Скандал у правом Бенгазију

Републиканска фиксација на „тачке разговора“ у Бенгазију замаглила је већи скандал фаталних напада прошлог септембра, коришћење конзулата од стране ЦИА-е као оперативне базе без довољно обезбеђења. Тај неуспех наглашава низ других неиспитаних неуспеха обавештајних служби, каже бивши аналитичар ЦИА Мелвин А. Гудман.

Аутор Мелвин А. Гоодман

Када републиканци у Конгресу заврше са манипулацијом трагедијом у Бенгазију, биће време да сенатски комитет за обавештајне службе, који је практично неми, позабави три главна питања која су углавном игнорисана.

Комитет мора да истражи чињеницу да је присуство САД у Бенгазију било обавештајна платформа и само номинално конзулат; политизацију догађаја у Бенгазију од стране Беле куће и Стејт департмента ЦИА; и политизација ЦИА-ине канцеларије генералног инспектора (ОИГ) од стране Обамине администрације, процес који је практично уништио канцеларију и лишио конгресне обавештајне комитете њиховог најважнијег надзорног средства.

Бивши морнарички фок Тајрон Вудс, који је био један од четворице Американаца убијених 11. септембра 2012. у америчком конзулату у Бенгазију у Либији. Вудс и још један убијени официр безбедности били су под уговором са ЦИА-ом.

Када је америчко особље пребачено из Бенгазија у ноћи напада, у авиону је било седам службеника спољних послова и Стејт департмента и 23 официра ЦИА. Сама ова чињеница указује да је конзулат био првенствено дипломатско покриће за обавештајну операцију која је била позната либијским милицијским групама.

ЦИА није успела да обезбеди адекватну безбедност за Бенгази, а њено неспретно занатство допринело је трагичном неуспеху. У ноћи напада, мали безбедносни тим ЦИА-е у Бенгазију је споро реаговао, ослањајући се на непроверену либијску обавештајну организацију да одржава безбедност америчког особља. Након напада, збуњујућим проценама допринело је дуго кашњење у саопштавању евакуисаног особља.

Обавештајни комитет Сената требало би да истражи зашто је Стејт департмент променио ЦИА анализу Бенгазија пре него што је отишла на брдо. Конгрес има право на исту обавештајну анализу која се доставља Белој кући са неколико изузетака.

Након саслушања у обавештајним службама средином 1970-их, као одговор на злоупотребе обавештајних служби током рата у Вијетнаму, ЦИА је изгубила ексклузивни однос са председником и морала је да прихвати грубу равнотежу између Беле куће и Конгреса. Она служи обема гранама власти и одговорна је обема. Не може поступати по председничким захтевима без одобрења Конгреса.

Успех администрације Буша и Обаме у слабљењу ОИГ-а ЦИА-е обезбедио је да неуспеси ЦИА-е остану неоткривени и неисправљени. Статутарни генерални инспектор успостављен је након скандала Иран-Цонтра да би се осигурао интегритет у ЦИА-и. Међутим, након што је канцеларија објавила извештаје који су критиковали рад ЦИА-е пре 9. септембра и њен програм притвора, менаџери операција ЦИА-е су желели да се канцеларија затвори.

Узастопни директори су се повиновали. Директор ЦИА-е Мајкл Хејден одобрио је интерну ревизију ОИГ-а 2007. године која је имала застрашујући ефекат на особље. Директор ЦИА-е Леон Панета отишао је још даље, именовавши генералног инспектора 2009. коме је недостајало ни професионално искуство у вођењу обавештајних истрага, као и менталитет чувара који је потребан за ову позицију.

Када је бомбаш самоубица у бази ЦИА у источном Авганистану убио девет оперативаца и извођача ЦИА-е, Панета је изјавио да бомбардовање није укључивало оперативне неуспехе и дозволио је оперативном бироу одговорном за програм да истражује сам себе уместо да спроводи инспекцију ИГ. Чак и када је ОИГ документована Агенција лагала Конгресу у вези са тајним програмом забране дроге у Перуу, није предузета значајна дисциплинска акција.

Као резултат тога, недостаци Агенције остали су неисправљени. Политизација обавештајних служби уочи рата у Ираку 2003. била је најгори обавештајни скандал у историји ЦИА-е, али није било казни за оне који су подржавали напоре директора ЦИА Џорџа Тенета да лажну обавештајну информацију учини и „закуцавањем“ као брифинг заменика директора Џона Меклафлина о „закуцавању” председнику Џорџу В. Бушу. ЦИА-ина производња некласификоване беле књиге за Конгрес уочи гласања за одобравање силе у октобру 2002. означила је злоупотребу поверљивих информација да би се утицало на мишљење Конгреса, али није било последица.

Уништавање трака за мучење, јасан случај ометања правде с обзиром на наредбе Беле куће да заштити траке, није довело до оптужби у ЦИА-и. Контроверза око употребе дронова; неуспех обавештајних служби који је пратио арапско пролеће 2011; и неадекватно безбедносно присуство у Либији после убиства Моамера Гадафија нису добили потребну проверу.

Било која компонента ЦИА-е на Блиском истоку и у северној Африци је вероватна мета милитантних и терористичких организација због кључне улоге Агенције у „рату против тероризма” Бушове администрације и све раширеније употребе дронова од стране Обамине администрације.

Способност нигеријског бомбаша у доњем вешу да се укрца у комерцијалну авио-компанију у децембру 2009. означила је неуспех обавештајне службе за целу обавештајну заједницу, али није било озбиљног покушаја да се испита распад у координацији између пет или шест обавештајних агенција, а камоли да се тражи одговорност. Уместо тога, председник Обама је зауставио све напоре да врати јеменске затворенике у Гвантанамо. Попут употребе смртоносних дронова, затвор Гвантанамо генерише много више регрута за тероризам него било која друга акција САД.

Ако се више пажње не посвети библијском натпису на улазу у седиште ЦИА у Ленглију у Вирџинији, да ће вас само „истина ослободити“, пропадање ЦИА-е и обавештајне заједнице ће се наставити.

Мелвин А. Гоодман, виши сарадник у Центру за међународну политику, био је аналитичар у ЦИА-и 24 године. Аутор је недавно објављеног Национална несигурност: цена америчког милитаризма (Цити Лигхтс Публисхерс) [Овај чланак се раније појавио на Цоунтерпунцх-у и поново је штампан уз дозволу аутора.]