Египат иде од лошег ка горем

Обамина администрација је постала толерантнија према египатском војном удару који је збацио изабраног председника Морсија и сада се обрачунава са његовом Муслиманском браћом, репресијом коју фаворизује саудијско-израелски савез, како објашњава Лоренс Дејвидсон.

Аутор Лавренце Давидсон

Протекле седмице интензивирала се конфронтација између египатског владајућег режима и Муслиманске браће у земљи. У чину који би требало да натера људе упознати са овом текућом борбом да одмахну главом, „влада коју подржава војска“ у Каиру прогласила је египатско Муслиманско братство „терористичка организација“.

У случају да је неко склон да помеша стране, Муслиманска браћа су та која бране демократију у овој конфронтацији, а медијску употребу еуфемизма „влада коју подржава војна” треба схватити као белу војну диктатуру.

Свргнути египатски председник Мохамед Морси.

Истина је да су се браћа Муслимани понашала у а грађанска мода. Заиста, показали су велику уздржаност пред насилним, понекад терористичким провокацијама египатске војске и полиције. Увек заговарајући ненасилне демонстрације против војног удара који је срушио прву поштено изабрану египатску владу у модерним временима, браћа и њихове присталице сусрели су се са убиственим званичним насиљем које је убило, ранило и затворило хиљаде.

Дакле, када генерали Муслиманско братство називају „терористима“, они користе орвеловску пропаганду. Као што то често бива, диктатура је та која практикује тероризам и многи од оних који се опиру су предодређени да буду њене жртве.

То не значи да није било насилног отпора диктатури. Било је у сталном порасту случајева овога, као што су бомбашки напади аутомобила на владине зграде и напади на полицијске и војне положаје. Насилни отпор почео је у региону Синај у Египту и сада се проширио преко Нила у срце земље.

На пример, 25. дец полицијски штаб у Мансоури, град североисточно од Каира, уништен је и 15 људи је погинуло. Али није Братство покренуло овај или друге сличне нападе. Ансар Беит ал-Макдис (угрубо преведено као „Бранитељи Светог Јерусалима“), група која није повезана са браћом Муслиманима, преузела је одговорност. Ипак, диктатура у Каиру је искористила насиље да покуша да уништи Братство. Ово је вероватно немогућ циљ и његово постизање ризикује грађански рат.

Занимљиво је да је насиље Ансар Беит ал-Макдиса у западним медијима описано као „екстремистичко“. Насиље се по дефиницији може сматрати екстремним и насиље ове групе се шири. Ансар Беит ал-Макдис је упозорио да су полиција, војници и било ко други повезан са диктатуром сада мета.

С друге стране, ретко су радње онога што сада важи за владу у Египту биле означене као „екстремистичке” у медијима, иако су генерали више пута убијали и сакатили ненасилне демонстранте. У ствари, сама диктатура је поставила опције за оне који јој се опиру: или потпуно одустати или узети оружје.

Ово стоји као лекција о циљевима и средствима – средства која користе диктаторски режими обично не дозвољавају миран протест и стога се на крају отпор усмерава ка насиљу.

Напуштање демократског пута

Биће много оних који рационализовати египатску војну диктатуру указивањем на мане у свргнутој влади председника Мохамеда Морсија. Неки ће истаћи да је Морсијеву владу, иако слободно и поштено изабрана, убрзо одбацио све већи број Египћана. Тако су пре пуча биле велике демонстрације против изабране власти.

То је тачно, иако је тврдња да су протести представљали већину становништва политички мотивисано претеривање. Проблем са овим образложењем је у томе што су, за разлику од услова под диктатуром, постојале демократске опције отворене за оне који нису волели изабрану владу, као што су политички протести.

Морсијеви противници су могли да одрже захтев за ширим учешћем у владиној политици све док влада није направила компромис. Непосредно пре пуча, постојали су знаци да се ова тачка достиже. Или су противници могли да сачекају до следећег изборног циклуса да покушају да истерају Морсијеву владу. Нема доказа да би Морси спречио будуће слободне и поштене изборе. Треба напоменути да једна ствар коју изабрана власт није урадила је да је обарала демонстранте на улицама.

Може бити да, осим релативно малог покрета младих, већина анти-Морси коалиције никада није била озбиљно заинтересована за демократију. Од почетка демонстрација против изабране владе, ова коалиција је имала мало или нимало оклевања да напусти демократску праксу.

Прописи и процедуре које је успоставила претходна диктатура Хоснија Мубарака више пута су коришћени да би се зауставила Морсијева администрација. Истакнути у употреби ове тактике били су судови и судије које је именовао Мубарак. Убрзо је постало очигледно да анти-Морси коалиција није имала стрпљења да следи демократски/изборни пут да реши питање коначног карактера Египта. Њихов став је био све или ништа који их је брзо навео да позову војску да „спаси нацију“.

Како је изгледало спасење? Једно је сигурно да је египатска војска недостаје вештина да спасе, и заиста било какав интерес за спасавање, египатску демократију.

Шта је ова стратегија добила анти-Морси коалицији? Да ли су добили секуларну владу која поштује грађанска и људска права? Да ли су добили владу којој се може веровати да ће одржати слободне и поштене изборе? Свакако не, јер средства која су користили нису могла довести до таквих циљева. То им је донело олакшање тхе маибе шеријатског права у замену за извесност војног удара и насиља којим владају сви војни диктатори.

Шта војни диктатори Египта мисле да ће постићи њихова произвољна и насилна употреба моћи? Да ли мисле да ће се земља вратити у стање под Насер-Садат-Мубараком када је ауторитарно застрашивање држало верске организације под контролом, а цивилно друштво утихнуло? Да ли мисле да ће икога заиста преварити намештени избори које планирају за 2014. годину?

Ако је тако, пропустили су да размотре могућност да је демократски избор Мохамеда Морсија можда променио историјску једначину. Што се тиче историје, оно на шта би требало да се позивају није њихова диктаторска прошлост, већ догађаји у Алжиру 1990-их, где је други војни режим угасио происламске резултате демократских избора и покренуо деценију дивљачког грађанског рата. Ово је циљ који је сасвим у складу са средствима које су користили египатски генерали 2013. године.

Развој америчког одговора

Влада САД је била а доследан подржавалац египатских диктатура од када је Анвар Садат склопио историјски мир са Израелом у марту 1979. Од тада је америчко министарство финансија исплаћивало најмање 1.55 милијарди долара (јавно коришћена мала цифра) углавном војне помоћи Египту. Та помоћ је помогла да се одржи корумпирани египатски официрски корпус који сада контролише добар део египатске економије и нема против кога да се бори осим против сопственог народа.

У фебруару 2011, истински популарна и углавном ненасилна побуна приморала је слом Мубаракове диктатуре. То је довело до првих међународних, слободних и поштених избора у Египту. Неко време је изгледало да ће египатска војска бити протерана из политике, а чинило се да је амерички председник Барак Обама прихватио овакав развој догађаја.

Чак и када су се египатски генерали вратили у форму и извели пуч у јулу 2013, Обамина администрација је реаговала са негодовањем и прекинули неке од исплата годишње помоћи. Једини на Блиском истоку коме је ово сметало биле су друге диктатуре које подржавају САД, попут оних у Саудијској Арабији и Заливским емиратима.

Међутим, сада америчка влада можда размишља да још једном подржи египатску диктатуру. Сугестије да би то могао бити случај стигле су недавно од државног секретара Џона Керија 20. новембра говор Саветодавном савету за спољну безбедност Стејт департмента где је Кери показао срамотан недостатак знања о догађајима који су срушили Мубаракову диктатуру и изузетно наиван појам о томе шта је потребно да се направи и одржи револуција.

Тако је Кери рекао: „Она деца на тргу Тахрир, нису била мотивисана никаквом религијом или идеологијом. Били су мотивисани оним што су видели кроз овај међусобно повезани свет, и желели су делић прилике и шансу да се образују и запосле и имају будућност, а не да имају корумпирану власт која им је све то ускратила и више. И твитовали су своје начине и Фацетимед [сиц] својим путевима и разговарали једни са другима и то је оно што је покретало ту револуцију. А онда га је украо једини најорганизованији ентитет у држави, а то је било Братство.

Чињеница да би Кери могао да постави такву дијагнозу групи наводно добро упућених саветника за безбедност је застрашујућа. Керри је далеко од циља и ево зашто:

— Веома храбри младићи из Каира и Александрије који су започели протесте 2010-2011 против Мубаракове диктатуре поставили су основу за услове који су на крају срушили тај режим. Али они сами нису могли и нису остварили тај циљ.

— Ова омладина није била лишена ни вере ни идеологије. Већина су били муслимани различитог степена праксе и скоро сви су веровали у демократску идеологију.

— Упркос коришћењу друштвених мрежа и других технологија, групе младих су биле премале да направе револуцију.

— Револуција је постала могућа тек када је много већи број људи изашао на улице како би се демонстрације трансформисале из великих у масовне. Одлуку да се изнесу те бројке донела су Муслиманска браћа, група која је религиозна, али је такође била спремна да следи демократски пут.

— Братство је могло успети да извуче велики број не само зато што је било „најорганизованији ентитет у држави“, већ зато што је деценијама било и најефикаснији и најпопуларнији организација социјалне службе у Египту.

Истина је, дакле, да Братство није „украло” револуцију, оно је омогућило револуцију.

Данашњи Египат је у нереду. То је економски хаос захваљујући деценијама војне диктатуре, корупције и похлепе. То је политичка збрка из истог разлога. Какве год грешке биле постављене на ноге изабране Морсијеве владе, ниједна од њих није гарантовала повратак насилничкој војној владавини – акцији која је, из свих практичних разлога, довела идеале арапског пролећа до трагичног краја.

Може се само надати да ће се америчка влада, која се издиже изнад историјског незнања Џона Керија и његових писаца говора, држати принципа и имати што мање везе са режимом у Каиру. То је гадан режим, бруталан према сопственом народу, варварски у својој политици према затвореном становништву Газе и, што није изненађујуће, у кревету са ционистима и аутократским заливским монарсима.

Што се тиче египатске демократске револуције која је скоро била, може се надати да ће преживети као преседан за будућност.

Лоренс Дејвидсон је професор историје на Универзитету Вест Честер у Пенсилванији. Он је аутор Фореигн Полици Инц.: Приватизација америчког националног интереса; Америчка Палестина: популарне и званичне перцепције од Балфура до израелске државности; и Исламски фундаментализам.