Висећа питања о сиријском рату

Званични неоконзервативци Вашингтона су у пуном грлу ратног поклича због Сирије, стварајући оно за шта се многи од њих сигурно надају да је замах ка америчкој интервенцији коју хладне главе неће моћи да зауставе. Али многа питања у вези са овом најновијом журбом у рат остају без одговора, пише бивши аналитичар ЦИА-е Пол Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

С обзиром да се о војном нападу САД на Сирију сада у медијима расправља као о питању „када“, а не „ако“, посветимо се искренијим размишљањима „зашто“. Не мислим на било какво званично образложење, већ на стварну политичку и емоционалну динамику у Сједињеним Државама која нас је довела до ове тачке.

Чак и ако је, као што се чини, овај воз напустио станицу и превазишао тачку могућности да примени добро образложену процену вероватних последица на добро утемељене циљеве, можда тиме што је сада био у вези са тим шта покреће воз бићемо способнији да схватимо шта се догодило када испитамо какав год неред оставимо нашим поступцима и када људи пређу на фазу оптуживања, преиспитивања и научених лекција.

Генерални секретар Уједињених нација Бан Ки-Мун апелује на све стране да дају времена инспекторима УН да заврше истрагу о наводним нападима хемијским оружјем у Сирији. (слика УН)

Највећи део онога што се дешава је да су срца не-Сиријских, укључујући Американце, натегнута патњом Сиријаца затечених у грађанском рату у Сирији. Када се у овом рату догоди оно што се чини као посебно страшна епизода, струне срца се још јаче повлаче.

И тако постоји изборна јединица и домаће политичко тржиште за „учинити нешто“ у вези са оним што се дешава у Сирији. Али задовољење жудњи те изборне јединице није праћено, барем до сада, објашњењем и анализом како нешто попут напада САД. ваздушна снага би ублажила невоље Сиријаца, имајући у виду да би свака таква анализа морала у потпуности да узме у обзир одговоре и сиријског режима и опозиције, одговоре аутсајдера и ефекте на укупан темпо и путању грађанског рата.

Требало би да признамо себи да је циљ више смањење напетости на тим жицама и изазивање топлог осећаја у стомаку у истим торзоима, него стварно побољшање стања напаћених Сиријаца. Тај циљ није ни приближно тако племенит као што га чини његова површинска манифестација.

Наводно је један догађај који нас је највише довео до тога где смо данас у вези са политиком о Сирији била пријављена употреба хемијског оружја од стране сиријског режима. Али основно питање зашто би овај конкретан развој бојног поља и избор оружја требало да усмере америчку политику ка туђем грађанском рату, чак и до те мере да се насилно интервенишу у том рату, остаје без одговора, као што је било без одговора први пут када је режим наводно употребио такво оружје, а председник Барак Обама је изјавио да би свака таква употреба од стране Асадовог режима била „промена игре“.

Зашто би овом једном пријављеном инциденту дао толико већи статус од нехемијског рата, са обе стране у грађанском рату, који је убио сто пута више људи?

Оно што овде видимо је делимично последица популарне фасцинације свим врстама неконвенционалног оружја, јер су она интригантнија од обичних старих бомби и метака и дају бољи материјал за застрашујуће приче које обавезују чаролије. Управо та фасцинација је у основи упорне тенденције да се хемијски агенси називају „оружјем за масовно уништење“ упоредо са нуклеарним или биолошким оружјем, иако то нису.

Постоји озбиљнија забринутост у вези са хемијским оружјем коју изражава оно што је опште познато као заједница за контролу наоружања. Та заједница обично није позната по ратоборности, али у овом случају бар њени делови верују да је насилна акција у Сирији одговарајућа у сврху одвраћања од будуће употребе хемијског оружја.

Та забринутост доводи до многих других важних питања без одговора. Конкретно: чак и ако је заштита норме неупотребе ЦВ циљ вредан труда, од када је тај циљ постао тако превасходни приоритет, међу свим другим много већим интересима САД у питању, посебно на Блиском истоку, да би дају одлучујућу тежину до те мере да се интервенише у туђем грађанском рату?

Норма о некоришћењу ЦВ-а коју љубитељи контроле наоружања желе да заштите није била тако чврста као што би неки сугерисали. Од искуства из Првог светског рата, које је довело до међународних конвенција на ту тему, било је више пута употреба хемијског оружја, од стране Египта у Јемену, вероватно од стране Совјетског Савеза у Авганистану, а највише од Ирака унутар Ирака.

Тај последњи случај био је вредан пажње делимично и због тога Сједињене Државе су затвориле очи на ову употребу ЦВ у време када је нагињала ка Ираку и против Ирана у иранско-ирачком рату. Нарочито имајући у виду тај добро познати преседан, напад на Сирију ће се мање посматрати као ударац који подржава одвраћање у корист норме неупотребе, него као коришћење питања ЦВ као изговора за рушење режима који Сједињене Државе не користе случајно ми се свиђа.

Тешко је замислити како ће и сам Башар ал-Асад бити одвраћан од употребе било ког конкретног оружја у свом арсеналу када се бори за живот свог режима, а вероватно и сопствени живот. Још је теже видети да се то дешава ако је пријављена употреба ЦВ-а која је изазвала последњи талас претњи била неовлашћена радња предузета испод највишег нивоа режима, као што је можда и био случај.

И шта ће се догодити, и како ће се одвраћање наводно одржати, ако Асад настави не само са све смртоноснијим нехемијским операцијама, већ чак и са додатним хемијским нападима? Како ће се она одржати, односно, а да се САД још дубље не увлаче у сиријски рат? Ох, али врста ваздушног удара о којој се прича не би требало да привуче Сједињене Државе на тај начин, зар не?

Велики део покретача воза који иде ка нападу на Сирију потиче од елемената који су све време желели да се Сједињене Државе умешају у тамошњи рат, и за које је овај посао око хемијског оружја само случајна продајна тачка. Ови елементи укључују оних неоконзервативног убеђења који никада нису срели америчку војну интервенцију која им се није допала.

Њихов став оставља неодговореним још шира питања: шта је тачно национални интерес САД у овом секташком грађанском рату? Који разлог може бити за фаворизовање једне или друге стране када обе стране доминирају онима који држе вредности које су анатема за оне у Сједињеним Државама? Како би Сједињене Државе могле да доведу до одређеног исхода рата чак и ако је један такав исход очигледно био у њиховом интересу? И куда све ово води, и где се све завршава?

За овај део гомиле за интервенције, питање хемијског оружја би, баш као иу случају рата у Ираку, било разлог пре него стварна мотивација за одлазак у рат. И баш као иу оном ранијем рату, сва пажња на питања да ли је-он-није-он у вези са неконвенционалним оружјем је ирелевантна за ствари које ће се показати најважнијим након што Сједињене Државе прибегну војној сили.

Као што је често истицано, велика разлика између тог ранијег рата и садашње ситуације у вези са Сиријом је у томе што садашња америчка администрација не жели да уђе у рат. Далеко од тога да другима продаје идеју војне акције, Обамина администрација брине о томе како да се носи са притисцима других да предузму такву акцију.

Можда председник и његови саветници исправно виде да победа ниједне стране у сиријском рату не служи интересима САД, а најбоља ствар коју треба урадити је да дозволимо да се стране међусобно туку. Како примећује Едвард Лутвак, чини се да је досадашња политика Обамине администрације била добро осмишљена да то учини.

Међутим, председниково оклевање да буде увучен у овај рат га је, међутим, бумеранжвало у вези са питањем ЦВ. Од пре неколико месеци то је можда изгледало као згодан начин да се одупрете притиску за интервенције тако што ћете у ствари рећи: „Не сада, али ако користе хемикалије, ја ћу нешто учинити.“

Сада чујемо много прича о томе како с обзиром на претходне изјаве господина Обаме о овој теми, он мора да делује да би одржао свој кредибилитет и кредибилитет земље. То је још један депласирани мотив, јер историјски записи показују да владе једноставно не процењују кредибилитет других влада на тај начин.

Али чак и када би појам о одржавању кредибилитета био валидан, да би ово сада био разлог за покретање војног напада на Сирију не би био случај да две грешке чине право. Уместо тога, то би био пример администрације која прави грешку и копа себе у дубљу рупу.

Можда тренутна тема ЦВ такође служи администрацији у сврху сличну оној којој служи неоконзервативцима: као згодан клин на који се може окачити интервенција предузета из других разлога. Само што за администрацију то није зато што је одувек желела да интервенише у Сирији, већ је уместо тога одлучила, после неколико година немилосрдног приговарања других да то уради, да коначно мора да делује на неки силовит начин.

Коришћење инцидента са ЦВ-ом као фиксације спречава га да изгледа као да мења политику ни због чега другог него због тога што подлеже политичком притиску.

Долази до увида у темељне политичке калкулације коментар анонимног америчког званичника да је ниво војног напада који се разматра „таман довољан да не буде исмејан“. Политички, то је разумљива калибрација. Али то није добар мотив за улазак у страни рат.

Неки од истих људи који су гњавили администрацију око интервенције у Сирији, такође су је замерили генерално зато што је превише тактична и реактивна, посебно на Блиском истоку, и што није довољно смела и стратешка. Али одговор оружаним нападом на једну пријаву употребе одређене врсте оружја је отприлике тактички и реактиван колико се може добити.

Истински стратешки приступ овој теми не само да би дао детаљан осећај о томе шта је у питању за САД у Сирији и шта намеравамо да постигнемо тамо, већ би такође пажљиво размотрио последице било које америчке војне акције на друге важне америчке акције у региону.

Постоји неколико тих вредности које би требало размотрити, али узмите, на пример, само једну: преговоре са Ираном о његовом нуклеарном програму. Ставови аналитичара се разликују у погледу тренутних иранских перспектива према Сирији, али би америчка војна интервенција у најмању руку закомпликовала напоре да се постигне споразум са Техераном, ау најгорем случају би убила оно што је, након избора председника Хасана Роханија, одлична шанса да се преговарати о споразуму.

То би сигурно политички отежало унутар иранске владе да прода уступке Сједињеним Државама. Један западни дипломата стациониран у Техерану каже амерички напад на Сирију био би „промена игре за преговоре са Ираном“. Дакле, долазимо до пуног круга од коментара председника Обаме о Сиријској употреби ЦВ-а као промени игре.

Такође смо направили пун круг око циља контроле ширења неконвенционалног оружја. Најпоузданији начин да се спречи иранско нуклеарно оружје је кроз договорени споразум којим се постављају ограничења на ирански нуклеарни програм. Напад који је наводно направљен да одврати употребу једне врсте неконвенционалног оружја би на тај начин повећао шансу да друга нација развије другачију врсту неконвенционалног оружја, ону која заиста is оружје за масовно уништење.

Наравно, неки од оних који се залажу за америчку интервенцију у сиријском рату су исти они који желети да убије изгледе за преговарачки споразум са Ираном. То је један од најизопаченијих мотива за амерички напад.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)