Керијева саудијско-израелска турнеја помирења

Ексклузивно: Државни секретар Кери јури од главног града до главног града широм Блиског истока у нечему што личи на обилазак извињења, настојећи да умири повријеђена осећања Саудијске Арабије и Израела, али смиривање би могло подстаћи већи отпор америчкој политици, пише Роберт Парри.

Аутор Роберт Парри

Саудијска Арабија криви председника Барака Обаму што је показао недостатак лидерства у суочавању са блискоисточним кризама, чиме краљевина значи да је требало војно интервенисати у сиријском грађанском рату и у потпуности подржати египатски државни удар. Али Обамин стварни недостатак кичме био је на видику када је послао државног секретара Џона Керија на пузавну турнеју у жељи да умири Саудијску Арабију и Израел.

Чини се да је Кери истрошио штитнике за колена у једној „савезничкој“ престоници за другом, нудећи уверавања да Обамина администрација неће превише олако поступити према Иранцима у нуклеарним преговорима, да неће уступити много земље Сирији у мировним преговорима, победио Не будите превише строги према египатским војним диктаторима и неће се бунити због најновијег израелског отимања земље.

Док је био у Израелу, Кери се суочио са срамотом одобравају се нови израелски станови за источни Јерусалим и западну обалу. Док је био у Египту, док је хвалио египатску војску за вођење исправног курса демократије, диктатура је судила изабраном председнику Мохамеду Морсију и његовим савезницима за убиство.

Ипак, можда најпонижавајући је био Керијев лет у Ријад, у Саудијској Арабији, где је уверавао краља Абдулаха да САД деле саудијске циљеве о Сирији, Ирану и Египту и да су једине несугласице везане за тактику.

Тако учтиви Кери чак избегава да се суочи са саудијском краљевском обитељи због њиховог одвратног третмана према женама. Насмејао се на питање да ли Саудијским женама треба дозволити да возе, рекавши да је дебату о правима жена „најбоље препустити Саудијској Арабији“.

Саудијци су узели Керијеву меру и ускоро су извештавали америчке новинаре о Обаминој спољној политици слабих колена.

Према Њујорк тајмсу чланак, „У корену већег дела критика Саудијаца била је перцепција да председнику Обами није пријатно да врши власт на светској сцени, што је велика брига за саудијске званичнике који су постали све забринутији за улогу свог непријатеља Ирана у Сирији и другде у региону."

Ипак, да је председник Обама желео да покаже нешто правог мишића, можда би натерао секретара Керија да грди Саудијце због њиховог злостављања жена и да се суочи са Саудијцима због њихове крваве подршке радикалним џихадистима који су распоређени широм региона правећи пустош и ангажовање у тероризам.

Не само да су саудијски држављани чинили већину отмичара 9. септембра, инспирисани другим Саудијцем, Осамом бин Ладеном, већ су Ал Каида и исламски екстремисти дуго уживали у благости елемената саудијске краљевске породице и у суштини служили као глобалне паравојне снаге краљевства, било да се боре против Совјета у Авганистану 11-их или дестабилизују сиријску владу данас.

Порицање о терору

Иако саудијска влада практикује порицање односа са овим насилним екстремистима, саудијски лидери осећају да их њихов огроман утицај на нафтна и финансијска тржишта, а самим тим и њихова способност да ометају западне економије, чине у суштини недодирљивима.

Дакле, они често показују великодушност чак и када имају посла са америчким председницима, као када је принц Бандар бин Султан као саудијски амбасадор у Сједињеним Државама током напада 9. септембра натерао председника Џорџа В. Буша да дозволи члановима породице бин Ладен да напусте америчке градове на првим летовима дозвољеним назад у ваздух, после 11. септембра, и након само површних интервјуа са ФБИ.

Сада као шеф саудијске обавештајне службе, Бандар је бацио своју тежину изражавајући своје незадовољство према Русији и Сједињеним Државама због тога што се нису придружили Саудијској Арабији у рушењу сиријске владе Башара ал-Асада. Бандарова ароганција укључивала је оно што је звучало као танко прикривене претње о могућем тероризму против Зимских олимпијских игара у Русији ако се председник Владимир Путин не повинује жељама Саудијске Арабије о Сирији.

Према дипломатском извештају о састанку Бандар-Путин 31. јула у Москви, Бандар јасно да Саудијска Арабија вуче конце чеченских милитаната који су извели бројне терористичке нападе унутар Русије и који би могли да буду обуздани током Олимпијаде у Сочију следеће године ако би постојао саудијско-руски споразум о Сирији.

Извор упознат са састанком ми је рекао да је Путин на спомињање Сочија гледао као на нешто слично мафијашком дону који протреса продавача за новац за заштиту рекавши: „Добар мали посао имате овде, мрзео бих да му се било шта деси .” Такође ми је речено да је Путин одговорио својим директним упозорењем Бандару да Саудијску Арабију сматра одговорном ако било која исламска терористичка група нападне Олимпијске игре.

Обамина администрација је могла да покаже сличну чврстину у одбацивању захтева Саудијске Арабије да Сједињене Државе суштински интервенишу на својој страни у сунитско-шиитским секташким сукобима који се одвијају широм региона. Саудијци предводе сунитски контингент блискоисточних земаља, а Иран је усидрио такозвани шиитски полумесец који се протеже кроз Ирак и Сирију до упоришта Хезболаха у Либану.

Председник Обама је могао отворено да објасни да Сједињене Државе неће стати на страну у секташком сукобу који датира скоро 1,400 година уназад од борбе за наследство након што је пророк Мухамед умро 632. У бици код Карбале, покољ Хусеина ибн Алија и његово домаћинство поделило је исламску заједницу на шиитске и сунитске секте.

Та древна непријатељства настављају да деле исламски свет у модерним временима, распламсавајући се након иранске револуције 1979. године када је револуционарни шиитски режим преузео власт и узнемирио конзервативнију сунитску структуру моћи са седиштем у Саудијској Арабији. Саудијски страхови од могућег иранског задирања у Персијски залив довели су до осмогодишњег иранско-ирачког рата у којем је ирачки сунитски диктатор Садам Хусеин служио као бедем против шиитског утицаја из Техерана.

Погрешни рат

Деликатна секташка равнотежа поново је поремећена 2003. године када је председник Џорџ В. Буш напао Ирак да свргне Хусеина, победа која је шиитској већини у Ираку дала прилику да преузме контролу и изгради радни однос са Ираном којим владају шиити. Са Сиријом под контролом династије Асад, са седиштем у алавитској секти која је изданак шиитског ислама, шиитски полумесец се изненада проширио од Техерана до Бејрута.

Овај све већи утицај шиита узнемирио је Саудијце који су почели да подржавају сунитске побуњенике који се боре да збаце сиријског председника Башара ал Асада и тако разбију шиитски полумесец. Иако Саудијци тврде да подржавају умерену сиријску опозицију, њихова подршка је такође била кључна у привлачењу џихадиста из целог муслиманског света у Сирију.

Многи од тих џихадиста хрле у Сирију из Саудијске Арабије, укључујући неке од најекстремнијих елемената који су повезани са Ал-Каидом. Не само да су ови страни џихадисти учествовали у терористичким актима у Сирији, већ су користили монтиране фотографије мртвих милитаната позираних са језивим осмесима на лицима да регрутују друге екстремисте.

Чланак у Вашингтон посту од уторка наводи саудијског борца као водећи пример: „На његовом посмртном портрету, брадато лице младог побуњеника фиксирано је широким, неземаљским осмехом. Саудијац је погинуо у борбама, а његов леш, са својим блаженим осмехом, фотографисан је и приказан на Твитеру позивајући друге да прославе његову мучеништво.

„Од доласка првих страних џихадиста у Сирију пре више од две године, побуњенички добровољци су користили Фејсбук и Твитер налоге да обавештавају своје пријатеље и рођаке о својим искуствима… Када борци буду убијени, исте веб странице нуде начин за ширење вести породици и пријатељима и одати почаст палим, кажу истраживачи.

„Многе објаве укључују слике и алузије које имају за циљ да имају одјек међу муслиманским верницима. На неким фотографијама тела са тешким ранама су постављена тако да изгледају као да се смеју или, у неким случајевима, показују ка небу.

„Уобичајено веровање међу џихадистима је да мучеништво доноси посебне награде у рају, укључујући наклоност 72 'хоурис' црнооке девице које су обећане мушкарцима у загробном животу, као и способност да се задобије улазак у рај за рођаке мученика. [Вашингтон пост, 5. новембар 2013.]

Да је Кери желео да покаже праву удобност Обамине администрације у вршењу власти на светској сцени, можда би отворено рекао саудијским обавештајцима да престану да финансирају, наоружавају и размештају ове фанатике у Сирији или било где другде. Уместо тога, Кери се понашао као молитељ који је стигао у краљевство да умири раздражљивог краља и његов двор.

Савијање у Египту и Израелу

Кери је имао сличне наступе савијених колена у Каиру и Јерусалиму. Кери је у Египту похвалио војни режим који је збацио изабраног председника у јулу и брутално потиснуо његове следбенике Муслиманске браће, убивши више од хиљаду људи. Као Нев Иорк Тимес пријавио,

„У суштини, као и по тону, посета господина Керија Египту је одразила одлучност Обамине администрације да ради са војним врхом који је немилосрдно угушио демонстранте из Муслиманског братства, исламистичког покрета који је изнео успешну кандидатуру председника Мохамеда Морсија, који је збачен је 3. јула. Војна влада, сада чврсто укорењена овде, обећала је да ће успоставити владу коју ће водити цивили.”

Кери је поздравио „мапу пута“ војног режима за кретање ка обнављању цивилне власти, вероватно са изборима следећег пролећа. Међутим, Керијево путовање се поклопило са одлуком режима да Морси и његове политичке савезнике суди за убиство. Тајминг режима и Керијеве похвале представљале су још једну дипломатску срамоту за Обамину администрацију.

У Израелу је Керијев апел премијеру Бењамину Нетањахуу да настави са мировним преговорима са Палестинцима о решењу о две државе наишао на одобравање израелске владе за даље ширење насеља у источном Јерусалиму и на Западној обали.

Затим, Васхингтон Пост пријавио да су кључни елементи Нетањахуове коалиције у потпуности напуштали идеју палестинске државе у корист анексије Источног Јерусалима и Западне обале као дела Великог Израела. План је захтевао да се многим Палестинцима отежа, ако не и скоро немогуће, да постану израелски држављани, чиме се гарантује наставак јеврејске доминације. Појас Газе и његових 1.6 милиона становника били би препуштени сопственој очајничкој судбини.

„Док државни секретар Џон Ф. Кери наставља разговоре [у Јерусалиму] у среду у потрази за стварањем 'две државе за двоје људи', гласна фракција у влади израелског премијера Бењамина Нетањахуа се, отвореније него икада, противи самој идеји палестинске државе и изношење сопствених планова да заузме, а не да поклања територију“, пише Пост.

Чини се да је Нетањахуова влада охрабрена својим новим закулисни савез са Саудијском Арабијом, док две земље комбинују своја геополитичка средства за унапређење заједничких интереса, укључујући подршку сиријским побуњеницима, изазивање Ирана због његовог нуклеарног програма и помоћ војном режиму у Египту.

У овим заједничким подухватима, Израел носи своје изузетне таленте у пропаганди и лобирању, док Саудијска Арабија испоручује новац и експлоатише свој утицај на нафтна и финансијска тржишта. Један извор упознат са израелско-саудијским тандемом рекао је да Израел користи овај однос и да унапреди своје регионалне интересе и да добије очајнички потребан новац од Саудијаца, који су опседнути превлађивањем над својим шиитским ривалима у Ирану.

У протеклих неколико месеци, председник Обама је био против саудијско-израелских захтева да војно интервенише у Сирији како би деградирао Асадову војну снагу — а Обама је додатно отуђио два „савезника“ показујући спремност да преговара са Ираном о његовом нуклеарном програму, а не него да се придружи Израелу у ваздушним нападима на иранске циљеве.

Али посете секретара Керија од престонице до престонице, на нечему што изгледа као обилазак извињења који очајнички жели да умири повређена осећања Израела и Саудијске Арабије, могу само да охрабре саудијске и израелске лидере да задрже геополитички притисак на председника Обаму.

Истраживачки новинар Роберт Парри објавио је многе приче Иран-Цонтра за Асошиејтед прес и Њузвик 1980-их. Можете купити његову нову књигу, Америчка украдена прича, било у штампај овде или као е-књига (од амазонка барнесанднобле.цом). На ограничено време такође можете наручити трилогију Роберта Паррија о породици Буш и њеним везама са разним десничарским оперативцима за само 34 долара. Трилогија укључује Америчка украдена прича. За детаље о овој понуди, кликните овде.