Идеологија екоцида

Устав САД налаже савезној влади да обезбеди „опште благостање“ земље, али самопроглашени „конституционалисти“ деснице се противе било каквим напорима да се обузда катастрофална претња глобалног загревања, како примећује Лоренс Дејвидсон.

Аутор Лавренце Давидсон

12. септембра написао сам комад под насловом „Данас криза, сутра катастрофа"  у којој сам се придружио бројним другима који упозоравају на последице глобалног загревања. Докази за еволуирајуће страшне ефекте изградње ЦО2 и других гасова стаклене баште постају све убедљивији. Питање је шта ће се, ако ишта, учинити поводом тога?

То питање је недавно обрадио Паул Кругман у чланку, „Коцкање са цивилизацијом”, у којој је рецензирао нову књигу економисте Вилијама Нордхауса о климатским променама, Тхе Цлимате Цасино. Чланак се појављује у издању од 7. новембра Нев Иорк Ревиев оф Боокс. Ево неких ствари које Кругман наводи:

Ураган Сенди док се приближавао америчкој обали. (Заслуге: НОАА лабораторија за визуелизацију животне средине)

– Научни консензус изнет у најновијем извештају Међувладин панел о климатским променама предвиђа глобални пораст температуре између 1.8 и 4.0 степена Целзијуса (3 и 7.5 степени целзијуса) до 2100. године. Према Нордхаусу, у годинама након 2100. пораст температуре ће се наставити навише можда до максимално 6.0 степени Целзијуса (10 степени Фаренхајта). Ова повећања могу бити директно везана за људске активности.

Ако неко сумња да ће негативне последице топлотних таласа бити све учесталије, требало би да размотри шта се десило у Европи пре деценију. У лето 2003., са продуженим температурама које су се кретале око 100 степени Фаренхајта, процењено је „КСНУМКС грађани од 12 земаља умрло је од болести изазваних топлотом у периоду од четири месеца.

– Постоје и друге ствари које треба предвидети, укључујући „ниво мора ће порасти… урагани ће постати интензивнији… [и] океани постати киселији“.

– Сви ови докази представљају „огромну аргументацију за акцију да се ограничи пораст температуре“.

– У срцу сваке акције је потреба „да се нагло смање емисије из производње електричне енергије на угаљ“.

Једна поента коју Кругман не истиче, али је важна, је без даљег регулисања прелазак на природни гас неће помоћи у решавању проблема глобалног загревања. Употреба природног гаса је поздрављена као корак ка чишћењу атмосфере јер производња електричне енергије на гас ослобађа само упола мање ЦО2 од угља. Нажалост, ово је само део приче.

У прве две деценије након испуштања у атмосферу, природни гас (метан) задржава топлоту 72 пута боље него ЦО2. Како се природни гас копа (сада више него икад са новом „технологијом хидрауличког фрактурисања”) и транспортује, он цури у атмосферу у процењеној количини од 2.4 одсто запремине.

Само даља регулација коју спроводи влада може контролисати овај допринос глобалном загревању. Иначе, овај извор еколошког метана надмашује онај који долази од крава, које су биле Роналд Реганов омиљени извор гаса метана.

Порицање и стварна моћ

За оне који обраћају пажњу на доказе није тешко доћи до разумевања шта је циљ, нити је тешко набројати кораке за постизање задатка. На пример, Кругман се дотиче политике као што је опорезивање емисија гасова стаклене баште; „ограничи и тргуј“ програми попут оних који се сада користе за ограничавање емисије сумпора које производе киселе кише; стварање подстицаја потрошача за смањење потрошње енергије; и улагања у технологију која хвата ЦО2 у постројењима која сагоревају угаљ.

Прави проблем је прелазак са разумевања свих ових различитих аспеката ситуације на акцију, до проналажења, у САД, „политичке воље да се уради оно што је неопходно“. С обзиром на то шта је у питању – а Кругман верује да је то очување цивилизације како је ми сада доживљавамо – помислили бисте да је предузимање акција неометано. Ипак, то је наивна претпоставка. Кругман даље даје делимично објашњење зашто:

— „Постоји стварна моћ иза противљења било каквој климатској акцији.” На пример, главни рад који тврди да је глобално загревање изазвано људима лажна, Највећа превара: Како завера о глобалном загревању угрожава вашу будућност, написао је сенатор Џејмс Инхоф, Р-Оклахома. Инхофе је управо био председник Сенатског одбора за животну средину и јавне радове између 2003. и 2007.

Инхофова књига је знак да они који тврде да не постоји глобално загревање изазвано људима имају моћ, по Кругмановим речима, да „изврну дебату ... поричући науку о клими“.

– Проблем идеологије. Инхофе представља идеолошку позицију која се чини отпорном на „мирне, рационалне аргументе“. Овај идеолошки отпор има два аспекта. Једна је економска, инсистирање подскупине капиталиста који „замишљају себе као ликове у роману Ајн Ранд,“ да слободном тржишту буде дозвољено да функционише без обзира на све.

Нажалост, како истиче Вилијам Нордхаус, „не постоји право 'слободно тржиште' решење за глобално загревање. Државна интервенција мора бити део одговора. Други аспект идеолошког отпора је религиозно надахнута сумња у саму науку, „одбацивање научног метода уопште“, како то Кругман каже. Многи од обе врсте идеолога су уграђени у Републиканску партију и она наставља да контролише половину Конгреса.

–Постоји и „голи сопствени интерес“. У игри су милијарде долара за компаније за угаљ и природни гас и повезана предузећа, од којих многи, према Кругману, „субвенционишу климатско порицање“.

Проблем природног локализма

Све заједно ово представља „огромну препреку за акцију“ и мучи ме да пронађем још препреке. Кругман наводи само групе и идеологе посебних интереса. Иза њих је још једна проблемска група – највећа група од свих – општа јавност.

Проблем опште јавности је „природни локализам“. Ово је тенденција већине људи да своје активности и интересовања усмере у уски локални опсег. Статистика тежи да пружи доказе о географском облику природног локализма.

Од јануара 2013. само КСНУМКС процената Американаца су имали важеће пасоше. И, за већину осталих, путовања су обично повезана са одморима аутомобилом. Просечна једносмерна удаљеност за такво путовање је КСНУМКС миља.

Међутим, природни локализам није само географски. То је такође временско. Односно, већина људи је свесна времена кроз сопствена искуства и она која се односе на временске периоде блиских рођака и пријатеља. Ово се обично враћа у прошлост све до бака и деда и напред у времену до наших унука. Изван тог опсега и прошлост и будућност постају магловите и често се перципирају као неважне за сопствену садашњост.

Какве све ово има везе са глобалним загревањем? Природни локализам веома отежава просечном мушкарцу или жени да се осећају лично повезани са процесом чије се најгоре последице пројектују за 100 и више година у будућност. За већину, краткорочни ефекти се могу десити изван њихове локалне географске сфере, или ће се временом развијати довољно споро да се игноришу.

Да би пробили ову баријеру и учинили глобално загревање делом локалне свести, организатори Дан планете Земље 2013 догађаји су усвојили тему „Лице климатских промена“. Утицај је у најбољем случају био минималан.

Дакле, врста галванизоване грађанске бриге која би могла успешно да се бори против индустрије и пословања лобији који се боре против законодавство и регулатива неопходни за обуздавање глобалног загревања највероватније неће бити могући док не буде прекасно.

Кругман истиче да се успон цивилизације поклапа са периодом климатске стабилности. Сама цивилизација, у својој индустријској и постиндустријској фази, сада подрива ту стабилност и тиме себе доводи у опасност.

Има неких који кажу да ће нас наука спасити. Односно, уместо борбе против посебних интереса и идеолога, лакше је претпоставити да ће неко измислити начине да преокрене глобално загревање на начин који не захтева жртву. Ово је заиста детиња жеља и нико не би требало да се клади да ће неки проналазач у последњем тренутку јахати на белом коњу да би спасио дан.

Дакле, шта је одговор на Кругманово питање? Шта ћемо на крају учинити по питању глобалног загревања? Могуће је да одговор није ни приближно довољан. Ми смо врста под утицајем природног локализма, и стога већина Американаца, па и других на Западу, неће напустити поклон пун профита и релативног комфора све док је небо ведро на њиховом локалном месту и време. Што се тиче будућности изван њихових унука, она једноставно не изгледа стварно.

Лоренс Дејвидсон је професор историје на Универзитету Вест Честер у Пенсилванији. Он је аутор Фореигн Полици Инц.: Приватизација америчког националног интереса; Америчка Палестина: популарне и званичне перцепције од Балфура до израелске државности; и Исламски фундаментализам.