Решење са две државе или илузија?

Државни секретар Џон Кери балансира своју ратоборност према Сирији са својим дипломатским апелима за оживљавање израелско-палестинских преговора о „решењу са две државе“. Али изгледи за две одрживе државе можда су давно прошли, а преговори само још један изговор за избегавање тешких избора, како размишља Лоренс Дејвидсон.

Аутор Лавренце Давидсон

Петер Беинарт је „либерални циониста“ који је написао дело у Нев Иорк Ревиев оф Боокс (у издању од 26. септембра) под називом „Амерички јеврејски кокон.” У овом есеју он жали: „Организована јеврејска заједница [је] затворени интелектуални простор.

Тиме он мисли да већина америчких ционистичких Јевреја (важно је запамтити да нису сви Јевреји ционисти) зна мало или ништа о онима који им се супротстављају, посебно о Палестинцима. Такође изгледа да немају интереса да мењају ову ситуацију. За ове ционисте опозиција је сведена на непоправљиво антисемитске „они“.

Државни секретар Џон Кери и израелски премијер Бењамин Нетањаху. (фотографија Стејт департмента)

Беинарт нам даље говори да је толики политички утицај организоване ционистичке заједнице да је овај непознавајући став постао карактеристичан за „дебату о Израелу у Вашингтону” и мишљења која се нуде у масовним медијима.

Док господин Беинарт то не каже, могу вам рећи да је то основна ситуација од раних 1920-их. Беинарт, међутим, примећује да је током времена ова ситуација довела до тога да Палестинци и они који их подржавају показују мање воље за дијалог са ционистима, од којих већину сматрају непоправљиво расистичким.

Беинарт мисли да је ово преовлађујуће незнање катастрофа. Зашто тако? Зато што сматра да Јевреји издају лекције из сопствене прошлости не разумевајући значење „расејања и истеривања“ Палестинаца. Чини се да их није брига што су ови конкретни људи имали своје „породице растурене у рату – [настављају] да се боре да одрже [своју] културу, [своје] достојанство, [своју] веру у Бога суочени са силама над којима [они] немају контролу.” Оваква ситуација, према Бејнарту, је нешто што „Јевреји треба инстинктивно да разумеју“.

Било како било, постизање таквог разумевања је за Бејнарта средство за постизање циља. Тај циљ је реализација решења две државе за текућу израелско-палестинску борбу. Да би се ово догодило, ционисти морају суштински да осете бол Палестинаца, а Палестинци морају да разумеју своју ситуацију без победе, тако да сви пристану на палестинску мини државу на „22 одсто британске обавезне Палестине“ заједно са „компензацијом и пресељење [за] људе чија су првобитна села и домови одавно престали да постоје.”

Илузија две државе

Важно је питање да ли решење о две државе господина Бејнарта само по себи не представља циљ чија је практичност „одавно престала да постоји“? То је свакако мишљење Иана Лустика, професора политичких наука на Универзитету у Пенсилванији. У одељку Недељни преглед на Њујорк тајмс од 15. септембра, објавио је опширно дело под насловом „Илузија два стања".

Према професору Лустику, идеја о две државе постала је нека врста преваре иза које се крију опортунистички политички мотиви. На пример, Палестинске власти (ПА) одржавају ову наду како би могле „добити економску помоћ и дипломатску подршку која субвенционише начин живота њених лидера, послове десетина хиљада војника, шпијуна, полицајаца и државних службеника. ” Израелска влада одржава ову наду живом јер „изгледа да одражава осећања јеврејске израелске већине и штити земљу од међународног гнушања, чак и док камуфлира немилосрдне напоре да се израелска територија прошири на Западну обалу.

Коначно, америчка влада задржава наду у решење са две државе како би „показала да ради на дипломатском решењу, како би спречила про-израелски лоби да се окрене против њих и да би прикрила своју понижавајућу неспособност да дозволи било какво светло између Вашингтона и израелска влада“.

Лустицк верује да је решење са две државе немогућа нада која је произвела периодичне преговоре који су одувек били „лажни“ и спречавали да се нове идеје за позитивне промене озбиљно позабаве. Ово дуготрајно гушење је такође поставило сцену за могуће „изненадне и назубљене” догађаје који могу да пошаљу сукоб у катастрофалним правцима. Чудно, Лустицк сматра да је ова могућност појачаног сукоба неопходна.

Он нам каже да ћемо тек када нестане „уредно и укусно“ решење са две државе – а са њим и ПА и њена политика сарадње – добити „масовну мобилизацију, немире, бруталност, терор, јеврејску и арапску емиграцију и све већу плиму међународне осуде Израела”, заједно са каснијим повлачењем безусловне подршке САД ционистичкој држави.

У том тренутку, „израелски лидери ће можда почети да увиђају, као што су бели лидери Јужне Африке видели крајем 1980-их, да њихово понашање производи изолацију, емиграцију и безнађе. Тада ће, коначно, постати разумни, и биће могуће нешто ново и прихватљиво (једнодржавно решење?).

Лустиков неопходан сценарио је ноћна мора Питера Бејнарта, а у есеју овог другог назива се „грађанским ратом“. Беинартов позив на веће међусобно разумевање је осмишљен да спречи ово насиље. Може се претпоставити да су за професора Лустика ствари отишле предалеко да би ово схватање одједном превладало. „За стварање мира и изградња демократске државе потребна је крв и магија“, каже нам он. Одлагање неизбежног лажним надама само ће погоршати ствари.

Иначе, Лустицк није усамљен у свом мишљењу да је формула две државе ћорсокак. Један од најбољих израелских историчара, Илан Папе, који је сада директор Европског центра за палестинске студије Универзитета у Ексетеру, верује да је ова перспектива била мртав више од једне деценије. Оно што га је убило и оно што га држи мртвим су „ционистичка похлепа за територијом и идеолошко уверење да је потребно много више Палестине [изван граница из 1967.] да бисмо имали одрживу јеврејску државу.”

Вреди напоменути да управо ово идеолошко уверење чини молбу Питера Бејнарта за више разумевања палестинске позиције америчких ционистичких Јевреја неуспешним. Свака идеологија која може оправдати непрекидно етничко чишћење мора учинити своје присталице неспособнима да осете бол својих жртава.

Ако је Беинартова нада у међусобно разумевање наивна, Лустикова нада да ће више „крви“ довести до „магије“ позитивног исхода уопште није осигурана.

Могло би се запитати колика је катастрофа неопходна пре него што тврдолинијашки ционисти који дуго контролишу Израел компромитују своје идеолошко опредељење. Имајте на уму да су израелске политичке елите, десни и леви, увек биле експанзионистичке. Чак ни Питер Бејнарт не залаже за повратак на зелену линију из 1967. и евакуацију илегалних насеља, колико ја могу да проценим.

У прошлости, израелске елите су сматрале да су њихов терор и бруталност оправдани. То ће чинити и убудуће. Неки од њих ће свако повећање јеврејске емиграције (процес који је већ у току) протумачити као уклањање слабих елемената. У војном смислу, Израелци вероватно могу да задрже супериорност над својим суседима чак и када је у питању смањена америчка помоћ, а што се тиче светског мњења, већина њих мало мари за то. Ако ова процена има икакву валидност, Израелци би могли да наставе са етничким чишћењем веома дуго.

По мом мишљењу, једино одрживо оружје против такве опаке тврдоглавости је свеобухватни економски бојкот широм света по моделу Јужне Африке. Међутим, ни ово можда није последња страница у драми. Такав економски бојкот може се показати довољно јаким да поткопа вољу неких израелских идеолога, али не свих њих. А онда, за разлику од Јужне Африке, можда ће вам требати интра-израелски јеврејски грађански рат да бисте коначно спустили завесу на трагедију ционизма.

Лоренс Дејвидсон је професор историје на Универзитету Вест Честер у Пенсилванији. Он је аутор Фореигн Полици Инц.: Приватизација америчког националног интереса; Америчка Палестина: популарне и званичне перцепције од Балфура до израелске државности; и Исламски фундаментализам.