговарамо о обуци „пажљиво одабраних“ сиријских побуњеника да збаце Башара ал-Асада. Имамо ли ми смисла шта ће да га свргну за?

Осим тога, оно што би се могло сматрати „тактичким“ питањима су „стратешка“, правна, па чак и морална разматрања. Остављам по страни правна и морална питања – као што је то какво оправдање имамо да одредимо судбину других народа – јер не изгледају баш убедљиво међу нашим лидерима.

Али само се усредсредите на дугорочне или чак средњорочне резултате нове политике: најочигледније је да се мешамо и преузимамо одређену одговорност за политику низа земаља за које имамо мало директног интереса. И то често са очигледном опасношћу од дубљег, скупљег и болнијег резултата. Близу смо ове обавезе у Сирији.

Мање очигледно је да ће се наше активности, без обзира на то колико су пажљиво диференциране, видети као резултат опште политике милитаризма, подршке опресивним диктатурама и супротстављања народним снагама. Они се такође стапају у политику супротстављања религији више од милијарду људи, исламу. И то чине на велику штету наших изражених жеља да омогућимо људима свуда, укључујући и код куће, да живе здравије, безбедније и пристојније.

Завршавам са предвиђањем: у практично свакој земљи у којој се примењује програм господина Шихана и генерала Донахјуа, касније ће се видети да је то довело до војног удара.

Вилијам Р. Полк је искусни консултант за спољну политику, аутор и професор који је предавао студије Блиског истока на Харварду. Председник Џон Ф. Кенеди именовао је Полка у Савет за планирање политике Стејт департмента где је служио током кубанске ракетне кризе. Његове књиге укључују: Насилна политика: побуна и тероризам; Разумевање Ирака; Разумевање Ирана; Лична историја: Живети у занимљивим временима; Далеки гром: размишљања о опасностима нашег времена; Хумпти Думпти: Судбина промене режима.