Постављање бомби међу цивиле као што се десило на Бостонском маратону је неопростив чин, али Американци позивају на будуће насиље када игноришу како брутални акти њихове владе у иностранству наводе људе на екстремизам, пола века стара лекција Мартина Лутера Кинга, као Хозе-Антонио Ороско се присећа.
Аутор Јосе-Антонио Оросцо
16. априла обележена је педесета годишњица „Писма из градског затвора у Бирмингему“ Мартина Лутера Кинга, које је сада класичан документ у америчкој историји и убедљиво сведочанство о моћи ненасиља и борби за једнакост.
Само дан пре годишњице, Бостонски маратон обележио је ужасан догађај, постављање две грубе, али смртоносне бомбе међу масу близу циља. На први поглед може изгледати да постоји мало тога што повезује ово двоје: какве везе документ који се бави грађанским правима има са терористичким бомбашким нападом?
Мартин Лутхер Кинг Јр.
Требало би да се сетимо да су деценијама Афроамериканци живели под сталном претњом терористичког насиља од стране белих супрематистичких група као што је ККК. Они који нису били жртве физичког линча често су морали да живе са психичким ожиљцима третирања као грађана другог реда.
Мало људи би могло да разуме, написао је Кинг, колико је срцепарајуће објашњавати сопственој деци зашто не могу да иду у забавни парк због сегрегације, или покушавати да дође до одговора на питање „Тата, зашто белци третирати обојене људе тако злобно?” то неће заувек некако отврднути то дечје срце.
У свом писму, др Кинг покушава да подсети умерене беле Американце који су били забринути да маршеви и митинзи измичу контроли да, организујући демонстрације широм земље, активисти за грађанска права нису покушавали да изазову невоље. Уместо тога, покушавали су да се изборе са невољом која је већ постојала у Сједињеним Државама и коју је већина људи превидела.
Користећи ненасилну грађанску непослушност, активисти нису покушавали да створе напетост, већ да пронађу начин да дају израз бесу и „скривеној напетости“ која је кључала испод танког слоја нормалности генерисане расистичком сегрегацијом. Позвао је људе да се баве основним узроцима насиља, а не да се баве „површном врстом друштвене анализе која се бави само последицама“.
Пред крај свог живота, Кинг нас је учио да је наш свет пун разних неправди, расизма, милитаризма, сиромаштва и културе конкурентског материјализма, који штете процвату милиона људи широм света и узрок су много беде. и бес.
За многе од оних који пате од ових стања, насиље је изгледа једини начин да дају глас својим фрустрацијама. Кинг није хтео да оправда употребу насиља, већ само да објасни зашто би толико људи у очају могло бити у искушењу да узму пиштољ или бомбу.
Неки од оних који су први одговорили у Бостону коментарисали су да је сцена на циљу изгледала као ратна зона. Медијски коментатори су истакли да је истог дана када су се десили маратонски бомбашки напади, дошло до неколико страшних експлозија у Ираку и Авганистану. Таква запажања не би требало да умање бол и патњу жртава у Бостону, већ да нас подсете, као што је Кинг учинио у свом писму, да постоји само танак слој цивилизације над светом оптерећен бедом.
Задатак људи добре савести, саветовао би Кинг, није да одбаце починиоце насиља патологизирајући их као „луде“, већ да добро, пажљиво сагледају како су светске институције структурисане да награђују рат и агресију.
Терористи треба да се приведу одговорности, а жртве заслужују саосећање; али правда значи више од казне. То такође значи да морамо размислити о томе како да размишљамо о изградњи света у коме ће „у неком не тако далеком сутра блистати сјајне звезде љубави и братства“.
Јосе-Антонио Оросцо је ванредни професор филозофије и директор програма мировних студија на Државном универзитету Орегон у Корвалису, Орегон.
Питам се како би данас изгледало америчко искуство када би се историја прекројила како би се црни Африканци искључили из искрцавања на наше обале. Који би бели етници заузели своје место да буду поробљени и дискриминисани, само да би били исмевани и понижени као пси? Колико би били успешни људи попут Вилијама Дадлија Пелија и његове сребрне легије америчких фашиста у продору у двопартијски систем конгреса? Скоро сте могли да чујете колоквијални израз сада, пелејкрати уместо диксијекрати. Концентрациони логори уместо логора за интернирање за Јапанце и колико вила данас не би стајало на дубоком југу? Црнци су преузели терет, од товарења бала мокрог памука до дефинисања шта представља праву демократију. Амерички црнци помогли су остатку нашег грађанства да преиспита „принцип изједначавања“ који су тако мрзели очеви оснивачи наше земље, разоткрили фарсу стварања класа људи на основу власништва над земљом, титуле, боје коже и такозваног „образовања“. Када застанем да погледам слику МЛК-а, ове мисли као да извиру из несвесног.
Која је једина разлика између добре и неуспешне школе?
Добра школа те тера да причаш ЕНГЛЕСКИ када уђеш на врата...то је то...све остало се само грицка по ивицама....и види резултате:
http://chasthuglife.blogspot.com/2013/01/a-question-for-our-president.html
Какве то везе има са чланком? управо ова ароганција доводи до подела које се виде и објашњавају у посту.
Како изједначавате Луиса Фаракана као 'Африканца' ако је рођен и одрастао у САД? да ли би то требало да буде нека латентна фројдовска расистичка грешка?
Најновија вест: Тероризам погађа домовину! Георга Елсера, немачког комунисту који је зарађивао за живот као столар, ухапсила је Државна безбедност након што је експлодирала бомба коју је поставио у БА¼ргербрА¤укеллер. Временски да експлодира током годишње прославе у част рођења покрета, Фирер је једва побегао, али је убијено седам невиних пролазника. Јавност је огорчена овим таласом тероризма који је запљуснуо домовину, а прстима се указује на потребу да Државна безбедност сузбије ове злочине. Чак је предложено појачано испитивање, инсинуирајући да је пракса премлаћивања осумњичених гуменим цревима и кожним бичевима превише блага да би се суочила са потенцијалном опасношћу од додатних „темпираних бомби“. Јавно негодовање за одлучним мерама заштите наше вољене Отаџбине наилази на уважавање власти, упркос инсинуацијама да су бројни пајдаши, преваранти, жртвени јарци и губитници успешно подстакнути да се умешају у акције „убода“. Стручњаци за тероризам инсистирају на томе да, иако изузетно паметан, Елсер није могао да делује сам. Одбацујући тврдње да је административна политика хуманитарне интервенције и ослобађања опресивних диктатура могла да разбесни и „радикализује“ Елсера, они инсистирају да је он морао бити „радикализован“ од стране страних агената. Не желећи да разочара јавност, шеф обезбеђења Химлер је наредио агентима да киднапују двојицу британских држављана из Швајцарске и оптуже их да су организовали заверу. Они су на неодређено време заточени у Дахауу, заједно са Елсером. Јавност је задовољна што је терористичка претња угушена. Неки су позвали на суђење са поротом, укључујући и информисање осумњиченог о његовим правима на Миранду. Позивање истакнутог правног стручњака Алана Дершовица на аналогију са „темпираном бомбом” наведено је као довољан разлог да се позове на „изузеће за јавну безбедност”. Истакнути рајхспубликанац Питер Кинг (Р-НИ) заговарао је ватербоардинг, али је превагнула фирерова филозофија хуманитарног третмана затвореника. Уз образложење да је у званичној причи било превише рупа, сматрао је мало вероватним да би Елсер могао добити правично суђење. Елсер ће бити враћен у „заштитни притвор“ у Дахау како би се осигурало да његова грађанска права нису повређена. Активисти за људска права су одушевљени Фиреровом милосрдном интервенцијом, али су и даље збуњени да би ико могао пронаћи мотивацију да изврши неоправдани терористички акт против Отаџбине. Ове епизоде неоправданог насиља и грозног тероризма и даље трају, упркос посвећености Домовине да учини свет безбедним за наш облик владавине. Том Брокау, уважени коментатор вести, сматра да би јавност сада морала да се помири са задирањем у њене слободе како би се борила против ових необјашњивих дела. Хигх Фивер!