Ексклузивно: Упркос љутитом тону, сиријски мировни преговори су остварили благи напредак, барем у томе што су председник Обама и опозиција одустали од тога да смену председника Асада поставе предуслов за преговоре, али неоконзервативци и даље желе америчку војну акцију, извештава Роберт Пари.
Аутор Роберт Парри
Уређивачка страница Васхингтон Поста поново је мамила предсједника Барака Обаму да постави још војних ултиматума сиријској влади, вјероватно у нади да ће неуспјех да се повинује покренути лопту ка још једној „промјени режима“ коју су спровеле САД.
У још једном вођству уводник захтевајући акцију по Сирији, уредници Поста су ухватили коси новински чланак у којем је Обама признао да су његове дипломатске иницијативе „неуспешне“, иако Обама није употребио ту реч у уторак конференција за штампу са француским председником Франсоа Оландом.
Председник Барак Обама држи конференцију за штампу са француским председником Франсоа Оландом у Белој кући 11. фебруара 2014. (фотографија Беле куће)
Уместо тога, Обама је био прилично опрезан. Он је признао да је грађански рат у Сирији створио „ужасну” ситуацију на терену и навео „огромну фрустрацију” због потешкоћа у ублажавању патњи цивила. Али он је умањио могућност америчке војне интервенције.
„Тренутно не мислимо да постоји војно решење проблема само по себи“, рекао је Обама. Али уредници Поста су се охрабрили са његовом следећом линијом: „Ситуација је флуидна и ми настављамо да истражујемо све могуће путеве да решимо овај проблем, јер није само срцепарајуће видети шта се дешава сиријском народу, већ је веома опасно за регион у целини.”
Уредници Поста назвали су ову могућност да би Обама коначно прибегао сили или претњи силом „добром вести. Сада треба да реагује на основу те анализе.”
Као што се десило уочи рата са Ираком 2003. године, главни амерички медији изгледа жељни да виде летење америчких пројектила, став се огледа у питању дописника Њујорк тајмса Марка Лендлера. Он је у својој изјави/питању обухватио конвенционалну мудрост званичног Вашингтона:
„Сви се слажу да је потребно извршити већи притисак на Асадов режим да промени ову смртоносну једначину. И зато се питам о којим сте додатним, опипљивим корацима разговарали на својим данашњим састанцима како бисте помогли умереној опозицији да покуша да промени ту једначину на терену?“
Претпоставља се да је Ландлерово „сви“ значило све у његовом кругу контаката и сарадника, односно „све који су битни“. Мора се претпоставити да бар око сиријског председника Башара ел Асада има људи који не мисле да је потребан већи притисак на њих. А сигурно има и других људи, укључујући руске лидере, који верују да је потребан већи притисак на Саудијце и друге сунитске нафтне шеикове да их спречи да наоружавају исламске терористе повезане са Ал-Каидом који сада доминирају наоружаном опозицијом у Сирији.
Али Ландлер, уредници Васхингтон Поста и други милитантни амерички новинари очигледно су прихватили сценарио да Обамина администрација мора помоћи сиријској опозицији да свргне Асада, било кроз тајну војну обуку и помоћ побуњеницима или кроз ваздушне нападе и директније интервенције, као што се догодило приликом свргавања Моамера Гадафија у Либији.
Уредници Тхе Поста, који су били важни сарадници у изградњи политичке подршке катастрофалном рату у Ираку председника Џорџа В. Буша, увек се љуте када се пример Ирака наводи у вези са Сиријом, али претпоставка у Ландлеровом питању и у уводнику Поста да постоји нека средина начин да се порази Асадов режим без ризика од још већег хаоса на Блиском истоку је у најбољем случају сумњив.
Обама је у свом одговору јасно ставио до знања да тражи прелазну владу у Сирији у преговорима која би одржавала државне институције, што је очигледно лекција научена и из безобзирног разбијања ирачке војске 2003. и хаотичног свргавања Гадафија 2011. године.
Председник је рекао да су преговори у Женеви „посвећени процесу транзиције који би сачувао и заштитио државу Сирију, који би удовољио различитим секташким интересима унутар Сирије тако да ниједна страна није била доминантна, и који би нам омогућио да се вратимо неком привиду нормалности и дозволи свим људима који су расељени да се почну враћати. Још смо далеко од тога да то постигнемо.”
Једнако, ако не и важније, било је оно што председник Обама није рекао. Он се није осврнуо на своје раније инсистирање да „Асад мора да оде“ као предуслов за споразумно решење. На то ћутање одјекнуо је и мировни предлог који су поднели представници опозиције у Женеви. И тај план је говорио о прелазној влади, али није помињао Асадов одлазак, који није био покретач за владину страну, барем као предуслов.
Између Обаминог умеренијег тона и већег прагматизма опозиције, шансе за неки евентуални напредак у Женеви могу бити све веће, а не слабе, упркос површинској огорчености која није била неочекивана с обзиром на варварство акција обе стране у сукобу.
Међутим, уместо да примете ове скромне знаке напретка, чини се да су још увек утицајни неоконисти одлучни да притисну Обаму на неки облик војне ескалације или барем кавалирску декларацију ултиматума који ће, ако се не испуне, створити нову цасус белли. Исти гласови би сигурно изјавили да би тада рат био неопходан да би се одржао „кредибилитет“ САД.
Истраживачки новинар Роберт Парри објавио је многе приче Иран-Цонтра за Асошиејтед прес и Њузвик 1980-их. Можете купити његову нову књигу, Америчка украдена прича, било у штампај овде или као е-књига (од амазонка барнесанднобле.цом). На ограничено време такође можете наручити трилогију Роберта Паррија о породици Буш и њеним везама са разним десничарским оперативцима за само 34 долара. Трилогија укључује Америчка украдена прича. За детаље о овој понуди, кликните овде.
Изгледа да ратна пропаганда за крај времена која траже неоконзервативци посрће у последње време.