Права егзистенцијална претња

Већина људи на Земљи, сви рођени након Другог светског рата, живели су цео живот под претњом нуклеарног уништења. Али само зато што је егзистенцијална претња одувек постојала не значи да неће бити активирана, као што мисле Ира Хелфанд и Роберт Ф. Додге.

Аутори Ира Хелфанд и Роберт Ф. Додге

Као лекари, ми проводимо свој професионални живот примењујући научне чињенице на здравље и добробит наших пацијената. Када су у питању претње по јавно здравље као што су туберкулоза, дечија парализа, колера, АИДС и друге за које нема лека, наш циљ је да спречимо оно што не можемо да излечимо. Наша је професионална, етичка и морална обавеза да се образујемо и изјаснимо о овим питањима.

Ипак, највећа непосредна егзистенцијална претња људском опстанку је потенцијал глобалног нуклеарног рата. Одавно знамо да би последице нуклеарног рата великих размера могле да окончају људско постојање на планети. Ипак, данас у свету постоји више од 17,000 нуклеарних бојевих глава од којих више од 95 одсто контролишу САД и Русија.

Облак печурке од атомске бомбе пао је на Хирошиму, у Јапану, 6. августа 1945. године.

Међународна заједница намерава да спречи Иран да развије чак и једно нуклеарно оружје. И док је прикладно да се заустави ширење нуклеарног оружја, драгоцено је мало труда уложено на много већи и критичнији проблем ових постојећих арсенала.

Упркос хладноратовском менталитету САД и Русије са њиховим комбинованим арсеналима и ослањању на чисту срећу да нуклеарни рат није покренут случајно, намерно или сајбер нападом, сада знамо да планети прети ограничени регионални нуклеарни рат који је много реалнија могућност.

Извештај који су 10. децембра објавили добитник Нобелове награде Међународни лекари за превенцију нуклеарног рата и његов амерички колега Лекари за друштвену одговорност документују заправо хуманитарне последице тако ограниченог нуклеарног рата.

Позиционирање сукоба у Јужној Азији између Индије и Пакистана, који укључује само 100 бомби величине Хирошиме, што је мање од 0.5 одсто светског нуклеарног арсенала, довело би у опасност здравље и добробит две милијарде људи. Локални ефекти би били разорни. Више од 20 милиона људи умрло би за недељу дана од експлозија, пожара и непосредних ефеката радијације. Али глобалне последице би биле далеко горе.

Ватрене олује изазване овим ратом подигле би 5 милиона тона чађи високо у атмосферу, блокирајући сунчеву светлост и снижавајући температуре широм планете. Овај климатски поремећај би проузроковао нагли пад производње хране широм света. Дошло би до пада у производњи кукуруза у САД за 12 одсто и у кинеској производњи пиринча за 15 одсто, што би трајало читаву деценију. Запањујући пад кинеске производње озиме пшенице од 31 одсто такође би трајао 10 година.

Глобална глад која је настала довела би у опасност 870 милиона људи у земљама у развоју који су већ данас потхрањени и 300 милиона људи који живе у земљама које зависе од увоза хране. Поред тога, огромни недостаци у кинеској производњи хране угрозили би још 1.3 милијарде људи у Кини.

У најмању руку, постојала би деценија друштвеног и економског хаоса у највећој земљи на свету, у којој се налази друга највећа и најдинамичнија светска економија и велики сопствени нуклеарни арсенал.

Нуклеарни рат упоредиве величине било где у свету би произвео исти глобални утицај. Поређења ради, свака америчка подморница Тридент обично носи 96 бојевих глава од којих је свака десет до тридесет пута моћнија од оружја које се користи у јужноазијском сценарију. То значи да једна подморница може вишеструко да изазове пустош нуклеарне глади.

САД имају 14 ових подморница, плус копнене ракете и флоту стратешких бомбардера. Руски арсенал има исти невероватан капацитет оверкилл-а. Две деценије након Хладног рата, нуклеарно оружје није погодно да одговори на савремене претње, а његово одржавање кошта стотине милијарди долара.

Делимично подстакнут растућим разумевањем ових хуманитарних последица нуклеарног рата, данас постоји растући глобални покрет за спречавање такве катастрофе. Међународни покрет Црвеног крста и Црвеног полумесеца је 2011. године позвао своја национална друштва да едукују јавност о овим хуманитарним последицама и позвао на укидање нуклеарног оружја.

Седамнаест земаља је у мају 2012. издало заједничку изјаву о хуманитарном утицају нуклеарног оружја у којој се позива на његово потпуно елиминисање. До ове јесени број је порастао на 125 нација.

Међународна заједница треба да настави да предузима практичне кораке како би спречила додатне земље да набаве нуклеарно оружје. Али, овај напор да се спречи ширење мора бити праћен стварним напретком како би се елиминисала далеко већа опасност коју представљају огромни арсенали који већ постоје.

Једноставно речено, једини начин да се елиминише опасност од нуклеарног рата или ризик од случајног лансирања или несреће је елиминисање нуклеарног оружја. Прошле године већина светских нација присуствовала је дводневној конференцији у Ослу о хуманитарним последицама нуклеарног рата. Сједињене Државе и друге велике нуклеарне силе бојкотовале су овај састанак.

У фебруару ће се одржати важан пратећи састанак у Мексику. Време је да својим примером предводимо државе које имају нуклеарно оружје присуствовањем овом састанку и прихватањем позива на елиминацију нуклеарног оружја.

Ира Хелфанд је копредседник Међународног удружења лекара за превенцију нуклеарног рата и бивши председник америчке подружнице ове организације, Лекари за друштвену одговорност. Аутор је новог извештаја „Нуклеарна глад: две милијарде људи у опасности?“

Роберт Додге је члан Комитета за безбедност лекара за друштвене одговорности, бави се породичном медицином у Вентури, Калифорнија, и пише за ПеацеВоице.