Компликује преговоре о нуклеарном наоружању Ирана

Под притиском израелског лобија, амерички преговарачи убризгавају ирански ракетни програм у преговоре који имају за циљ ограничавање иранског нуклеарног програма, што је потез који додатно компликује — и може угрозити — сложене преговоре, извјештава Герет Портер за Интер Пресс Сервице.

Гаретх Портер

Инсистирање Обамине администрације да Иран разговара о свом програму балистичких ракета у преговорима о свеобухватном нуклеарном споразуму доводи његову позицију у складу са ставом израелских и америчких сенатора који су увели законе које је израдила произраелска лобистичка група АИПАЦ са циљем да торпедује преговоре.

Али историја овог питања сугерише да Обамина администрација зна да Иран неће прихватити захтев и да није неопходан коначни споразум који гарантује да се ирански нуклеарни програм неће користити као оружје. Портпарол Беле куће Џеј Карни истакао је нови захтев САД у саопштењу од среде да Иранци „морају да се позабаве питањима везаним за њихов програм балистичких пројектила“.

Државни подсекретар Венди Шерман.

Карни је цитирао резолуцију 1929 Савета безбедности Уједињених нација, одобрену 2010. године, која забрањује било какву активност у вези са балистичким пројектилима способним да испоруче нуклеарно оружје, укључујући лансирање пројектила. „Дакле, Иран се у потпуности сложио са Заједничким планом акције“, додао је он.

Ирански министар спољних послова Мохамед Џавад Зариф не само да је експлицитно супротставио Карнијеву тврдњу да је Иран пристао да разговара о балистичким пројектилима, већ је и упозорио да би амерички захтев за расправом о њеном ракетном програму прекршио црвену линију за Иран. „Ни о чему осим о нуклеарним активностима Ирана неће се разговарати у разговорима са [шест сила познатих као П5+1] и ми смо се око тога договорили“, рекао је он, преноси иранска ИРНА.

Одбијање Зарифа имплицира да би позиција САД озбиљно ризиковала слом преговора ако би Обамина администрација истрајала у постављању захтева.

Супротно Карнијевој изјави, тема балистичких пројектила није део привременог споразума постигнутог прошлог новембра. Заједнички план акције се односи само на „обраћање резолуцијама Савета безбедности УН, у циљу довођења до задовољавајућег закључка разматрања овог питања од стране Савета безбедности УН” и формирање „Заједничке комисије” која би „радила са ИАЕА да би се олакшало решавање прошлих и садашњих питања која изазивају забринутост”.

Није јасно ни да је америчка страна у преговорима прошле јесени заузела став да је ирански ракетни програм морао да буде на столу како би се завршио коначни споразум. Али у сваком случају то није био део Заједничког плана акције договореног 24. новембра. Претходне америчке изјаве о проблему резолуција Савета безбедности указују на то да је администрација раније признала да није постигнут договор о преговорима о балистичким пројектилима и да првобитно није намеравала да врши притисак на дискусију о том питању.

„Виши административни званичници“ који су у новембру прошле године информисали новинаре о Заједничком плану акције уопште нису спомињали балистичке ракете. Помињали су само „могуће војне димензије“ иранског нуклеарног програма и „иранске активности у Парчину“. Захтев за преговорима о иранском ракетном програму потекао је од Израела, како директно, тако и преко чланова Сенатског одбора за спољне послове који су посвећени агенди АИПАЦ-а.

Позивајући се на неименованог високог израелског званичника, Ха'аретз је у четвртак известио да се израелски министар стратешких послова Јувал Штајниц састао са државним подсекретаром Венди Шерман, главним америчким преговарачем у нуклеарним преговорима са Ираном, и са високим званичницима француских и британских министарстава спољних послова пре почетка фебруарских преговора и нагласио да ирански ракетни програм „мора бити део дневног реда” за преговоре о коначном споразуму.

Почетком децембра, међутим, Израел је био ангажован у још директнијем напору да изврши притисак на администрацију да постави тај захтев, састављајући нацрт закона који је међу својим одредбама експлицитно укључивао и ону која би захтевала нове санкције осим ако председник не потврди да „Иран није извршио било каквих тестова за балистичке ракете са дометом већим од 500 километара.

Пошто је Иран очигледно давно тестирао ракете изнад те границе, председнику Бараку Обами би било немогуће да изврши такву сертификацију. Иако је предлог закона заустављен, барем привремено, у Сенату када је довољан број демократских чланова одбио да га подржи, републиканци у комитету наставили су да нападају преговарачку позицију администрације и почели да истичу посебно толеранцију администрације према иранским пројектилима.

На саслушању Сенатског комитета за спољне послове 4. фебруара, сенатор Боб Коркер из Тенесија, републиканац који је рангиран у комисији, упао је у Схермана. Након што је нацртао веома искривљену слику о спремности Ирана да направи нуклеарно оружје, Коркер је упитао: „Зашто се сви у овом споразуму ни на који начин нисте позабавили механизмима испоруке, милитаризацијом нуклеарног оружја? Зашто је то прекинуто пошто су прешли праг који сви признају?"

Али уместо да исправи Коркерову веома искривљену карактеризацију ситуације, Шерман га је одмах уверио да ће администрација учинити баш оно што он жели. Шерман је признао да новембарски споразум који покрива наредне месеце није „зауставио сву производњу било које балистичке ракете која би могла да има везе са испоруком нуклеарног оружја“. Затим је додала: „Али то је заиста нешто што се мора решити као део свеобухватног споразума.

Шерман је такође у једном тренутку сугерисао да не би било стварне потребе да се забрани било који ирански пројектил ако преговори о нуклеарном програму буду успешни. „Непоседовање нуклеарног оружја,“ рекла је, „чини системе испоруке скоро, не у потпуности, али скоро, ирелевантним“. То признање је подвукло потпуно политичку сврху очигледног прихватања израелског захтева од Ирана да Иран преговара о ограничењима својих балистичких пројектила.

Обамина администрација можда жели да преузме политичку заслугу за тврду линију према иранским пројектилима, знајући да неће моћи да постигне консензус за ту преговарачку позицију међу групом од шест сила које преговарају са Ираном. Заменик руског министра спољних послова Сергеј Рибаков јасно је наговестио да Москва неће подржати такав захтев у саопштењу у четвртак да Русија „сматра да се свеобухватни споразум мора односити само и искључиво на враћање поверења у чисто мирољубиву намеру иранског нуклеарног програма“.

Иако су амерички, европски и израелски званичници током година доследно тврдили да су иранске балистичке ракете средњег домета дизајниране да носе нуклеарно оружје, највећи израелски стручњак за ирански нуклеарни програм Узи Рубин, који је руководио израелским одбрамбеним ракетним програмом током 1990-их, је тврдио да је конвенционална анализа погрешна.

У интервјуу са тврдолинијашким антииранским пројектом Висконсин о контроли нуклеарног наоружања у септембру 2009. године, Рубин је рекао: „Иранци верују у конвенционалне ракете. Не само за засићење, већ и за уклањање одређених циљева. Запамтите, они практично немају ваздушне снаге да то ураде. Њихова главна ударна моћ заснива се на пројектилима.

Од 2008. године, Међународна агенција за атомску енергију оптужује Иран да је радио на интеграцији нуклеарног оружја у ракетно возило Шахаб-3 2002-2003, на основу скупа цртежа у сету наводних иранских докумената. Администрација Џорџа В. Буша је рекла да документи потичу са украденог лаптопа учесника у наводном иранском програму истраживања нуклеарног оружја.

Али испоставило се да је тај извештај лажан, као и друге варијанте о пореклу документа. Документи су заправо дошли од Муџахедин-е-Кхалк, антирежимске организације коју је Стејт департмент тада навео као терористичку организацију, према два немачка извора.

Карстен Воигт, који је био координатор немачке канцеларије за спољне послове, јавно је упозорио на порекло тих новина из МЕК-а у интервјуу за Валл Стреет Јоурнал из новембра 2004. године. Воигт, који се повукао из дипломатске службе 2010. године, испричао је причу о томе како је припадник МЕК-а доставио папире немачкој обавештајној служби 2004. године у интервјуу прошле године за тек објављену књигу овог писца.

Герет Портер, истраживачки историчар и новинар специјализован за националну безбедносну политику САД, добио је награду Геллхорн за новинарство са седиштем у Великој Британији за 2011. за чланке о америчком рату у Авганистану. Његова нова књига, Произведена криза: Неиспричана прича о иранском нуклеарном страху, објављен 14. фебруара. [Овај чланак је првобитно објављен у Интер Пресс Сервице.]