Хоће ли ционизам потопити блискоисточни мир?

Наставак мировних преговора између израелских и палестинских преговарача је нашироко поздрављен, али ће резултирати позитивним резултатом само ако се прави интереси обе стране буду третирани на правичан начин, што је перспектива која је поткопана произраелском пристрасношћу америчке владе, каже Лоренс Дејвидсон.

Аутор Лавренце Давидсон

Председник Барак Обама и његове колеге из Конгреса настављају успостављену, али јасно опасну традицију америчке спољне политике — мешање националних интереса и парохијских интереса моћних лобистичких група.

Заиста, с обзиром на начин на који америчка федерална политика дуго функционише, национални интерес је, осим у ретким случајевима, немогућ појам. То је зато што су скоро сви политичари и обе политичке партије толико везане и финансијски зависне од моћних лобистичких група да не могу да формулишу независне ставове о питањима важним за ове лобије. Дакле, оно што се истиче као национални интерес најчешће је интерес одређене интересне групе са превише новца који купује превише утицаја.

У данашњој спољнополитичкој арени ово спајање општег и посебног најбоље се види у политици САД на Блиском истоку. Ево четири недавна примера:

– Обнављање „мировних преговора“ између Израелаца и Палестинаца је тренутно велика вест. Обамина администрација себе представља као „поштеног посредника“ који спаја две стране како би обновили преговоре после трогодишње паузе. Међутим, Сједињене Државе никада нису служиле као „поштени посредник“ између ове две стране и то је један од разлога зашто је њихов сукоб тако дуго остао нерешен.

Зашто САД не могу бити „поштени брокер“? Зато што америчка влада није у позицији да формулише независну политику која одражава национални интерес нације у праведном и стога трајном миру. Ционистички лоби (који чине и Американци Јевреји и хришћани) је толико моћан да му велика већина политичара и обе политичке партије неће пркосити. Дакле, позиција САД је увек про-израелска.

Због тога је Обамина администрација недавно именовала Мартина Индика за „специјалног изасланика да води [израелско-палестинске] разговоре о коначном решењу“. Индик је отворени циониста чији је недостатак непристрасности допринео неуспеху мировних преговора под Клинтоновом администрацијом. Нема никакве тајне у вези с тим, нити постоји очигледна срамота од стране Обамине администрације што истовремено тврди да је вредан посредник док је у разговоре додељивала изасланика са отвореним предрасудама.

Једини закључак који се из овога може извући је да ће, ако дође до „нагодбе“, то бити произраелско наметнуто Палестинској националној власти, коју, у сваком случају, чине људи који нису репрезентативни. Палестинаца на слободи и заиста немају правни статус да преговарају о било чему, а још мање о споразуму о коначном статусу. Да ли је ово формула за будући мир? Наравно да не. Али то је оно што ционистички лоби сматра прихватљивим.

– Ако именовање Индика није било довољно да укаже на недостатак било каквог „националног интереса“ који води америчку политику када су у питању „мировни преговори“, онда је ова следећа ставка дефинитивна. Према извештају израелског листа Хаарец, поверљиво писмо председника Обаме достављено израелској влади дало је уверавања да је став САД да палестинске избеглице треба да се врате само у будућу палестинску државу, а не у Израел (одакле су многи исељени) .

Поред тога, свако решавање граница треба да одражава „стварност на терену“. Такав став прејудицира исход преговора у корист Израелаца и стога ће сигурно ускратити правду Палестинцима. То готово осигурава будуће сукобе и никако не може одражавати национални интерес САД. Објективно, то чак ни не одражава израелски национални интерес. Међутим, то се поклапа са жељама ционистичког лобија у Вашингтону.

– Крајем јула, заменик државног секретара Вилијам Бернс рекао је Конгресу да председник Обама неће донети пресуду да ли војно смењивање Мохамеда Морсија, првог слободно изабраног председника Египта, представља државни удар. Према америчком закону, ако влада оцени да је оно што се догодило у Египту државни удар, сва америчка помоћ египатској војсци (1.3 милијарде долара годишње) морала би да престане.

Међутим, Обамина администрација не жели да помоћ престане, па је Бернс најавио да „Закон не захтева од нас да донесемо формалну одлуку о томе да ли се пуч догодио, и није у нашем националном интересу да то учинимо одлучност.”

Како Бернс одређује „национални интерес“? Па, у овом случају, „национални интерес“ је имати египатски официрски корпус, подмићен америчким порезним доларима да делује на произраелски начин, управљајући својом земљом. Тако је амерички „национални интерес“ дефинисан националним интересом Израела. Ако би се овако представила америчком народу, нема сумње да би било примедби, па се наша политика јавно износи другачије. Према недавној изјави државног секретара Џона Керија, египатска војска је уклонила слободно и поштено изабрану владу како би „обновила демократију“.

– Коначно, ту је опсесивно одбијање америчког Конгреса да се помири са Ираном. Један од најдужих низа спољнополитичких закона који су изашли након Конгреса након 9. септембра су закони о увођењу санкција Ирану. То је наводно зато што Иран тражи нуклеарно оружје. Сачекај минут! Годинама су шефови свих релевантних америчких обавештајних агенција сваком од тих конгреса говорили да нема доказа да Иранци траже такво оружје.

Нема везе, ционистички лоби каже да јесу и, штавише, помогао је у писању сваког од тих закона о санкцијама. Сада, само неколико дана пре него што нови умерени ирански председник ступи на дужност, Представнички дом усваја закон о најкажњенијим санкцијама до сада. Хајде да увредимо типа са којим бисмо могли да изађемо на крај. Амерички национални интерес? Не, интерес моћног лобија.

Интерес лобија и рат против тероризма

Шта је ова буквална продаја ционистима америчких националних интереса на Блиском истоку донела земљи? Као прво, то је помогло у извођењу ужасних терористичких напада 11. септембра 2001. Међутим, не можете очекивати да они који су своју независност продали за шаку сребра у кампањи и другу политичку подршку то признају.

Дакле, ниједан огранак америчке владе никада није признао чињеницу да су терористички напади делимично производ америчке спољне политике. Пошто је одбила да схвати ову чињеницу, америчка влада није успела да изврши било какве реформе у начину на који формулише такву политику. Што значи да су посебни интереси и даље надлежни.

Као последица тога налазимо следеће: „Стејт департмент је у петак [авг. 2, 2013] јер је суспендовао операције у 21 муслиманској земљи као одговор на „тренутне информације“ које сугеришу да би Ал Каида и сродне милитантне групе могле да нападну у наредних месец дана.

Иначе, пре само годину дана Вашингтон нам је говорио да је „пораз Ал Каиде на дохват руке“. Овај прерани оптимизам је затим замењен суморним предвиђањем из прошлог маја да ће „рат против тероризма“ вероватно трајати „још 10 или 20 година“. Истина је да уколико национални интерес не видимо одвојено од парохијских интереса моћних лобија као што су ционисти, терористичкој претњи неће бити краја.

Ово је рупа коју је амерички политички систем ископао себи. У земљи постоји довољно укоријењеног конзервативизма да реформу финансирања кампање учини мало вјероватном у догледној будућности. Истовремено, новац који долази из приватних интереса за финансирање кампања њихових омиљених кандидата (који су заузврат продали своју политичку душу овим интересима) Врховни суд проглашава еквивалентом „слободе говора“.

Као последица тога, посебни интереси као што је ционистички лоби могу себи да купе контролу над виталним аспектима блискоисточне спољне политике. То је пропали систем који је већ одвукао нацију на пола пута у пакао. Још „10 или 20 година“ ће нас одвести до краја.

Лоренс Дејвидсон је професор историје на Универзитету Вест Честер у Пенсилванији. Он је аутор књиге Фореигн Полици Инц.: Приватизинг Америца'с Натионал Интерест; Америчка Палестина: популарне и званичне перцепције од Балфура до израелске државности; и исламски фундаментализам.