Египатска плуралистичка политика

Иако амерички посматрачи имају тенденцију да посматрају египатску политику кроз секуларну насупрот исламистичком сочиву, јаснији начин да се види шта се дешава у тој важној арапској земљи јесте да се испитају друга питања, попут економије, која мотивишу Египћане, пише бивши аналитичар ЦИА Паул Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

Слабост извештај у Вашингтон пост о догађајима у Египту почиње посматрањем: „Различите египатске опозиционе групе остају толико подељене да аналитичари и активисти кажу да ризикују да изгубе последње велико тело за доношење одлука у земљи због исламиста када земља буде гласала на предстојећим парламентарним изборима.

Ова порука, и констернација која изгледа да иде уз њу, говори барем исто толико о нашем сопственом начину гледања на домаће поделе и политичку конкуренцију у земљи као што је Египат колико и о томе како људи у тим земљама гледају на те ствари .

Исламистичка наспрам секуларна димензија постала је за нас вишенаменско сочиво кроз које изгледа да посматрамо скоро све што се дешава не само у Египту већ и у неколико других блискоисточних земаља, посебно оних које су највише погођене турбуленцијама Арапско пролеће.

Да, исламистичка/секуларна димензија је истакнута за многе Египћане, али то је само једна димензија од многих. Тхе после чланак описује разне друге, које чине ту унутаропозициону поделу која је предмет чланка.

Постоје разлике око економске политике, на пример, где се левичари противе зајму од Међународног монетарног фонда (вероватно због услова који би били везани за зајам) и либерали слободног тржишта имају различите ставове. Американци се све време разликују око економске политике; зашто Египћани не могу?

Могло би се исто тако лако користити исто сочиво, али генерално не, гледајући политичку конкуренцију у сусједству у Израелу, гдје су управо имали изборе. И у Израелу постоји подела на верско/секуларно, при чему тамошњи политички религиозни имају неке значајне сличности са својим исламистичким колегама у Египту и другим оближњим земљама са већинским муслиманским становништвом.

Међутим, ово није једина политичка подела која је важна у Израелу. Неки од нас који посматрају израелску политику издалека можда желе да користе другачије сочиво, обојено у смислу ствари које нас брину, као што је политика према Палестинцима или према Ирану. Али чини се да су та питања имала још мању улогу у управо завршеној израелској изборној кампањи. Ослањање само на било који од ових објектива би онемогућило добро разумевање израелске политике.

У Египту постоји оправдана забринутост у вези са неким од онога што је председник Мохамед Морси урадио, а самим тим и забринутост због тога што је опозиција подељена, али ово није само исламистичка насупрот секуларна ствар. Треба бити забринут због неких његових потеза који изгледају у ауторитарном правцу, али у тим потезима нема ничег посебно исламистичког. (Оне личе на неке од тактика које је користио његов претходник, веома секуларни Хосни Мубарак.)

Ту је и Морсијев прошли споран језик о Израелу, али опет нема ничег исламистичког у томе. (Може се чути сличне критике о Израелу у већини делова египатског политичког спектра.)

Истина је да у неким околностима, с обзиром на то како функционишу неки изборни закони, поделе те врсте после чланак описује може имати велике последице на ко влада државом и на стабилност и добробит те земље.

Један од водећих примера у модерно доба били су председнички избори у Чилеу 1970. Вероватно најистакнутија политичка подела у Чилеу у то време била је између марксиста и немарксиста. Немарксистички табор је био подељен, а избори су били трострука трка између марксисте Салвадора Аљендеа, демохришћана и конзервативца.

Вероватно би било који од последња два кандидата победио Аљендеа у међусобној трци, али у тројном такмичењу Аљенде је једва освојио прво место са мање од 37 одсто гласова. Избори су послани у чилеанско законодавно тело, али оно је једноставно следило своју традицију додељивања председничке функције првопласираном. Тако је Аљенде постао председник, а остало, укључујући пуч Аугуста Пиночеа и владавину војне хунте, је историја.

Сличне околности данас не владају у Египту, али суштина је да не можемо добро да разумемо шта се тамо дешава, и да предвидимо шта тамо може да прође добро или лоше, сводећи све на борбу између исламиста и секулариста.

Нити не треба да будемо незадовољни због врста подела описаних у чланку. Политолози имају реч за те врсте подела у којима људи могу бити природни савезници по неким питањима, али противници по другим. То се зове плурализам. И генерално се сматра да је то добра ствар, јер помаже да се формира основа за стабилну демократију коју не растура грађанство које се налази на једној или другој страни једне велике поделе.

Египат тек треба да покаже, наравно, да ли има довољно других састојака за стабилну демократију. Али не треба да будемо ни изненађени ни узнемирени што сви у Египту који нису исламисти не раде унисон против оних који јесу.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост  на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)