Мејнстрим амерички медији увек окривљују Иран за нуклеарни спор, игноришући друге кључне чињенице попут израелског одметнутог нуклеарног арсенала и неуспеха Запада да Ирану понуди значајно ублажавање санкција. Али ирански избор Хасана Роханија ствара шансу за међусобне уступке, каже бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.
Аутор Паул Р. Пиллар
Запањујућа и велика победа Хасана Роханија на иранским председничким изборима већ изазива много дебата међу стручњацима који посматрају Иран о томе како тумачити овај исход. Постоје различити ставови, на пример, о томе какав закључак треба извести у вези са ставом врховног вође Алија Хамнеија према изборима.
Да ли је овај исход био онај који је лидер можда очекивао и део је вештог управљања сукобљеним фракцијама, или резултат избора уместо тога указује да је контрола лидера над иранском политиком мања него што се често претпостављало? Такође постоје различити ставови о томе какву је улогу на изборима могао имати економски притисак изазван санкцијама.
Новоизабрани председник Ирана Хасан Рохани током телевизијског наступа.
Ово су права питања око којих објективни и добро информисани посматрачи могу да се не слажу. Није истинита изјава неких других брзоплетих коментатора који покушавају да порекну било какав значај Роханијеве победе и да прикажу ирански режим као ништа друго до истог старог непослушног противника, спиновање мотивисано противљењем постизању споразума са Иран и фаворизовање конфронтације, па чак и рата са њим.
Корисне импликације за политику према Ирану могу се извући без решавања свих ових аналитичких питања, чак и оних правих. Понекад је одређени ток акције најбољи у било којој од неколико различитих интерпретација тачно онога што се дешава у главном граду друге нације. Ово је један од тих примера.
Конкретно, постоје јасне импликације за приближавање следећој фази преговора и политике према иранском нуклеарном програму, који је, у добру и у злу, тема која доминира у разговорима о односима са Исламском Републиком.
Једна ствар коју би се ирански избори променили без обзира на исход на дан избора јесте да ускоро више нећемо имати Махмуда Ахмадинеџада да се разбацује. Крај његовог ометајућег и досадног присуства може бити само на добро.
Можда ће се бар мало озбиљнија пажња у Сједињеним Државама посветити политици и дипломатији када буде мало мање енергије посвећено изражавању огорчења због погрешно преведених цитата одлазећег иранског председника о брисању мапа и његове друге намерно запаљиве реторике.
Роханијева победа доводи на место председника Ирана кандидата који је најмање повезиван са атрибутима иранског режима које Запад сматра најувредљивијим. Иако увек треба бити опрезан у лепљењу етикета појединачним лидерима и фракцијама у иранској политици, предизборна карактеризација Роханија као најумеренијег од шест кандидата који су остали у трци до изборног дана је тачна.
Изборни резултат је такође глас у корист флексибилности и напора да се постигне договор у нуклеарним преговорима. С тим у вези, један од значајних аспеката резултата није само колико је Рохани успео, већ и колико је лош резултат био за једног од других кандидата, Саида Џалилија, садашњег нуклеарног преговарача.
Вођење преговора је било питање у кампањи. Још један кандидат, бивши министар иностраних послова Али Акбар Велајати (који би вероватно могао поново да постане министар спољних послова под Роханијем) оштро је критиковао Џалилија у дебати једног од кандидата јер очигледно превише очекује од друге стране, а нуди мало заузврат.
Џалили, који је пре избора називан човеком врховног лидера и који су неки сматрали фаворитом, завршио је далеко иза трећег места, са мање од четвртине гласова од Роханија.
Јасно је да постоји прилика за дипломатски напредак. Штавише, постоји изазов за Сједињене Државе и њихове партнере П5+1 у нуклеарним преговорима да учине свој део како би такав напредак био могућ. Ово је тачно без обзира на то које од неколико могућих тумачења детаља политике у Ирану важи.
Без обзира да ли врховни вођа управља процесом који води до исхода који је одувек поздрављао, или га ка том исходу гурају силе и осећања која не може да контролише, импликације за западну политику су исте. Требало би да трошимо мање времена покушавајући да протумачимо шта се дешава на другој страни, а више времена размишљајући о томе како друга страна тумачи наш политике.
Ово је важно јер је недостатак иранског поверења у жељу и спремност Запада да направи договор и да га се држи готово сигурно једна од препрека напретку у нуклеарним преговорима.
Роханијев избор представља за Сједињене Државе и њихове партнере тест наших намера и озбиљности у постизању споразума. Неуспех теста ће потврдити сумње у Техерану да не желимо договор и да уместо тога настављамо преговоре док чекамо да санкције донесу већу штету.
Пролазак теста ће захтевати стављање на сто предлога који, у замену за жељена ограничења иранских нуклеарних активности, укључује значајно ослобађање од економских санкција и барем прећутно прихватање наставка мирног иранског нуклеарног програма, укључујући обогаћивање на ниском нивоу од уранијума.
Тужна чињеница је да би критике које је Велајати упутио на рачун Џалилијевог преговарачког приступа могле исто тако лако да се примене и на приступ П5+1, који су до сада своје захтеве у вези са нуклеарним програмом спајали са ублажавањем санкција које је само ситница у поређењу са велики и стално растући низ санкција примењених на Иран.
Пролазак теста такође значи не постављати било какав предлог као ултиматум који је повезан са претњама војном силом, што само потхрањује иранске сумње да су за Запад преговори увертира за рат и промену режима.
Иранско бирачко тело је у ствари рекло Сједињеним Државама и њиховим западним партнерима: „Учинили смо све што смо могли. Међу опцијама које нам је Савет старатеља дао, изабрали смо ону која нам нуди да се што више приближимо смештају, договору и разумевању са Западом. Твој потез, Америко.”
Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)