Геополитика дрона

Амерички програм беспилотних летелица десетковао је вођство Ал-Каиде и других исламских милитантних група, али је такође отуђио људе и владе у земљама на првим линијама фронта убијајући цивиле и нарушавајући политичке савезе, што је сложеност коју амерички медији често пропуштају, нпр. Гаретх Портер је известио за Интер Пресс Сервице.

Гаретх Портер

Вашингтон пост је у четвртак објавио оно што је представио као нови доказ тајног споразума према којем пакистански званичници већ дуго приватно подржавају амерички рат дроновима у земљи, иако су га јавно критиковали.

Већина новинских кућа је покупила причу о Посту, а тема јавног пакистанског противљења и приватног саучесништва у питању беспилотних летелица уоквирила је медијско покривање изјаве пакистанског премијера Наваза Шарифа да је позвао председника Барака Обаму да оконча рат дроновима.

пакистански премијер Наваз Шариф.

Али Пост прича је игнорисала централну чињеницу која је у супротности са том темом: пакистанско војно руководство се годинама одлучно окренуло против рата беспилотних летелица и снажно је вршило притисак на састанцима са америчким званичницима да Пакистану буде дат вето на гађање.

У ствари, цурење поверљивих докумената ЦИА-е Посту изгледа представља покушај званичника ЦИА-е да спрече одлуку Обамине администрације да се рат дроновима у Пакистану сведе на минимум, ако не и потпуно укине.

У чланку Поста, чији је коаутор Боб Вудворд, стоји: „Упркос поновљеном осуђивању ЦИА-ине кампање дроновима, највиши званичници пакистанске владе годинама су тајно подржавали програм и рутински примали поверљиве брифинге о нападима и броју жртава.

Пост је цитирао строго поверљиве документе ЦИА-е за које се наводи да „разоткривају експлицитну природу тајног аранжмана између две земље у време када ниједна није била вољна да јавно призна постојање програма за дрон“. Документи, описани као „тачке за разговор“ за брифинге ЦИА, дају детаље о нападима беспилотних летелица у Пакистану од краја 2007. до краја 2011. године, представљајући их као огроман успех и увек тврдећи да нема цивилних жртава.

Одавно је познато да је постигнут споразум између администрације Џорџа Буша и режима председника Первеза Мушарафа под којим је ЦИА смела да изводи ударе дроновима у Пакистану. Депеша Викиликса цитирала је премијера Јусафа Гиланија који је у августу 2008. рекао: „Није ме брига да ли то раде све док имају праве људе. Протестоваћемо у Народној скупштини, а онда ћемо то игнорисати.

Та изјава је, међутим, дата у време када су ЦИА удари још увек били ретки и фокусирани само на лидере Ал-Каиде. То се драматично променило од 2008.

Чланци Поста нису истакли да је пакистанско војно руководство прешло са одобравања америчке кампање беспилотних летелица на снажно противљење након 2008. Разлог за промену је био то што је ЦИА драматично проширила листу мета 2008. са високих званичника Ал-Каиде на „упечатљиви удари“ који би погодили чак и осумњичене редове повезане са присталицама пакистанских и авганистанских талибана.

Пост се позива на проширење листе мета за нападе беспилотних летелица, али уместо да напомене утицај на став пакистанске војске, чланак је у још једној популарној медијској теми навео несрећу званичника Обамине администрације уз подршку пакистанске обавештајне агенције за Авганистански талибани са седиштем у Пакистану.

Обамина администрација је била свесна подршке пакистанске војске покрету авганистанских талибана, међутим, пре него што је одлучила да ескалира рат у Авганистану, чињеница је изостављена из Пост приче.

Огромна експанзија удара беспилотних летелица у Пакистану коју је осмислио тадашњи директор ЦИА-е Мајкл Хејден 2008. године и коју је наставио његов наследник Леон Панета, оправдано је циљањем на свакога у Пакистану за кога се верује да је укључен у подршку брзо растућем паштунском отпору САД-НАТО-у. војно присуство у Авганистану.

Та промена у циљању значила је да ЦИА-ин рат дроновима више није био концентрисан од средине 2008. надаље на стране терористе и њихове пакистанске савезнике који су водили побуну против пакистанске владе. Уместо тога, ЦИА је циљала исламисте који су склопили мир са пакистанском владом и који су се противили рату пакистанских талибана против владе.

Две трећине удара беспилотних летелица у 2008. биле су усмерене на лидере, па чак и на редовне следбенике повезане са Џалалудином Хаканијем и Мулом Назиром, који су обојица били укључени у подршку талибанским снагама у Авганистану, али који су се противили нападима на пакистанску владу.

Бар у почетку, ЦИА није била заинтересована да циља пакистанске талибанске вође повезане са Бајтулахом Мехсудом, који је водио насилни рат против пакистанске војске. Тек под притиском новог шефа пакистанске војске, начелника штаба генерала Ашфака Парвеза Кајанија, ЦИА је почела да напада Мехсуда и његову организацију 2009. године, када је Мехсуд убијен у нападу дроном.

То је привремено ублажило пакистанску војску. Али 2010. године, више од половине удара у Пакистану било је против Хафиза Гула Бахадура, савезника Хаканијевих снага који је постигао договор са пакистанском владом да неће пружати склониште нити подржавати талибанске милитанте који се боре против владе. Готово сви остали удари били су против циљева авганистанских талибана.

Првобитни споразум постигнут под Мушарафом очигледно више није био примењив. Кајани је јасно изразио своје незадовољство ратом дронова руководству ЦИА-е 2008-09 и поново 2010, али само приватно.

Затим је инцидент са Рејмондом Дејвисом у јануару 2011. године, у којем је службеник ЦИА-е по уговору пуцао и убио двојицу Пакистанаца за које је веровао да су га пратили на мотоциклима, изазвао је озбиљнији сукоб између ЦИА-е и ИСИ, главне пакистанске обавештајне агенције.

ЦИА је извршила интензиван притисак на ИСИ да пусти Дејвиса из затвора уместо да му дозволи да му суди пакистански суд, а шеф ИСИ Шуја Паша је лично интервенисао у случају како би организовао ослобађање Дејвиса 16. марта 2011, упркос популарним бес против Дејвиса и Сједињених Држава.

Али одговор ЦИА-е је био да изврши напад дроном дан након његовог ослобађања на, како се мислило, окупљање званичника мреже Хакани, али је заправо био састанак десетина племенских и подплеменских старешина из целог Северног Вазиристана.

Љути Кајани је тада издао прву оптужницу пакистанског војног вође о америчкој кампањи беспилотних летелица. А када се Паша срео са директором ЦИА Леоном Панетом и замеником директора Мајклом Морелом средином априла 2011, захтевао је да се Пакистану да право вета на ударе, према двојици активних пакистанских генерала интервјуисаних у Исламабаду у августу 2011.

Ројтерс је 16. априла 2011. известио да су амерички званичници рекли да је ЦИА спремна да се консултује са Пакистаном у вези са нападима, али да су сугестије пакистанске војске да би се кампања дронова требало вратити на првобитну листу високо вредних мета Ал Каиде била „неприхватљиво“.

Али инсистирање пакистанске војске на смањењу штрајкова очигледно је утицало на Обамину администрацију, која је већ расправљала о томе да ли је рат дроновима у Пакистану постао контрапродуктиван. Стејт департмент је тврдио да ствара такво антиамеричко расположење у Пакистану да га треба оштро обуздати или зауставити.

Сам Обама је у свом говору 23. маја 2013. на Универзитету националне одбране наговестио да размишља о томе да барем драматично смањи рат дроновима. Обама је рекао да ће предстојећи крај америчких борби у Авганистану и елиминација „језгра милитаната Ал Каиде“ у Пакистану „смањити потребу за беспилотним нападима“.

А у интервјуу 1. августа са интервјуером пакистанске телевизије, државни секретар Џон Кери је рекао: „Мислим да ће се програм [дронова] завршити. Мислим да председник има веома реалну временску линију и надамо се да ће то бити врло, врло брзо.

Забринутост ЦИА-е да Обама озбиљно размишља о окончању рата беспилотних летелица у Пакистану свакако је био мотив који стоји иза паметног потеза званичника ЦИА-е да креирају причу која оцрњује пакистанско званично противљење рату беспилотних летелица и представља га у најбољем могућем светлу.

Гаретх Портер, истраживачки историчар и новинар специјализован за америчку националну безбедносну политику, добио је награду Геллхорн за новинарство са седиштем у Великој Британији за 2011. за чланке о америчком рату у Авганистану. [Ову причу је првобитно објавила Интер Пресс Сервице.]