Нови ирански председник Хасан Рохани поново се одрекао било каквог иранског интереса за изградњу нуклеарног оружја и предложио озбиљне преговоре са Западом. Али остаје питање: да ли ће Обамина администрација одбацити Роханијеву понуду маслинове гранчице? питајте Флинта и Хилари Ман Леверет.
Аутори Флинт Леверет и Хилари Ман Леверет
Док се Њујорк припрема за годишње отварање Генералне скупштине Уједињених нација, обим спекулација западних медија о изгледима за америчко-ирански дипломатски продор порастао је на импресиван ниво. Очекивано, велики део ових спекулација није био ништа више од питања колико је уступака нови председник Исламске Републике, Хасан Рохани, спреман и који ће моћи да учини, посебно по питању нуклеарног питања.
Као и обично, више волимо да гледамо чињенице и ауторитативне изјаве званичних ставова него спекулације новинара и стручњака. У том духу, желимо да истакнемо неколико пасуса из запажених од стране председника Роуханија Оп-Ед у Вашингтон пост.
Ирански председник Хасан Рохани одлази из Техерана у Њујорк како би присуствовао 68. годишњем састанку Генералне скупштине Уједињених нација. (слика иранске владе)
Три пасуса изгледају посебно релевантна за разумевање става Техерана о нуклеарном питању. Први представља Роханијеву дефиницију „конструктивног ангажмана“ (нагласак додат):
„Протуинтуитивно је, или би требало да буде, следити своје интересе без обзира на интересе других. Конструктиван приступ дипломатији не значи одрицање од својих права. То значи сарађивати са својим колегама, на основу једнаких основа и међусобног поштовања, ради решавања заједничких брига и постизања заједничких циљева. Другим речима, вин-вин исходи нису само повољни већ и оствариви. Менталитет хладног рата са нултом сумом води ка губитку свих.”
Експлицитно позивање на неодричући се својих права је, наравно, у великој мери у складу са Роханијевим изјавама, током његове председничке кампање и од његовог избора, да неће предати права Ирана, као суверене државе и као не- наоружања држава потписница Уговора о неширењу нуклеарног оружја (НПТ), за обогаћивање уранијума под међународним заштитним мерама.
Нажалост, нема конкретних назнака да је Обамина администрација спремна да призна ово право. У ствари, може се наћи више изјава службеника администрације у последњих пет година у којима се јавно негира да такво право постоји. (Ово је, између осталог, правно и интелектуално непоштено читање НПТ-а.)
Други пасус из Оп-Еда председника Роуханија који желимо да истакнемо овде са задивљујућом јасноћом објашњава зашто Исламска Република неће да угрози своје право на заштићено богаћење (опет, нагласак додат):
„Такође морамо обратити пажњу на питање идентитета као кључног покретача напетости на Блиском истоку и изван њега. У својој сржи, жестоке битке у Ираку, Авганистану и Сирији односе се на природу идентитета тих земаља и њихове последичне улоге у нашем региону и свету. Централни значај идентитета протеже се и на случај нашег програма мирољубиве нуклеарне енергије. За нас, овладавање атомским горивним циклусом и стварање нуклеарне енергије се односи на диверзификацију наших енергетских ресурса колико и на то ко су Иранци као нација, наш захтев за достојанством и поштовањем и наше последично место у свету".
Председник Рохани наставља да примећује: „Без разумевања улоге идентитета, многа питања са којима се сви суочавамо остаће нерешена. Заиста. Нажалост, остаје далеко од јасног да Обамина администрација схвата колико је питање иранских нуклеарних права чврсто повезано са фундаменталним питањима идентитета (попут независности и контроле енергетских ресурса земље) за Иранце који су подржавали револуцију имама Хомеинија и настављају да подржавају политички поредак који је произвео.
Трећи пасус из Оп-Ед председника Роуханија који желимо да истакнемо говори о захтевима за дипломатски напредак (још једном, нагласак додат):
„Да бисмо изашли из ћорсокака, било у вези са Сиријом, нуклеарним програмом моје земље или њеним односима са Сједињеним Државама, морамо да тежимо више. Уместо да се фокусирамо на то како да спречимо да се ствари погоршају, морамо да размишљамо и разговарамо о томе како да ствари побољшамо. Да бисмо то урадили, сви морамо да скупимо храброст да почнемо да преносимо оно што желимо, јасно, концизно и искрено, и да то поткријепимо политичком вољом да предузмемо неопходне акције. Ово је суштина мог приступа конструктивној интеракцији.”
Председник Рохани свакако није први ирански лидер који жели да Сједињене Државе разјасне своје крајње намере вис-А -вис Исламска Република. нажалост, остаје далеко од јасног да је Обамина администрација спремна или ће бити спремна да изнесе јасну и позитивну завршницу за нуклеарне преговоре са Исламском Републиком, јер би то захтевало од Сједињених Држава да признају претходно поменуто право Ирана на заштићено богаћење као суштински стуб било каквог преговарачког решења нуклеарног питања.
Дакле, када идемо у Генералну скупштину УН-а и гледамо даље од ГС УН-а до обнове нуклеарних преговора са Исламском Републиком, релевантно питање није колико је иранско руководство спремно да попусти по питању нуклеарног питања.
Уместо тога, релевантно је питање да ли је Вашингтон спреман да одустане од стратешког приступа Блиском истоку који је нанео дубоку штету сопственом положају Америке у овом виталном региону, у великој мери, тиме што је онемогућио продуктивну дипломатију са Исламском Републиком.
Флинт Леверет је служио као стручњак за Блиски исток у особљу Савета за националну безбедност Џорџа В. Буша до рата у Ираку, а претходно је радио у Стејт департменту и Централној обавештајној агенцији. Хилари Ман Леверет је била експерт НСЦ за Иран и од 2001. до 2003. била је једна од само неколико америчких дипломата овлашћених да преговарају са Иранцима о Авганистану, Ал-Каиди и Ираку. Они су аутори Одлазак у Техеран. [Овај чланак се раније појавио на ГоингтоТехран.цом.]