Повратак од интервенционизма

Америчка спољна политика остаје закључана у кругу насиља, при чему Обамина администрација није успела да избегне неоконсистентно инсистирање на разметљивом „тешко-мојском” у иностранству. То ослањање на војну интервенцију такође долази са ценом „повратног удара“, како примећује бивши аналитичар ЦИА Мелвин А. Гудман.

Аутор Мелвин А. Гоодман

Сједињене Државе и Централна обавештајна агенција никада нису признале могућност „повратног удара“ или негативних последица њихових војних и тајних акција. Ипак, провала у Вотергејту од стране ветерана из Залива свиња била је очигледан пример повратка. Подршка ЦИА антисовјетским муџахединима 1980-их показала се посебно штетном, јер су муџахедини давали оружје за распиривање сукоба на Балкану и у Судану и обучавали терористе који ће нас напасти код куће, укључујући бомбардовање Светског трговинског центра 1993. .

Бивши директор ЦИА-е Роберт Гејтс можда верује да је подршка муџахединима била ЦИА-ин „највећи успех“, али немојте то говорити америчким војницима и маринцима у Авганистану који су морали да имају посла са бившим снагама муџахедина, као што су мреже Хакани и Хекматијар , за последњу деценију. Сједињене Државе су нехотице створиле, обучавале и одржавале инфраструктуру терора која је извозила терор умотан у језик верског рата.

Гледани кроз уређај за ноћно осматрање, амерички маринци спроводе борбену логистичку патролу у провинцији Хелманд, Авганистан, 21. април 2013. (фотографија америчког маринског корпуса наредника Ентонија Л. Ортиза)

Сада имамо посла са ажурираном верзијом „повратног удара“, серијом терористичких напада у Сједињеним Државама у којима починиоци тврде да је њихова инспирација амерички „рат против ислама“. Они наводе употребу америчке војне моћи и операције ЦИА у муслиманским земљама. Преживели бомбаш на Бостонском маратону, који тврди да је деловао како би се супротставио америчкој политици у Ираку и Авганистану, најновији је пример.

Али он је један од многих. Осама бин Ладен је тврдио да је гађао Сједињене Државе због „окупације“ Саудијске Арабије и њених светиња од стране америчке војске. Фејсал Шахзад, пакистански имигрант који је ишао на колеџ у Конектикату, рекао је да је оставио СУВ препун експлозива на Тајмс скверу због америчких дронова у Пакистану. Мајор Нидал Малик Хасан убио је 13 људи у Форт Худу у Тексасу 2009. године због америчких војних удара на Блиском истоку и у Персијском заливу. Наџибулах Зази, Авганистанац-Американац, планирао је самоубилачки напад на систем метроа Њујорка због улоге САД у Авганистану.

Прошлогодишњи напад на конзулат у Бенгазију фокусиран је на америчку обавештајну платформу у источној Либији. Групе које су преузеле одговорност за напад у Бенгазију биле су на мети америчких обавештајних служби широм југозападне Азије и северне Африке. Било која компонента америчке обавештајне службе је вероватно мета гнева милитантних и терористичких организација због кључне улоге ЦИА-е у „рату против тероризма“ и све раширеније употребе дронова.

Сједињене Државе су биле једноумне и ускогруде у суочавању са тероризмом, верујући да би једнострана употреба војне моћи обезбедила најбољу заштиту за њихове интересе. Користили смо гломазне војне инструменте, као што су наоружани дронови, да бисмо се супротставили претњи.

Све је више доказа да милитаризација америчке спољне политике и повећани оперативни темпо саме америчке војске стварају много више терориста и побуњеника него што уништавају. Ову чињеницу је пре десет година признао и министар одбране Доналд Рамсфелд, а недавно је то учинио и бивши командант америчких снага у Авганистану генерал Стенли Мекристал.

Јеменски активиста рекао је 23. априла подкомитету Сенатског комитета за правосуђе да један удар дроном изазива већу мржњу према Сједињеним Државама него акције јеменских побуњеника.

Баш као што је 1950-их двостраначко веће, Дулитл комитет, изјавио да „не постоје правила“ у глобалној конкуренцији са Совјетским Савезом и да „не примењују се до сада прихватљиве норме људског понашања“, што је довело до злоупотребе ЦИА и низ погрешно покренутих тајних акција од 1950-их до раних 1970-их, „рат против тероризма“ постао је оправдање за још један пораст илегалних активности ЦИА-е, укључујући употребу мучења и злостављања, тајне затворе и ванредне испоруке. Ове тактике постављају важна морална и хуманитарна питања и компромитују стратешку потрагу за међународном стабилношћу.

„Креативност“ Сједињених Држава у коришћењу ЦИА-е као војног оружја није упоредива са употребом дипломатије у међународној арени. На почетку свог првог мандата, председник Барак Обама је послао снажне сигнале у вези са потребом за дипломатијом и помирењем, за разлику од нагласка председника Џорџа В. Буша на војној сили и тајној акцији.

Председник Обама је чак именовао три такозвана цара за дипломатске односе са Блиским истоком (Џорџ Мичел), Ираном (Денис Рот) и Авганистан-Пакистан (Ричард Холбрук). Убрзо је постало очигледно да су цареви изоловани и игнорисани унутар Стејт департмента Хилари Клинтон и Савета за националну безбедност генерала Џејмса Џонса.

Пример Холбрука је био посебно разоткривајући јер је, за разлику од својих колега, Холбрук имао стварне идеје о употреби размене заробљеника како би талибане навео на разговоре сличне Дејтонским преговорима за Босну или Рамбујеу за Косово 1990-их. Али Пентагон уз подршку конзервативаца у Конгресу противио се сваком ослобађању затвореника које би могло довести до враћања талибанских бораца на бојно поље. Пентагон чак вуче за петама у спровођењу даљег повлачења снага из Авганистана.

Крај Хладног рата драматично је проширио област дипломатије и помирења у спољној политици САД, али су три председника у периоду од 20 година одлучила да игноришу ту прилику.

Председник Бил Клинтон је игнорисао знаке помирења из Ирана и уместо да „усидри“ Русију за западну безбедносну архитектуру, проширио је Северноатлантски савез.

Председник Џорџ В. Буш поништио је Уговор о антибалистичким ракетама, срж стратешког одвраћања, како би распоредио националну противракетну одбрану која не функционише, а затим је изманипулисао лажне обавештајне податке како би земљу одвео у непотребан и неморалан рат против Ирака.

Председник Обама је игнорисао кредибилан сигнал Северне Кореје за почетак дипломатског дијалога и ослањао се на санкције и принуду у суочавању са иранским нуклеарним програмом. Његова администрација је игнорисала основна питања права и морала у „рату против тероризма“.

Код куће, Обамина администрација кривично гони узбуњиваче; дозвољена самица за Бредлија Менинга; није успео да затвори Гвантанамо; и усвојио је Закон о овлашћењу националне одбране који дозвољава неограничено задржавање америчких држављана.

Након што је Пентагон нападнут 9. септембра, министар одбране Рамсфелд је рекао својим најближим саветницима да „масовно помету све, било да се ради о стварима које су повезане и не“. Масовност је значила употребу још грубљег војног инструмента за стабилизацију безаконог племенског региона у југозападној Азији који је правио проблеме у последњих 11 година.

Пакистан је користио амерички новац и подршку за финансирање прегруписавања авганистанских талибана, чиме је осигурао пораз у било којој противпобуњеници. Америчка политика ванредних предаја створила је виртуелну глобалну мрежу за мучење и злостављање која је укључивала десетине земаља Европе, Азије, Блиског истока и Африке.

Војни алати неће решити безброј проблема који укључују Индију против Пакистана; Авганистан против Пакистана; Иран против Авганистана, нити деактивирати буре барута која постоје у Централној Азији. Дугорочна посвећеност војних снага и новца додатно је дестабилизовала регион и допринела насиљу усмереном на америчке снаге, па чак и на саме Сједињене Државе.

Не можемо окупирати цео свет. Што пре затворимо одређена врата и предамо кључеве кључним регионалним актерима, биће нам боље.

Мелвин А. Гоодман је бивши виши аналитичар ЦИА-е и аутор предстојећег "Национална несигурност: цена америчког милитаризма” (Издавачи Цити Лигхтс, јануар 2013). [Верзија овог чланка се раније појавила на Цоунтерпунцх-у и поново је објављена уз дозволу аутора.]