Обамин тродневни осмех у Израелу

Чини се да је председник Обама одлучан да задржи осмех и љубазност током свог тродневног путовања у Израел, али оптика прикрива дубље проблеме у америчко-израелским односима док је Обама и даље под притиском да искриви америчку политику на начине које фаворизује премијер Нетањаху, као бивши - објашњава аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

Коментар који тек треба да буде написан о посети председника Барака Обаме Израелу несумњиво ће бити прожет очитавањем мерача конгенијалности, проценом да ли састанци председника и израелског премијера показују било какве доказе о отопљавању америчко-израелских односа.

Чини се да су очекивања консензуса прилично ниска за овај резултат, али то неће зауставити очитавање мерача. На први поглед нема ништа лоше у томе. Оно што је погрешно, међутим, јесте преовлађујућа претпоставка да је топлина у овом случају нужно добра, а недостатак топлине нужно лош. Топлина је добра ако унапређује или штити интересе САД, а не ако то не чини.

Председник Барак Обама разговара са израелским премијером Бењамином Нетањахуом док ходају по писти на међународном аеродрому Бен Гурион у Тел Авиву, Израел, 20. марта 2013. (Званична фотографија Беле куће: Пете Соуза)

У многим савезима и пријатељствима међу нацијама ово може изгледати скоро као разлика без разлике. Може постојати резервоар емпатије, добре воље и, што је најважније, широк скуп заједничких или паралелних интереса који исплаћују дивиденде свакој страни на начине који не морају бити експлицитно повезани ни са једном акцијом или са било којим самитом на којем лидери лепо једни другима.

Одржавање резервоара пуним може се са сигурношћу очекивати да ће дугорочно бити добро за интересе сопствене нације. Ово генерално карактерише, на пример, однос који Сједињене Државе имају са Британијом или Канадом.

Али однос између Сједињених Држава и Израела је изванредан и веома различит од било ког другог, толико по својој природи и импликацијама да заслужује да буде назван чудним. Обилно пружање подршке и изражавања које већа држава упућује мањој није укорењено у заједништву интереса, већ у унутрашњој политици веће земље.

С обзиром на необичност односа, чудне ствари се раде о томе и говоре о томе сваке недеље, посебно амерички политичари. Размотрити пример од председника Сенатског одбора за спољне послове Роберта Менендеза, Д-Њу Џерси, који се такође односи на нешто друго ове недеље, десетогодишњицу почетка рата у Ираку, а проширује се и на питање суочавања са Иран, који је политички третиран у Сједињеним Државама у најмању руку питање Израела колико и питање Ирана.

Менендез почиње напоменом да се противио рату у Ираку, који он исправно назива ратом по избору. Добро за њега. Затим се враћа на ранији Заливски рат 1991. године и подсећа да је уздржаност Израела да не узврати ирачким ракетним нападима Скад, јер је „знао да Америка има леђа“, била важан фактор у неуспеху „Садамовог очајничког покушаја да подели међународна коалиција“. И у томе је у праву.

Али онда погледајте импликације које он повлачи за тренутну политику према Ирану. Он каже да је „наша безбедност побољшана када Сједињене Државе стоје уз Израел“, да је „када је реч о иранском нуклеарном програму, јасно да између Сједињених Држава и Израела не може бити дана“, и „зато“ Менендез и Сенатор Линдзи Грејем, Р-Јужна Каролина, представила је резолуцију која би дала зелено светло Израелу за покретање рата против Ирана и обећава да ће подржати Израел до краја ако то учини.

Хајде да то разјаснимо. Из чињенице да је у интересу САД био да Израел остане ван једног рата у Персијском заливу пре 22 године, требало би да поздравимо Израел не само да се укључи у још један сукоб, већ и да га започне и увуче Сједињене Државе у рат који би не би се иначе борио?

Неки су са добрим разлогом назвали Менендез-Грахамову меру резолуцијом о „кућним вратима рата“. Као што сам рекао, чудан однос са Израелом наводи америчке политичаре да раде и говоре чудне ствари.

Сами Израелци смишљају доста необичности. На пример, изгледа да имају смисла да посете САД на високом нивоу бирају као добар тренутак да уложе још неке улоге у оно што је преостало од наде за решење две државе за израелско-палестински сукоб.

Прошлог викенда нови израелски министар становања рекао је да жели „много, много више“ израелских насељеника на Западној обали и да „може постојати само једна држава између реке Јордан и Средоземног мора, Израел“.

За Израелце се такође каже да намеравају да врше притисак на ослобађање шпијуна Џонатана Поларда. Нема везе што је Полард, починилац једног од највећих случајева велепродаје тајни у америчкој историји, наводно шпијунирао не само за Израел, већ је нудио своје услуге и другим земљама (укључујући и произвођача прве исламске бомбе, Пакистан) и био мотивисан углавном новцем.

Обратите пажњу на оксиморонске коментаре које можете чути да је Полард довољно кажњен за некога ко је „шпијунирао за савезника“. Шпијунажа је непријатељски чин; то није чин савезника.

Хајде да измеримо температуру састанака председника у Израелу и извучемо закључке које желимо. Али хајде да не мешамо било какву привидну топлину коју можемо да откријемо са истинским пријатељством, заједништвом интереса или напредовањем интереса САД.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)