Последњих недеља међународна пажња била је усмерена на очигледну употребу хемијског оружја у Сирији. Али нуклеарно оружје представља још већу претњу људском животу, а земље које поседују ово страшно оружје настављају да напредују у његовом модернизацији, пише Лоренс С. Витнер.
Аутор: Лавренце С. Виттнер
Очигледно коришћење хемијског оружја у Сирији треба да нас подсети да, иако постоји оружје за масовно уништење, постоји озбиљна опасност да ће оно бити употребљено.
Та опасност је истакнута у чланку у издању Билтена атомских научника за септембар/октобар 2013. Чланак који су написала двојица водећих стручњака за нуклеарно оружје, Ханс Кристенсен и Роберт Норис из Федерације америчких научника, пружа важне информације о нуклеарном оружју које би требало да узнемири све који су забринути за будућност планете.
Облак печурке од атомске бомбе бачен на Хирошиму, Јапан, 6. августа 1945. (званична фотографија војске Сједињених Држава)
У овом чланку, наводи се, више од 17,000 нуклеарних бојевих глава остаје у поседу девет нација (САД, Русија, Британија, Француска, Кина, Израел, Индија, Пакистан и Северна Кореја). Преко 90 одсто тог инвентара чине америчке и руске бојеве главе.
Ово оружје је, наравно, невероватно деструктивно, и скоро свако од њих може много ефикасније масакрирати становништво него што је то урадила атомска бомба која је уништила град Хирошиму. Заиста, једно од ових оружја може да убије стотине хиљада људи.
Иако су америчке, руске, британске и француске залихе нуклеарног оружја опадале од краја Хладног рата, оне у пет других нуклеарних нација расту. Сходно томе, како примећују Кристенсен и Норис, са могућим изузетком Северне Кореје, све ове земље „имају довољан број бојевих глава и система за испоруку да изазову огромна разарања на значајним дометима са катастрофалним хуманитарним и климатским последицама у својим регионима и шире“.
Штавише, многа од ових смртоносних оружја су спремна за скоро тренутну употребу. Како наводе аутори, „отприлике 1,800 америчких и руских бојевих глава је у стању приправности на балистичким ракетама дугог домета које су спремне за лансирање 5 до 15 минута након добијања наређења“.
Али сигурно се ово ужасно оружје постепено гаси, зар не? На крају крајева, главне нуклеарне силе, плус већина нација, формално су се обавезале на изградњу света без нуклеарног оружја. И свакако је тачно да је број нуклеарног оружја на светској сцени веома значајно опао са отприлике 70,000 колико је постојало 1986. године.
Упркос томе, постоје бројни знаци да се замах нуклеарног разоружања успорава. Не само да су преговори о нуклеарном разоружању између Сједињених Држава (са 7,700 нуклеарних бојевих глава) и Русије (са 8,500 нуклеарних бојевих глава) очигледно насукани, већ изгледа да ниједна од нуклеарних сила не схвата озбиљно реторику о свету без нуклеарног оружја.
Кристенсен и Норис примећују: „Све нације са нуклеарним оружјем настављају да модернизују или унапређују своје нуклеарне арсенале, а нуклеарно оружје остаје саставни део њихове концепције националне безбедности.
На пример, Сједињене Државе модификују своје постојеће нуклеарне бојеве главе док планирају производњу бојевих глава са новим дизајном. Русија постепено укида своје ракете и подморнице из совјетског доба и поставља новије ракете, као и додатне бојеве главе на своје ракете. Француска поставља нове нуклеарне ракете на своје ловце-бомбардере и подморнице. Кина унапређује своје ракетне снаге, док су Индија и Пакистан у трци за распоређивање нових врста нуклеарног оружја.
Иако је Израел најтајновитија од нуклеарних сила, круже гласине да опрема неке од својих подморница крстарећим пројектилима са нуклеарним способностима. Северној Кореји наводно недостаје оперативно нуклеарно оружје, али њени гладни грађани могу бити сигурни да ради на отклањању овог недостатка.
Осим тога, наравно, сасвим је могуће да ће у будућности друге нације развити нуклеарно оружје, терористи ће такво оружје набавити из националних залиха, или ће постојеће нуклеарно оружје бити експлодирано или случајно лансирано.
У овим веома опасним околностима, сигурно би најсигурнији начин деловања био да се међународна заједница договори о споразуму који захтева уништење свих постојећих залиха нуклеарног оружја и забрану његове будуће производње.
Расправе о нуклеарном разоружању у овом и другим правцима недавно је закључила Радна група УН отвореног типа, а биће настављене крајем септембра на састанку на високом нивоу УН, а касније ове јесени на Првом комитету Генералне скупштине УН.
Али, судећи по понашању владе у прошлости, не изгледа вероватно да ће дискусије о разоружању међу владиним званичницима стићи далеко без значајног притиска јавности на њих да се изборе са претњом нуклеарним оружјем. И то је претња — у најмању руку исто тако опасна за будућност светске цивилизације колико и постојање хемијског оружја. Дакле, чини се да је притисак на светске лидере за акцију у вези са нуклеарним разоружањем потпуно прикладан.
Алтернатива је да подигнемо руке и чекамо, док владе гладне моћи настављају да се поигравају својим нуклеарним оружјем и, на крају, произведу катастрофу огромних размера.
Лавренце Виттнер (http://lawrenceswittner.com), удружено од ПеацеВоице, је професор историје емеритус на СУНИ/Албани. Његова најновија књига је Шта се дешава на УАардварку? (Солидарити Пресс), сатирични роман о животу у кампусу.
Да никог не плашим – али прогуглајте „Велики Иван“ и „Цар Бомба“ за мало нуклеарне историје. Погледајте и документарни филм НУКЛЕАРНИ ДИВЉАК. Додајте на своју листу да видите је АТОМСКА ДРЖАВА АМЕРИКА. Коначно, одлична књига за читање је Јим Доугласс о ЈФК – НЕИЗРЕКИВОМ. Он говори о атентату и мировним иницијативама на којима је Кенеди радио.